Хоће ли се остварити претње које су радницима српских институција усмено саопштили руководиоци, по жељи налогодаваца из Косовске Митровице али и локалних и самозваних лидера који сеју страх, а у спрези су са кројачима будућности Срба на Косову и Метохији.
Непознато је чији је предлог да се радници српских школа обавежу својим потписом да ће сигурно отићи 9. септембра да дочекају председника Републике Србије господина Александра Вучића, али је непознато и ко ће сносити одговорност ако недај Боже нешто крене по злу.

Иако су готово сви из страха потписали да иду, они чак и не знају тачно место на коме ће се скуп одржати, а претпоставља се да ће то бити тзв. север Косова.

Заправо, ради се о два списка за превоз путника: на једном су они који ће отићи, а други је онај важнији, на њему су они који се томе противе.
У неким школама централног Косова, Косовског поморавља и Сиринићке жупе, спискови нису чак ни представљени неподобнима за руководиоце, што значи да се припрема за 10. септембар.
Већ одавно се на маргинама (назови) просрпских сајтова пише о постојању љубави између мафије и политике, те да једни другима помажу да одрже своје позиције.
Спектакуларни дочек председнику Вучићу, који је недавно изразио личну жељу да разграничи највећи број људи који ће га тобоже срећни дочекати и аплаудирати, догодиће се негде на тзв. северу Косова и Метохије. Тзв. север Косова је (по хиљадити пут понављамо на овом сајту) само десети део косовско-метохијске територије.
На централном Косову, поједини просветни радници  подигли су глас против тираније која се спроводи над српским народом, али ипак са страхом да ће најгори дани доћи после 9. септембра.
Припрема за овакво стање траје три године. По нахођењу власти, канцеларије Школских управа у тзв. енклавама су затворене, а формирана је једна која се налази у Косовској Митровици, одакле се управља школама.
На челу Школске управе за тероторију Косова и Метохије налази се Јасна Дедић, која је ову позицију заслужила као рођака једног од организатора за одлазак Срба на дочек разграничења, које историја никада и нигде није упамтила.
Министар Просвете и његово министарство никада није показало жељу да се овакве ствари искорене и да се школовању српске деце приступи професионалније, те да се људи који би требали да руководе школама бирају по стручности и знању.
Нажалост, све је супротније о нормалног, јер стручним и наученим људима не може да се манипулише, али зато може са онима који место руководиоца добију уз помоћ политичких сплетки.
Зато су уз помоћ руководства школске управе у Косовској Митровици, по препоруци локалних повереника из сенке, у последње две године промењени сви директори школа. Критеријуми за одабир директора није био у интересу образовања српске деце, већ напротив.
Директорске позиције су добијали људи који су тек на почетку своје наставничке каријере, а многи од њих имају универзитетске дипломе Факултета спорта и физичког Васпитања тзв. ДИФ из Лепосавића.
Тако нпр. у поморавским Основним школама у Горњем Кусцу, Пасјану, Шилову и Ранилугу, као и у Средњој Техничкој школи и Гимназији, али и у Вртићу у Коретишту, директори су Диф-овци са неколико година радног искуства. Да ли је ово случајност или нечија намера, знају у Школској управи у Косовској Митровици.
Посла за Просветну инспекцију има на претек, али недостаје воља министра Просвете да се ово о чему пишемо истражи и доведе у ред.
Према свему судећи, ипак је наредба за одлазак на дочек председника стигла баш из Школске управе, без писаних трагова руководства, преко локалниох сателита, који руководству ове најважније институције за Србе служе као рукавице за обављање прљавих послова.
О квалитету образовања је дискутабилно говорити, све док о васпитању и образовању деце брину политичке наказе, које су у протеклој деценији прелетеле све политичке опције.
Министарство Просвете ни овај пут неће реаговати, иако знају да сносе највећу одговорност за исељавање Срба са Косова и Метохије.

Новоформирана општина на Косову, Ново Брдо, постала је прави рај за лопове, који кидишу на српску имовину. Ноћас је у Стражи, из штале Милована Дичића изведена стеона крава која је била један од извора прихода ове изузетно сиромашне породице, која годинама живи у нехуманим условима. О проблему који мучи Дичиће из Страже писали смо и раније и апеловали на људе добре воље да помогну. Међутим, помоћи ниоткуда.
Последња невоља која је задесила Дичиће, натерала је председника општине Светислава Ивановића да обиђе ову породицу и увери се у какавој беди живи Милован са болесном женом, две малолетне ћерке, болесном мајком и братом. Председник Ивановић је обећао помоћ, а Дичићи се и даље надају да ће им неко изаћи у сусрет, јер још увек нису изгубили веру у људе.
Ноћас је ова породица била на мети лопова који већ годинама харају у планинским селима Новога Брда. Новобрдским Србима разбојници најчешће краду стоку и пољопривредне машине. 
Само у овој години украдено је више десетина грла крупне стоке, а на мети лопова било је и домаћинство председника Општине Ново Брдо, Светислава Ивановића, коме су из штале украдена говеда.
Косовска полиција годинама не може да уђе у траг разбојницима, а како ће моћи када немају основне услове за рад.
Према незваничним подацима полицијска станица у Новом Брду, општини која се протеже на површини од око  две стотине квадратних километара, у свом поседу има само једно (не)исправно возило. Имајући у обзир да су поједина села новобрдске опшитине од полицијске станице удаљена и више од петнаест километара, такво стање је идеално за разбојнике који несметано могу да обављају своју делатност.

Након сваке крађе, косовска полиција обавља увиђај, али се све завршава само на томе, од крадљиваца никаквога трага.

Где нестаје стока коју лопови нечујно износе из српских штала, никада није откривено, а такође је непознато да ли за то постоји воља косовских власти.
Смене и хапшења командира полицијске станице у Новом Брду нису допринеле бољитку, напротив стање се погоршало.
У брдско-планинским селима Новога Брда живе углавном сиромашне породице које живе од пољопривреде и сточарства, али су многи домаћини принуђени да распродају стоку јер штету од крађе  не могу да надокнаде.
Проблем крађе стоке присутан је више од једне деценије, а ниједна крађа није расветљена.

Више о животу породице Дичић прочитајте на следећем линку: 

Апел за помоћ: Дичићи из Страже на КиМ живе на ивици беде!    

На административном прелазу Кончуљ са Косовом и Метохијом, колона аутомобила дугачка је више од једног километра из правца Бујановца ка Гњилану. На овом прелазу са Косовом и Метохијом чека се три сата.  Додатан проблем праве несавесни возачи који претичу колону возила, а који на волшебан начин пролазе поред контролних пунктова МУП-а Републике Србије.

На албанским контролним пунктовима нема задржавања, јер косовска полиција зауставља тек по неко возило.

Свима који у наредних месец и по дана путују на Косово и Метохију препоручује се да избегавају викенде, када се очекује додатни прилив возила са страним регистарским ознакама.

Специјалне јединице косовске полиције јутрос око 7.00 часова, започеле су претрес у селу Горње Кусце у коме живи око четрдесет припадника КБС-a српске националности, који  су "под притиском" Београда протекле недеље дали отказ на своја радна места.
Више возила, са до зуба наоружаним специјалцима РОСУ, упали су у породичне куће локалних СНС вођа где врше претрес, али и у суседном селу Шилово где се налази седиште кососвко-поморавског округа.
Према незваничним информација приведено је пет  лица, а међу њима и начелник косовско-поморавског округа Радован Стојковић, директори неких школа као и директор Националне службе за запошљавање Јован Денић.
У Шилову претрес службених просторија начелника косовско-поморавског округа и даље траје, а у том селу је ухапшен аутомеханичар Ненад Стојановић, који је раније био запослен у Војсци Србије, а све због сумње да је координирао између српских служби и припадника КБС-a.

Горње Кусце се налази надомак Гњилана, а по ахтисаријевом плану о децентрализацији ово село припада општини Ново Брдо.
Из Гoрњег Кусца у свим косовским институцијама ради највише Срба, а исти је случај са косовским безбедносним снагама КБС-a.
Сумња се да је разлог за ову акцију РОСУ специјалаца, управо, колективно напуштање КБС-а од стране Срба.

Око  11.00 часова претрес у Горњем Кусцу је завршен.

Припадници КБС-а српске националнсти ступили су у ову службу пре неколико година, а до данас њихов број је нарастао на четредесетак само из Горњег Кусца, а неколико њих је из суседних гњиланских села.  Српске власти су и тада знале да Срби масовно улазе у војску Косова, али ништа није учињено да се то спречи, већ је сада одабран овај тренутак.

Са друге стране улазак у КБС за младе Србе који су решени да остану на Косову и Метохији био је искључиво егзистенцијалне природе и због небриге српских власти за преостали народ на Косову и Метохији.

Ово није први пут да је Влада Србије позивала Србе запослене у косовским институцијама да напусте исте, а да заузврат није учињено ништа. Исто је учинила и Влада Војислава Коштунице када су радници до тада УНМИК-а позвани да напусте институције које су 2008 године прогласиле независност. Обећано није испунила ниједна наредна Влада, а људи су остали без посла и  на тај начин је подстакнуто њихово исељавање са Косова и Метохије.

Иако је то тада урађено уредбом Владе, апсурд је да суд не признаје документ који је уредно објављен у Службеном Гласнику.  

Овакве акције РОСУ полиције стварају  страх и тензију, а потези српских власти додатну пометњу међу преостале Србе. 

У колективном смештају у згради хотела Лахор, на Брезовици, у најнехуманијим условима живе прогнани Срби из Урошевца, Призрена и околине. 

Данас их нико не обилази.
Услови у којима чак деветнаест година бораве прогнани Срби су мало је рећи катастрофални, а последња четрдесет и пет дана, поред осталих потешкоћа, 150 Срба у овом колективном центру живе  без струје.
Према казивањима људи који данас живе у овом избегличком смештају, неколико је разлога зашто се на њих врши притисак.
Један од главних разлога је приватизација овог хотела која је на помолу, па се искључивањем струје и ускраћивањем  основних услова за нормалан живот, Србима шаље јасна  порука да напусте зграду хотела Лахор, која се налази у близини елитног викенд насеља под Шар Планином, а прогнани Срби су једини становници српске националностои у овом делу Брезовице.

Уколиико Срби буду протерани из Лахора, догодиће се тотална Албанизација овога дела сиринићке жупе.
О овом проблему ћуте и српске и косовске институције у Штрпцу. Помоћи  ниоткуда.
Косовска електро дистрибуција искључила је струју прогнаним Србима због неплаћених рачуна, а потрошена електрична енергија, сврстана је у ред комерцијалних потрошача.
Косовске власти, породицама прогнаних Срба који живе у тешким условима и спадају у ред одређених социјалних категорија, не наплаћује првих 300 киловат часова, али се сваки наредни киловат  тарифира по цени индустријских киловата.

Срби који су 1999. године остали без игде ичега, данас иако истрајни у намери да остану у колективном смештају на Брезовици, изгубили су сваку наду у косовске институције, али и у српске институције које данас не служе ничему.

Од Косовског Боја до данас, Србима је сваки дан Видовдан. 
Видовдан је од тада постао мера за поштење, храброст и кукавичлук у српству.
Видовдан није мит, како рекоше неки данашњи српски владари. "Ослобађање од митова" је бежање од Видовдана, бежање од истине, а да није било видовданске истине не би било српске државе, нити данашњих владара, таквих какви јесу. Да није било Видовдана, данас би о Србима остали само списи негде у бункерима Ватикана.  

Ако "продаш" Косово и Метохију, где ћеш да прослављаш Видовдан, ако "продаш" Грачаницу, где ћеш да се помолиш Немањићима, ако "продаш" народ, како ћеш  га звати? Када певаш о Видовдану, сети се да српска деца на Косову и Метохији свакога дана живе Видовдан!
Ако без "Видовдана", негде далеко од Свете косовске земље, од Грачанице, Високих Дечана, Прилепца, Газиместана, тамо негде за ђавољим столом, дамо макар метар српског Косова и Метохије, згазићемо на гробове српских јунака, на мошти светога Кнеза Лазара и на њихово дело. 
Ако би до тога дошло, била би спаљена српска историја, која је исписана крвљу. Био би то први пут у српској историји одваjкада, да је Србија погнуте главе и без мача предала свој корен у ђавоље наручје. 
На Видовдан Косовскога Боја, као и у каснијим биткама, па све до данашње коју војевамо ми данашњи Срби, Срби су бранили своје порекло и свој прадедовски праг од најмоћнијих светких сила.

На Косову пољу је првога дана Видовдана у четрнаестом веку настрадало поштење и храброст, а преживео кукавичлук и зло семе које и данас раме уз раме са ђавољим синовима прети преосталим плодовима поштења и храбрости, да ће за спас српства "предати" оно што османлије нису успеле да нам преотму вековима, у оним вековима када је српска нејач проливала крв и трпела понижења. Сутрадан, након битке Видовдан је изнедрио хероје и издајнике.

Од поштења и храбрости у Боју на Косову од османлијског ножа, преживело је оно мало нејачи што је у то доба остало да брани колевку роднога прага, широм Србије, баш толико да би семе поштења и данас штитило корен српства.
Реке храбрих и поштених српских бораца слиле су се тога дана у колевку српства. 
Сједињени са Христом кренули су у свету борбу за очување вере и порекла, и баш те реке освећених српских бораца налише крвљу "језеро" Газиместан, где и данас ничу божурови боје српске крви.

И данас као и пре турског отимања, српство није истребљено од кукавичлука и издајника, а Србија је још увек жива и у њој још увек живе они који би могли да предају српску тапију на свету српску земљу.

Срби данас немају реч Милоша Обилића, од првог Видовдана па до данас, српски Владари не знају за завет пред хлебом и вином, већ пред својим менторима који у себи немају Бога.
Да ли је као што у филму о Видовдану рече Мурат "владарима важнија круна од главе"?
Мурат није знао да преко пута себе има светог кнеза Лазара, који је часно своју главу положио на свету српску земљу, где се његово име захваљујући његовом поштењу и храбрости и данас слави у сваком српском дому под српским небом.

Већ се ближи Видовдан, ускоро ће српски народ видети "ко је вера а ко невера" и да ли ћемо свету српску земљу дати за једно мало обећање, као и то "да ли ћемо у бој ићи по томе колика нам сила прети, или по томе колику светињу бранимо". Видећемо да ли данашњи српски владари на Косову и Метохији гледају као на светињу.
Да ли ће данашњи српски народ, опет сачињен од храбрих, поштених и оних који се увек дочепају власти, успети да сачува Косово и Метохију и осветла образе храбрих српских јунака, на челу са Светим српским кнезом Лазарем. Видећемо на Видовдану, а сутрадан ћемо опет упознати хероје и кукавице!
Јесмо ли све издржали да бисмо погнуте главе стали пред стуб срама?

Реч уредништва www.kosovo-metohija.com

На Видовдан 2018. године

На једном од споменика на сеоском гробљу у Церници пише ''Децо станите и погледајте ме ја тако мали, а зашто сам убијен''

Један од некажњених албанских злочина над Србима на Косову и Метохији догодио се у селу Церница надомак Гњилана.

28. маја 2000. године у послеподневним часовима  у селу Церница, Албанац из овога села рафалом из аутоматске пушке из непосредне близине убио је  четворогодишњег дечака Микија Петровића, Војина Васића (60) и Тихомира Симијоновића (45), а тешко ранио Петка Васића и Зорана Столића, док је неколико људи  лакше рањено.

У тренутку када је напад извршен, Срби су седели испред продавнице. Убица се привукао жртавама у које је испалио цео рафал из аутоматске пушке.

Према тврдњама неких од мештана убица је Албанац из овога села, који је пред гњиланским судом ослобођен оптужби за убиство због недостатка доказа.

За безбедност Срба у овоме селу тада је бринуо КФОР који није Србима пружио адекватну заштиту.

Троструко убиство у Церници није једино убиство Срба у овом селу.

Данас у Церници, у тоталној изолацији живи двадесетак српских породица у неколико сеоских махала.

Да је жив Мики би данас имао 22 године.

Мештани Станишора, мешовитог српско-албанског села надомак Гњилана, које припада општини Ново Брдо, већ неколико година муку муче са прашином, коју производе камиони, превозећи песак из оближњих седам каменолома. Село Станишор се налази дуж магистралног пута Гњилане - Ново Брдо.

Песком из гњиланских каменолама који су настали последњих десет година одобрењем надлежних косовских министарстава, снабедева се читаво Косово.

Седам каменолома чији су власници Албанци, налазе се у близини села Станишор, Стража и Коретиште у којима углавном живе Срби, а сви они послују на површини од два квадратна километра.
Кроз Станишор дневно прође и више од 500 тешких камиона.

Кровови су бели од прашине, а пољопривредни усеви који се налазе у близини пута потпуно су угрожени.

Поред седам каменолома који се налазе тек неколико километара даље од Станишора, животну средину више угрожавају  камиони који подижу прашину.
Последњих пет дана, у знак протеста, мештани Срби и Албанци уједињени око заједничког циља, на два сата блокирају пут који води до каменолома.  
Свакога дана за два сата блокаде формира се колона од око стотинак камиона, а има и оних који за то време користе алтернативни пут кроз српско село Коретиште, које такође припада општини Ново Брдо.
У настојању да скрену пажњу надлежних косовских институција и дођу до решења проблема, Срби и Албанци неће одустати од блокаде пута, које ће се наставити и наредних дана.

Испред косовског Министарства за инфраструктуру са представницима окупљених Срба разговарао је Реџеп Кадриу који је уједно и заменик Министра инфраструктуре и власник једног од каменолома.