Сви косовски манастири
Православне светиње на Косову и Метохији
- Датум последње измене четвртак, 22 јун 2017 15:41
- Погодака: 43855
АЈКОБИЛА, ХАЈКОБИЛА (ПРИШТИНА) Ајкобила код Приштине је данас албанско село. Село је у средњем веку било српско и звало се Прождрикобила, по властелину Дабижаву Прождрикобили. Када су се у 18. веку Албанци доселили у овај крај, српски назив села су превели на свој начин. У данашњој џамијској махали налазе се остаци порушене српске цркве. (данас не постоји)
АЈНОВЦЕ (КОСОВСКА КАМЕНИЦА) Ајновце се налази близу Косовске Каменице. Први пут село се помиње почетком 14. века под нешто другачијим именом. У селу постоје остаци више сакралних објеката. У Доњим Ајновцима очуване су импозантне рушевине манастира под називом Тамница и цркве из 14. века, која је подигнута на темељима рановизантијске базилике. По облику основе и обради фасада, црква манастира Тамница подсећа на Грачаницу, па у науци постоји мишљење да је архитектура ајновачке цркве претходила Грачаници. У цркви су очувани фрагменти живописа. У старом српском гробљу на месту Раван код Ајноваца постоје остаци друге цркве, зарасли у шипражје.
БАБИН МОСТ (ПРИШТИНА) У селу Бабин Мост код Приштине постојала је у 14. веку православна црква Богородичиног Покрова. По предању, цркву је подигла кнегиња Милица после Косовског боја 1389. године, као маузолеј погинулим косовским јунацима.На основу сачуваног турског пописа из средине 15. века, зна се да је тада у селу било 33 српске куће, а на челу списка се именом помиње православни поп.У 20. веку је на месту старе цркве подигнута нова, такође посвећена Богородичином Покрову.После Првог светског рата, на црквеном гробљу су до косовских јунака покопани српски ратници погинули на околним ратиштима.
БАБЉАК (УРОШЕВАЦ) У селу Бабљак код Урошевца у немањићко време постојала је православна црква.Године 1455, када је рађен турски попис, село Бабљак је имало 7 српских кућа и православног попа.За време аустријских похода крајем 17. и почетком 18. века црква је са целим селом била разорена. Касније су је сељани обновили и посветили је Св. Тројици. (данас не постоји)
БАЊА (МАЛИШЕВО) Село Бања код Малишева добило је име по тамошњем јаком топлом и лековитом извору.Село се први пут помиње 1348. године у Светоарханђелској повељи српског цара Стефана Душана.Изнад села су постојале две цркве, које су сељани звали Киша и Друга Киша. (данас не постоји)
БАЊЕ (КОСОВСКА МИТРОВИЦА) Недалеко од Косовске Митровице налази се српско село Бање, тако названо по неколико извора топле воде.Као српско село први пут се помиње у турском попису из 1455. године. Усред села је постојало старо црквиште на којем су сељаци, између два светска рата, подигли нову цркву. Приликом градње, употребљавали су и камену пластику са старе цркве.Уз цркву се налази старо и ново гробље, а најбоље су очувани камени надгробни споменици из 19. века.
БАЊЕ, БАЊА РУДНИЦКА (СРБИЦА) Недалеко од Пећи налази се српско село Бање. У 13. веку краљ Стефан Урош И даровао је ово село манастиру Грачаници, о чему сведочи сачувана даровница.Сеоску цркву је подигао дворјанин српског деспота Ђурђа - властелин Родоп, и посветио је Св. Николи. Том приликом властелин је цркви даровао и звона. Она су сачувана и данас се налазе у Пећкој патријаршији и Народном музеју у Београду. Ктитор цркве Св. Николе сахрањен је у својој задужбини и ту се налази његова надгробна плоча.Између два рата црква је обновљена, али су је за време Другог светског рата албански фашисти опљачкали, а иконостас су срушили и затрпали га камењем. Године 1971. црква је поново обновљена. (данас не постоји)
БАЊИЦА (ИСТОК) У селу Бањица, недалеко од Глоговца, на једном крају данашњег муслиманског гробља откривени су остаци рановизатијске цркве. По предању, ова црква је у средњем веку била обновљена и посвећена највећем српском светитељу - Светом Сави.Према турском попису из 1455. године у селу је било око 30 српских кућа, на челу са сеоским попом. (данас не постоји)
БАЊСКА (КОСОВСКА МИТРОВИЦА) Манастир Бањска са црквом посвећеном Светом Стефану саграђен је измедју 1313. и 1317. године, као задужбина српског краља Стефана Уроша ИИ Милутина, једног од најмоћнијих владара из династије Немањића и једног од најмоћнијих владара на Балкану свога доба. Милутин је Бањску наменио себи за гробну цркву и тамо је најпре и био сахрањен. Међутим, после Косовске битке 1389. године његово тело је пренето у Трепчу, а потом, 1460. године, у бугарски град Софију где се и сада налази. И манастир је пратио судбину тела свог ктитора. Монументално здање са црквом, трпезаријом, библиотеком, конацима и \"палатом царском\", Бањска је почела да пропада врло рано: почетком 15. века пожар је прогутао књиге, а у другој половини истог века манастир је вероватно запустео. Путописац Курипешић забележио је да је по наредби султана манастир у 16. веку разорен јер су се у њему сакупљали хришћански бегунци из турског ропства. Већ скоро сасвим срушена црква Светог Стефана је у 19. веку адаптирана и претворена у џамију и, као таква, служила је до Првог светског рата. Црква је први пут конзервирана 1939. године, а други пут 1990. године када је учињена делимична реконструкција. Манастир Бањска је један од ретких манастира са очуваном оснивачком повељом. Из ње се види да је приликом оснивања манастиру приложено огромно властелинство од 75 села и 8 катуна, са рибњацима, воденицама и пчелињацима. Како је грађевина била предвиђена за краљевску гробницу, укинута је епископија и манастир је проглашен за ставропигион - Царску Лавру, четврту по рангу у држави (иза Студенице, Милешеве и Сопоћана). Градњом је руководио Данило ИИ, тадашњи бањски игуман а каснији српски архиепископ, иначе близак краљев сарадник и повереник, књижевник, човек великог знања и изграђеног укуса. По средњовековним изворима и народној традицији, Бањска је била на гласу као један од најлепших српских манастира. Израђена је у чистој рашкој градитељској концепцији која је обавезно примењивана приликом градње краљевских маузолеја од манастира Студенице Стефана Немање до манастира Светих Арханђела цара Душана. По изричитој жељи краља Милутина, Бањска је грађена по угледу на манастир Студеницу. Тако храм има облик једнобродне базилике са слепом куполом. Источна апсида је полукружна и изразито монументална. У поткуполном простору су бочни певнички простори исте висине као главни брод и само мало иступају из главне масе зида. Улаз у цркву са западне стране био је, такође по рашком начину, наглашен двема монументалним кулама. Главни украс екстеријера представљао је разнобојни тесани камен у жућкатој, руменој и сивој боји, којим су биле обложене фасаде. Разнобојни тесани квадери, распоређени као шаховска поља, стварали су утисак засићене полихромије. У традицији романичке стилизације украс фасада је комбинован са архитектонском пластиком, којом су били украшени довратници, допрозорници и тимпанон изнад портала. Тимпанон је некада красила монументална седећа фигура Богородице са малим Христосом на крилу, израђена на начин на који су рашки уметници интерпретирали западне уметничке стилове - романику и готику. Ова Богородица се данас чува у цркви Соколици, недалеко од манастира Бањске, док се делови каменог украса манастирских фасада налазе у Народном музеју у Београду, Археолошком музеју у Скопљу, а нешто је уграђено у објекте села око Бањске. Главни понос Бањске било је чувено \"бањско злато\", опевано у народној песми и описано у оновременим путописима. Чинили су га танки златни листићи којима је облагана позадина фресака, такође по узору на маузолеје преходних владара - манастире Студеницу, Милешеву и Сопоћане. Данас је од тог живописа очувано само неколико избледелих фрагмената. Од осталог блага - икона, рукописа, сребрних, позлаћених и златних свећњака, кандила, кадионица, хороса, којима је, по казивању краљевог биографа Данила ИИ, штедри краљ обдарио своју задужбину, није сачувано ништа. Једини налази скупоценог накита ископани су случајно, за време Првог светског рата 1915. године, из гроба краљице Теодоре, прве жене краља Стефана Дечанског и мајке цара Душана. То су два златна прстена: први је украшен античком камејом, а на глави другог је представа двоглавог орла и натпис: \"Ко га носи, помози му Бог\". Први прстен се данас налази у поседу породице познатог колекционара Љубомира Недељковића, а други се чува у Народном музеју у Београду.
БАРАНЕ (ПЕЋ) Недалеко од Пећи смештено је српско-албанско село Баране. У време турског пописа из 1485. године у Баранима је било преко 50 српских кућа, а постојао је и истоимени манастир који је већ тада био опустео. У селу постоји место где је некада било српско гробље. (данас не постоји)
БАТУСЕ (ПРИШТИНА) Близу ушћа реке Грачанице у Ситницу, недалеко од Приштине, налази се српско село Батусе.Први очувани помен о њему датира из 1316. године. Те године српски краљ Стефан Милутин даровао је Батусе манастиру Грачаници. У турском попису из 1455. године наводи се да село има преко 80 српских кућа и православног свештеника. У селу је постојала стара црква, обновљена 1936. године.Године 1986. српски и црногорски житељи Батуса упутили су петицију и походили скупштину Србије и Југославије због насиља које су над њима вршили тамошњи Албанци, њихови суседи. (данас не постоји)
БАТУСА (ЂАКОВИЦА) Недалеко од Ђаковице налази се село Батуша.Године 1330. српски краљ Стефан Дечански је село и сеоску цркву Св. Николе даровао манастиру Дечанима, чији је био ктитор.У турском попису из 1485. године наводи се да у селу има 47 српских кућа и један православни свештеник. Године 1868. тадашњи руски конзул у Призрену затекао је у Батуши свега 8 српских староседелачких породица .Данас у Батусу нема ниједног Србина. На место православне цркве Албанци су подигли џамију, узевши материјал за грађу са некадашње цркве. (данас не постоји)
БЕЛА ЦРКВА (ОРАХОВАЦ) Близу Ораховца налази се некадашње српско село Бела Црква. Под данашњим именом село се први пут помиње 1327. године, у повељи Стефана Дечанског манастиру Хиландару.У селу су остаци неколико хришћанских цркава.Најстарија је рановизантијска црква посвећена Св. Врачима, уз коју је откопана некропола из 12. века.Друга је црква Св. Илије, која се помиње у Дечанској хрисовуљи из 1330. године.У засеку Поповићи, који је у 19. веку прешао у муслиманску веру, налазила се црква Св. Јелене. На брежуљку више села постојала је и црква посвећена Св. Арханђелу, у народу познатија као Свети Ранђо.До године 1975. у Белој Цркви код Ораховца било је 30 српских кућа.
БЕЛАЈЕ (ДЕЧАНЕ) Недалеко од Дечана налази се село Белаје. У средњем веку Белаје је било српско село, али се православно становништво одржало само до средине 19. века.Изнад села, у стенама Белајске планине, разбацане су монашке испоснице које полазе од манастира Дечана и простиру се у појасу дугом десетак километара. Њихов тачан број се ни сада не зна. Најранији помен неке од ових испосница је крајем 13. века. Најпознатије су: Испосница краља Стефана Дечанског, Испосница свете Јелене, Испосница светог Јефрема (будућег српског патријарха) и Белајска испосница.У средњем веку у Белајској испосници је био смештен преписивачко-књижевни центар. Међу предметима од злата и сребра који су се чували у ризници ове испоснице налазила се једна тамјаница врхунске златарске израде, као и један изузетно израђен бокалчић. Сачуван је и леп живопис из 14. века. (данас не постоји)
БЕЛИЦА (ИСТОК) У писаним изворима село Белица се први пут помиње 1485. године, када је рађен турски попис. Тада је имало 25 српских домаћинстава.У селу се налази црква Лазарица, крај које се на Видовдан (28. јуна) одржава сабор. Старији патрон цркве је био Свети Ђорђе.Црква је вероватно подигнута у 14. веку. Потом је била разорена, па је обнављана у 16, 17. и 18. веку. Стручна обнова извршена је 1966-68. године.Око цркве су остаци старог српског гробља. У албанском делу села су очувани остаци једног црквишта за које се не зна коме је било посвећено и када је црква срушена. (данас не постоји)
БЕЛО БРДО (ЛЕПОСАВИЋ) Бело Брдо се налази испод највишег врха на Копаонику.Први писани помен о овом селу је из 1438. године када је у њему радио рудник олова и сребра, а при руднику постојала већа дубровачка насеобина. Негде у другој деценији 16. века, по доласку Турака, рудник је затворен а насеобина је нестала. У наше доба рудник је поново отворен.У селу су остаци средњовековних окана, шљакишта и неиспитано црквиште.
БЕЛО ПОЉЕ (ИСТОК) Бело Поље је велико село код места Истока. Подељено је на српско и турско насеље.Село се први пут помиње у повељи српског краља Стефана Уроша И, издатој 1254/64. године.У српском Белом Пољу постоје остаци православне цркве на месту званом Црквењак. По предању, ту се налазио манастир са црквом Св. Спаса.(данас не постоји)
БЕЛО ПОЉЕ (ПЕЋ) На два километара од Пећи налази се српско село Бело Поље.У турском попису из 1485. године у селу је забележено укупно 129 хришћанских обвезника, међу којима су поименце поменута два православна попа и једна калуђерица удовица.У селу и његовој непосредној околини постоје остаци трију цркава. Прва је црква Ваведења Богородице, која је подигнута 1868. године на темељима старије цркве, а уз материјалну помоћ тадашње руске царице Марије Александровне.Остаци друге цркве, која је вероватно била посвећена Богојављењу, налазе се изнад села, на брду званом Крст.Изнад села су и остаци пећине Цареве столице, за коју предање каже да је била испосница неке царице. (данас не постоји)
БЕЛУЋЕ (ЛЕПОСАВИЋ) На левој страни Ибра, код Лепосавића, смештено је село Белуће. У најранијем сачуваном, турском попису из 1455. године у Белућу је било 35 хришћанских кућа.У селу се налазе остаци цркве и старо гробље.
БЕРИВОЈЦЕ (НОВОБРДСКА КРИВА РЕКА) Први пут село Беривојце се помиње у турском попису из 1455. године. Тада је имало 22 српскадомаћинства. Вероватно је имало и цркву, јер се помиње православни поп.На три километара западно од села налази се црква Глобарица, Ђелија Глобаричка или црква Светог Јована која се први пут помиње у запису патријарха Пајсија, почетком 17. века. Изнад улаза у наос цркве сачувани су делови ктиторског натписа из којег се види да је било више ктитора.Црква је стручно конзервирана и обновљена 1966/67. године, али је остала усамљена и без опслужења.
БИЛИНЦЕ (ГЊИЛАНЕ) На десетак километара од Гњилана налази се српско-албанско село Билинце. У селу је порушена црква непознатог светитеља, а на брду Каљаја, изнад насеља, рушевине неког великог манастира. (данас не постоји)
БИЛУСА (ПРИЗРЕН) Недалеко од Призрена смештено је албанско село Билуша, које је некада било српско.У писаним изворима село се први пут помиње 1308/9. године, у повељи краља Стефана Милутина којом се манастир Св. Димитрија у Билуши прилаже хиландарском пиргу Хрусији. Локалитет овог манастира, о коме говори Милутинова даровница, до данас није утврђен.У близини села, на месту које се зове Калуђерски крш, још се налазе остаци некадашње испоснице. Седамдесетих година 19. века руски конзул у Призрену записао је да је у селу Билуши затекао српски живаљ, али да неће проћи ни десет година када ће српски језик ту постати туђим. (данас не постоји)
БИНАЧ (ВИТИНА) Село Бинач код Витине се први пут помиње 1019. године, у повељи византијског цара Василија ИИ. Претпоставља се да је у то време седиште епископије био манастир Св. Арханђела Михаила, познат као Бинач. Последњег духовника овог манастира су 1867. године заклали Албанци у његовој манастирској ћелији, а манастирску земљу су присвојили.Данашњи манастирски комплекс има цркву скромних димензија, конаке и звонару. Очуван је млађи слој живописа из 16. века, а од вредних предмета једна кадионица из 14. века. У манастиру су некада боравиле 2 или 3 монахиње.У селу и околини се налазе остаци цркава Св. Петке, Св. Стефана и Св. Николе. Овај манастир је порушен после 1999 године. (данас постоје само темељи)
БИСТРАЖИН (ЂАКОВИЦА) Десетак километара источно од Ђаковице смештено је село Бистражин.Село се први пут помиње у Светоарханђелској повељи цара Стефана Душана из 1348. године.На брегу изнад села, на старим темељима, измедју Првог и Другог светског рата подигнута је лепа и скромна сеоска црква. Она је разорена и спаљена априла 1941. године, када су Албанци спалили сва црногорска села у Метохији. Око цркве је српско гробље које је последњих деценија често скрнављено од стране албанских националиста. У селу више нема Срба. (данас не постоји)
БИСТРИЦА (ЛЕПОСАВИЋ) Село Бистрица удаљено је двадесетак километара од Лепосавића. Бистрица се први пут помиње 1315. године, у Светостефанској хрисовуљи краља Стефана Милутина. У селу се налазе остаци цркве и старо гробље.
БОБ (КАЧАНИК) Село Боб је удаљено непун километар од насеља Качник. Старо село је уништено у Аустријско-турском рату 1689/90. године. На месту које се зове Црква налазе се остаци црквене грађевине која је имала две фазе градње: старију - рановизнатијску, и новију - из српског позног средњег века (14 -15. век). Уз цркву је и старо гробље. Село је сада албанско. (данас не постоји)
БОГОРОДИЦА ЉЕВИШКА (ПРИЗРЕН) Црква Богородице Љевишке је катедрална црква града Призрена и седиште призренске епископије још од времена византијске владавине на овим просторима. Саграђена је у 10. веку, као једноставна тробродна базилика у стилу византијске архитектуре, и посвећена је Успењу Богородице. Црква је вероватно страдала крајем 12. века, у сукобима српског великог жупана Стефана Немање и византијског цара Манојла Комнена. Око 1214. године Немањин наследник на престолу, Стефан Првовенчани, прикључио је призренску област српској држави. После проглашења самосталности српске цркве 1219. године и црквене реорганизације, архиепископ Сава И је на место грчког епископа поставио српског. Црква је тада адаптирана, док је темељна обнова извршена 1306/07. године у време краља Стефана Милутина, који је приложио цркви многа имања и друге приходе. После проглашења Српске патријаршије 1346. године црква Богородице Љевишке је подигнута на ранг митрополије. Од Турака је први пут пострадала 1455. године, када су јој одузета сва имања. После Друге сеобе Срба под архиепископом Арсенијем ИВ Шакабентом црква је потпуно запустела. Турци су јој дозидали минаре и преградили је изнутра, претворивши је тако у џамију. Споља и изнутра су је премалтерисали и окречили, обијајући фреске да би нови слој малтера лакше прионуо. Богородица Љевишка је поново постала хришћански храм након ослободјења Призрена 1912. године; минаре је укоњено 1923. године. Темељна конзервација и рестаурација архитектуре и живописа изведени су између 1950. и 1953. године. Приликом обнове у време краља Милутина на темељима старе цркве подигнут је заправо нови храм. На спољашњем зиду, у централној апсиди, сачуван је натпис у опеци из кога се сазнаје да су обновом руководили призренски епископи Дамјан и Сава - будући архиепископ Сава ИИИ, а да су протомајстори били Никола и Астрапа. Претпоставља се да је Никола био протомајстор градитељ, а Астрапа водја сликарске тајфе. Пред градитеље је био постављен сложен задатак: на основи старе базилике требало је подићи грађевину која истиче градитељске идеале новог времена - централни план, сложен систем сводова и вишекуполну артикулацију највиших зона. У том спајању концепција дошло је до деформације плана јер два реда нових стубова стварају утисак базилике унутар грађевине. Простор испред апсиде је издужен и прекривен плитком слепом калотом. Средишњи простор цркве наткриљен је великом куполом на доста високом тамбуру, а у угловима су постављена још четири мала кубета. Због разних нивоа купола, као и снажно истакнутих калкана, храм споља делује веома живописно. Са западне стране цркве саградјена је отворена спољашња припрата са капелама на спрату. Измедју њих се издиже лак и витак звоник. Фасаде су зидане комбинацијом жуте сиге, црвене опеке и беличастог малтера, те својим бојама употпуњују богати живот мајсторски компонованих облика. И сликари су били на висини задатка. Не дирајући фреске позног комнинског стила, које су преостале из старије грађевине (Свадба у Кани и Исцељење слепог, сада у Народном музеју у Београду), остварили су сликану целину у најчистијем класицистичком стилу ренесансе Палеолога. Мада је велики део ових фресака уништен, ипак се може реконструисати првобитан распоред појединачних фигура, сцена и циклуса. Као и у остварењу градитеља, и у сликарском делу се осећа двојакост задатка који је требало решавати. Сликар стално испољава тежњу да сачува монументалност целине, а да испоштује жељу програмског саветника, вероватно епископа Саве, и уведе нови стил ликовног представљања који је тражио пуно детаља, пуно учесника у композицији, мноштво симбола и атрибута уз насликане ликове. Зограф је ипак успео да помири те две тежње и да створи изузетно велики број фресака и циклуса, које не делују претрпано. У централној куполи је насликан Христос Пантократор, а у бочним куполама други Христови видови (Емануил, Христос у својим годинама, Старац дана и Јереј). У тамбуру су приказани пророци, у пандантифима јеванђелисти са персонификацијама божје мудрости. У олтарској апсиди се налази монументалана представа Богородице Оранте и, испод ње, Поклоњење Агнецу. У вишим зонама наоса и бочних бродова сачувани су делови циклуса Великих празника, Чуда, Парабола и Мука Христових, као и Васељенски црквени сабори. У доњој зони су стојеће фигуре светих ратника, светих лекара, мученика, пустиножитеља и светих жена. У југоисточној капели је циклус посвећен Светом Николи. Унутрашњом припратом доминирају портрети ктитора краља Милутина и његових светородних предака: од портрета Милутиновог оца - краља Уроша И - остао је само натпис, док су боље очувани ликови Симеона Немање, архиепископа Саве И, Стефана Првовенчаног и вероватно Стефана Дечанског, тадашњег престолонаследника. Уз развијену композицију Страшног суда, пуну необичних детаља, на западном зиду и на сводовима у спољашњој припрати насликани су портрети српских архиепископа и призренских епископа. Сачуване су још представа Префигурације Богородице, илустрација песме Пророци су те одозго наговестили и Лоза Јесејева. Теолошки учено, класицистички строго у односу између фигуре и текста, и наративно у сликарском језику, сликарство цркве Богородице Љевишке је први пут у Србији изразило нова теоријска схватања како у погледу распореда, избору тема и теолошкој интерпретацији, тако и у већем отварању сликарства према непосредним импулсима живота. Овај храм је под заститом Немацког Кфора, али је упркос тој чињеници овај храм био у пламену 17. марта 2004. године. (данас је под заштитом УНЕСКО-а)
- Претходна
- Следећа >>
Газиместан 2012. године
Мудрости патријарха ПавлаВерујући у Господа остварујемо смисао живота... Понављам и себи и вама, и нас је Господ послао у наше време и поставио задатке које сваки од нас треба да изврши, и у својој породици, и у друштву, и у Цркви, и у целом човечанству... |
Злочини над Србима на Косову и Метохији
Крвава жетва 1999. у Старом Грацку
23. јула 1999. године у Старом Грацку код Липљана на њиви зверски је убијено четрнаест
Крематоријум за Србе - Клечка
Село Клечка , 27. август 1998.
Српска полиција открила је кремациону пећ у фабрици
Убиство шесторо српских младића у кафићу ''Панда'' у Пећи
Страдање фамилије Костић из Ретимља
Отац Харитон Лукић
Злочини гњиланске групе
Злочин у Гораждевцу
13. августа 2003. године у Гораждевцу убијена су српска деца. Многи међународни званичници
17. март 2004. - ПОГРОМ
СРБИ УБИЈЕНИ У МАРТОВСКОМ ПОГРОМУ 2004. ГОДИНЕ
- СПАСОЈЕВИЋ БОРИВОЈЕ (1941) из Косовске Митровице,
Напад на аутобусе код Подујева
16. фебруара 2001. године извршен је терористички напад на аутобусима Ниш Експреса у Ливадицама
Убиства у Церници
01.09.2003. године
Миломир Савић, рањен у нападу у Церници, подлегао повредама
Новица
Списак убијених Срба
Овај списак
СПИСАК УБИЈЕНИХ СРБА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ ОД ДОЛАСКА КФОРА 1999. ГОДИНЕ
Списак киднапованих Срба
Овај списак није комплетан (ако знате имена убијених Срба који се не налазе на овом списку
Распеће Ђорђа Мартиновића
“Шиптарски терористи набили га на колац пpвoг маја1985г.
Истина скривана пeтнaecт година.
ПРАВОСЛАВНИ ХРАМОВИ УНИШТЕНИ ОД ДОЛАСКА КФОРА И УНМИКA
На списку се налази 140 уништених православних објеката на Косову и Метохији од 1999. |
Обећања политичара
Део Вулинових (не)испуњених
јануар 2013. - Немојмо да уносимо немир међу Србе на
Остају српске институције на
Нећу се смирити док Косово и
Како је нестао акциони план?
Од 17. фебруара ове године, када су косовскe институције
Никада нећемо признати
Министар спољних послова Србије Вук Јеремић поновио је
Никада нећемо признати Косово
07. јануар 2012 - Председник Србије Борис Тадић