Срби за Србе-СМС на 7763
Вести
ДУХОВНИ НЕИМАР КОСОВСКОГ ПОМОРАВЉА - четвртак, 22 август 2019 21:53
Дичићи из Страже ће добити нову кућу! - недеља, 16 децембар 2018 23:04

О понашању у цркви

О понашању у цркви

Као што киша узрокује да семе расте, тако црквена богослужења јачају душу за чињење добрих дела.

(Св. Јефрем Сирин)

ПРЕДГОВОР

Живећи у времену поремећених вредности, све чешће се сусрећемо са једним апсолутним незнање одређеног (немалог) броја верника приликом посете светим богослужењима. Данас, када се полако враћа својој цркви, примећено је да не зна како се треба у појединим ситуацијама, на верским чинодејствимаи богослужењима понашати.

Имајући у виду надахнуте речи светог апостола Павла: “ Како ће поверовати у Онога за кога и не чуше? А како ће чути без проповедника? ” Православна Народна Хришћанска Заједница издаје ову књижицу, са циљем да она уђе у сваки православни дом и да буде путоказ онима “ који Бога траже ” и долазе у храм.

“ Постоје људи који граде цркве а не обраћају пажњу на своје душе.

Кад уђеш на врата Божије цркве, остави иза себе све што је светско и земаљско.”

(Свети Филарет Московски)

УВОД

На самоме почетку, да бисмо што лакше схватили и усвојили наше понашање и дужности, које од нас захтева храм и свето богослужење, потребно је истаћи шта је храм, а шта свето богослужење.

За разлику од Цркве, која је духовна заједница људи са Богом, повезаних и сједињених истом вером, истим светим тајнама, истим богослужењем и истом јерархијом, која је живи духовни организам или тело чија је глава Господ Исус Христос, душа и крвоток Дух Свети, а органи и ћелије тела хришћани - храм, или дом Божји је најсветије место на земљи у коме се окупљају верници, чланови Христове Цркве, на заједничку молитву, духовно се чисте и лече. Он је обитавалиште славе Божије и војске небеске, место где се велича и слави име Божије, врши најсветија жртва Христова - света тајна Евхаристије (Литургија) и где верници бивају учесници спасоносних дарова које им у име Господа Исуса Христа дају за то посвећена свештена лица.

Свето богослужење је, по речима светог Јована Кронштатског, “узајамно служење Бога људима и људи Богу...слатки разговор човека са Богом, слављење Бога и молба за своје потребе...” Храм и богослужење су неисцрпно врело благодати Божије. Врело из кога се наше душе хране, поје, чисте и снаже, исцељују, освећују и са творцем сједињују, зато и захтевају од нас специфично понашање.

КАКО ТРЕБА ДА СЕ ПОНАШАМО У СВЕТОМ ХРАМУ И НА СВЕТОМ БОГОСЛУЖЕЊУ

Улазећи у свети храм прекрстимо се побожно уз благи поклон и изговоримо речи: “ Ући ћу у Дом Твој, поклонићу се са страхом храму Твоме светоме...” и идући тако тихо и нечујно ка целивајућој икони, направимо три поклона крстећи се и изговарајући:“Боже, милостив буди према мени грешноме/грешној и помилуј ме ”, а затим се поклонимо присутнима десно и лево и станемо у одговарајућу страну храма (десно мушкарци, лево жене, а испред стоје деца).

Уласком у свети храм и заузимањем свога места, приберемо се, сконцентришемо и удубљујемо у смисао молитава и песама које се произносе, чувајући се од сваког разговора и расејаности и заборавимо све овоземаљске бриге и проблеме у настојању да из храма изађемо духовно бољи и чистији него што смо ушли у њега.

Док траје богослужење не шетајмо по цркви - храму, не прислужујмо свеће, не целивајмо иконе, не тискајмо се, већ пажљиво и побожно пратимо свето богослужење и настојмо да оно буде што лепше и свечаније.

За време читања светог Јеванђеља, у току малог и великог хода, на речи: “Главе своје Господу приклонимо ”, “Мир свима”, као и за време кађења, главе своје требамо приклонити.

Посебно треба да смо пажљиви и сконцентрисани на светој Литургији за време читања Јеванђеља, певања Херувимске песме, изношења свете Тајне, читања Символа вере - Исповедања вере, певања Достојно и праведно..., Молитве Госодње, освећења и претварања Светих Дарова, на речи: “Са страхом Божијим и вером приступите” итд.

Они који су се исповедили и припремили за свето Причешће, требају са дубоком вером, побожношћу и искреним кајањем да читају молитву пре причешћа “веујем Господе и исповедам ... ” и приступајући светим тајнама Тела и Крви Спаситељеве побожно да се поклоне, скрсте руке (десну преко леве) на грудима и кажу своје крштено име. Након примљеног причешћа целива се крај св. Путира - св. чаше, узме нафора и сачека крај свете Литургије.

Свету тајну Причешћа примају само они који су крштени и који су се постом, молитвом и покајањем очистили, пред свештеником исповедили и на тај начин се припремили за сједињење са Господом. А ко се недостојан причести, без ове припреме, тај, према упозорењу св. Апостола Павла, греши пред Богом и на суд себи прима свето Причешће (I Кор. 11,27-29).

На светом богослужењу треба молитвено учествовати, било певањем, читањем молитава или побожним праћењем, јер тако срца своја сједињујемо са Христом, осећамо Његово присуство и присуство Светог Духа и хранимо душе своје небеском храном.

Без оправданог разлога не треба излазити из храма док траје богослужење, нити прислуживати свеће, поготову у најсветијим деловима Литургије. Прислуживање свећа и целивање икона треба обавити или пре или после богослужења.

Водимо строго рачуна у каквом оделу, одећи долазимо у свети храм пред Господа. Пазимо да не навлачимо на себе грех својим непристојним понашањем и одевањем, жвакаћим гумама у устима, упадљивом шминком, држањем руку на леђима или у џеповима, упадљивим гледањем појединих верника, разговарањем, смехом и сл. Чујмо шта о светом храму и богослужењу каже преподобни старац Силуан: “Кад би људи видели у каквој слави служи свештеник они би попадали на земљу од овог виђења; а кад би свештеник видео себе у каквој небеској слави он стоји кад служи своју службу, он би постао велики подвижник, да не би ничим ожалостио благодат Светог Духа, који живи у њему”.

Ако на све ово не пазимо, какав је онда смисао нашег доласка у храм на свето богослужење? Непристојним понашањем и одевањем ми омаловажавамо дом Божији и службу Божију, дајемо лош пример другима, ометамо друге у молитви, а што је најтрагичније, навлачимо на себе казну Божију. Не заборавимо! С каквом је ревношћу наш Спаситељ извршио поверено Му дело, почевши од првог дана Његове јавне службе, па до последње Његове речи на крсту: “Сврши се”. Он исту ут ревност показује и према светости дома Божијег - храма на земљи, изгонећи из њега оне који су га скрнавили рекавши им: “Не правите од дома Оца мога дом трговачки” (Мат. 21,12). Исту ту ревност настављају и свети апостоли, па зато апостол Павле и захтева од нас ревност и угледање кад каже: “Угледајте се на Бога, као љубљена деца ” (Еф.5,1) и “Угледајте се на мене, као што се ја угледах на Христа” (I Кор. 4,16).

ХРАМ И БОГОСЛУЖЕЊЕ ЧОВЕКОВА НАСУШНА ПОТРЕБА

Најделикатнији и најсложенији је живот човека. Он, поред све сличности са осталим живим бићима, има нешто чиме се разликује и одликује од свих њих, а то је његова душа, религиозност и боголикост. Бог је створио човека “по својој слици и прилици, по свом обличју и подобију” (I Moj. 1,27).

Отуда човек, односно душа његова тежи своме извору, Творцу - Богу “својој слици и прилици”. Због тога, његова веза, контакт, саобраћање са Богом, није потреба слична другим потребама (треба да се испуни, оствари, али не мора), него је то неопходност. “Човек треба Бога, као што треба воду или кисеоник” (Алексис Карел). Сусрет, општење, контакт са Богом човек постиже кроз веру, Цркву и молитву, нарочито у светом храму на светим богослужењима. Свети храм са служитељима који у њему служе и верницима који са вером, побожношћу у њега долазе је: “разговор са Богом, песма Богу и служба Богу, јер је Господ рекао: “Где су двоје или троје сабрани у име моје онде сам и ја међу њима” (Mат. 18,20).

У светом храму ми водимо разговор , дијалог са Богом. Зато се и каже да је молитва побожан разговор наше душе са Богом. Кад се чита свето Јеванђеље, то Господ Исус Христос кроз њега говори нама, а кад читамо молитве, тада ми говоримо Господу и решавамо проблеме нашег живота. Служећи Творцу света, Промислитељу и највећем Дародавцу кроз молитве и црквене песме ми се духовно хранимо, преображавамо и Богу приближавамо. Само у светом храму, на светом богослужењу налази се утеха за своје опустошено биће, ту је сигурност и ту се чује глас Христов који благо говори: “Чедо моје, греси су ти опроштени...” Ту сазнајемо да се наш живот не завршава физичком смрћу, већ васкрсењем. Ту се чистимо, лечимо и духовно хранимо. у храму се задобија Нада која нас чини снажним, Вера која нас спасава и Љубав која нас чини добротворним и миротворним. Зато нас Црква и позива: “Сви заједно хитајте у један храм Божији, једноме Жртвенику, једноме Исусу Христу” (св. Игњатије Богоносац), који каже: “Све што иштете у молитви верујући, добићете” (Мат. 21,22).

Света Црква као брижна мати, којој на срцу лежи брига за вечним добром њене деце, подиже храмове, врши богослужења и позива своју децу да им уредно и ревносно присуствују, у Твом интересу, као што уредно хране тела своја, тако да уредно хране и душе своје. Из улоге и значаја који има храм и богослужење у нашем духовном узрасту и спасењу, (појачавају нас, просвећују, чисте, обнављају, лече, освећују, хране, јачају и сједињују са Богом) произилази наша насушна потреба да их са највећом љубављу, побожношћу и ревношћу посећујемо и према њима се односимо. Јер “само искуствено, благодатно упознаје се Црква кроз учешће у њеном животу”, каже велики православни богослов Сергиј Булгаков и препоручује: “Дођи и види”.

СИМВОЛИЧКЕ РАДЊЕ НА СВЕТОМ БОГОСЛУЖЕЊУ

Све свештене радње и све молитве у Православној цркви почињу и завршавају се знаком крста, који чине како присутни на богослужењу, тако и они који служе.

Крсним знаком изражавамо своју веру и призивамо помоћ Божију. А крстимо се овако:

Три прста десне руке - палац, кажипрст и средњи прст - саставе се врховима уједно и равно, док се мали и домали прст савију уз длан.

Са тако састављена три прста десне руке додирујемо чело посвећујући Богу свој ум (да бисмо свагда исповедали Господа) и говоримо: “У име Оца”.

Затим дотичемо груди, посвећујући Богу своје срце (да бисмо Господа љубили) рекавши: “И Сина ”.

Затим додирујемо прво десно па онда лево раме, посвећујући Богу своју снагу (да бисмо чинили што је добро) говорећи: “И Светога Духа”.

И прекрстивши се тако кажемо: “Амин” тј. нека тако буде!

Крстећи се овако ми изражавамо:

1. Веру у једног Бога у тројици - Оца, Сина и Светога Духа (састављена три прста десне руке), и

2. Поуздање у помоћ Господа нашег Исуса Христа, који нас је спасао својим страдањем на крсту!

Благослов

Благослов је призивање благодати Божије ради освећења лица и предмета, или ради отклањања свега што смета спасу верних и напретку Цркве. Дејство благослова се, дакле, простире и на човека и на предмете и на силе око њега (видљиве и невидљиве).

Свештеник благосиља крстолико десном руком, при чему су прсти десне руке постављени тако да образују слова ICXC (почетна и крајња слова Спаситељевог имена (Исус Христос)).

Кажипрст се држи усправно - I, а средњи прст се мало савије - C. Палац се привије прсту до малог и с њим чини слово X, a мали прст се савије и чини слово C.

По томе свештеник подељујући народу благодат Божију, чини то благословом са именом Исуса Христа, а тим именом се ми освећујемо и оправдавамо (I Кор. 6,11). Када православни хришћани траже благослов од свештеника, траже да се благослове именом Господњим. На богослужењу молимо свештеника:“Именом Господњим благослови, оче!”. Када свештеник на богослужењу благосиља, већином пропраћа тај благослов и одређеном молитвом, нпр. приликом подељивања мира изговара речи: Мир теби, или Мир свима, или говори:“Благослов Господњи да дође на вас...” итд.

Када свештеник благосиља народ, тада верни треба да смерно приклоне главе, примајући тај благослов од служитеља олтара као из руке Господа. Поклоном верни изражавају своју благодарност самоме Богу на подељеној благодати и милости, јер је Он извор и давалац милости, благослова и свакога добра.

ПОЛОЖАЈ ВЕРНИХ НА БОГОСЛУЖЕЊУ

Стајање

Од апостолских времена хришћани се моле стојећи (као што се види из Еванђеља по Марку гл. 11 стих 25) сматрајући седење у оваквим приликама за непристојно. Стајање је тако важан положај хришћана на молитви, да се у одређене дане искључује сваки други положај. Стајањем символизујемо Христов Васкрс, којим смо се ослободили од пада и греха. Отуда је и потекло правило да се редовнонедељом, као и у дане од Ускрса до Духоване клечи већ верни у те дане треба да се моле стојећи.

“Ако није пристојно седети пред оним, кога треба поштовати и кога поштујемо, то је сасвим неблагодарно седети пред лицем Бога живога, пред којим стоји анђео што се моли - свештеник” - каже Тертулијан (око 160 - 220) ранохришћански писац и апологета.

Међутим, црквени устав допушта и прописује да се за време извесних богослужења може седети. Кад се читају катизме, седални, пролози или синаксари Црква допушта свему народу да седи, да би они који се уморе у претходним деловима богослужења, могли пажљиво слушати оно, што се чита или поје и седалнима, катизмима итд., или што се говори у црквеној проповеди.

Клечање

је израз да је човек грешан и крив, па је према томе ово нарочити положај оних који моле опроштење казне због какве погрешке. Оно је израз кајања и наше зависности од Бога, као и доказ да нам је потребно Божије милосрђе. Отуда се хришћани моле клечећи нарочито у време кајања и поста, или кад моле какаву милост.

И сам Господ наш, Исус Христос, молио се клечећи (Лука 22, 41), клечаху и његови свети ученици и кад се мољаху за опроштење грехова (Дела ап. 7,60) и кад беху у жалости (Дела 21,5) или бризи (Дела 20,36) и кад преузимаху какав тежак посао (Дела 21,5). Тако чињаху и први хришћани. Према томе, постоји овај молитвени символ у хришћанском богослужењу одвајкада.

Поклон

Изражава осећање поштовања, оданости, покорности, захвалности и побожности пред Највишим.

Тако нпр.:

Сагињањем главе приликом читања Еванђеља, верни дају израз своје пажње.

Приликом преноса часних дарова са жртвеника на св. престо (о великом входу) приклањањем главе верни изражавају побожно и мислено учешће у ходу Исуса Христа на драговољно страдање.

“Учини ми, Боже,

чисто срце, и дух

прав понови у мени.”

(Псалам 51,10)

Скрштање руку на груди

Верни који се у цркви моле не подижу руке, као што то чине свештеници који служе, када читају одређене молитве. Верни се моле стојећи на своме месту, са рукама спуштеним, или прекрштеним на прсима.

Скрштање руку на груди, за време молитве, је стари обичај у Православној цркви (за разлику од латинског обичаја склапања руку).

Скрштање руку на груди при молитви, знак је унутрашњег уздизања срца Богу, мољења из свег срца, јер груди се сматрају као људска срца.

Газиместан 2012. године

 

patrijarh

Мудрости патријарха Павла

Верујући у Господа остварујемо смисао живота...

Понављам и себи и вама, и нас је Господ послао у наше време и поставио задатке које сваки од нас треба да изврши, и у својој породици, и у друштву, и у Цркви, и у целом човечанству...

Злочини над Србима на Косову и Метохији

Крвава жетва 1999. у Старом Грацку

 

23. јула 1999. године у Старом Грацку код Липљана на њиви зверски је убијено четрнаест

Више

Крематоријум за Србе - Клечка

 

Село Клечка , 27. август 1998.

Српска полиција открила је кремациону пећ у фабрици

Више

Убиство шесторо српских младића у кафићу ''Панда'' у Пећи

Светислав, Зоран, Драган, Вукота и два Ивана недужно гледају са читуља, Пећ се претворила у град
Више

Страдање фамилије Костић из Ретимља

Породицу Костић из Ретимља код Ораховца називају најтрагичнијом породицом на Косову. Најпре је
Више

Отац Харитон Лукић

Медју бројним зртвама Косовско-метохијске трагедије су монаси Манастира Светих Архангела, Отац
Више

Злочини гњиланске групе

Против 17  чланова озлоглашене банде, Тужилаштво за ратне злочине Србије крајем  јуна је
Више

Злочин у Гораждевцу

13. августа 2003. године у Гораждевцу убијена су српска деца. Многи међународни званичници

Више

17. март 2004. - ПОГРОМ

СРБИ УБИЈЕНИ У МАРТОВСКОМ ПОГРОМУ 2004. ГОДИНЕ

  • СПАСОЈЕВИЋ БОРИВОЈЕ (1941) из Косовске Митровице,
Више

Напад на аутобусе код Подујева

16. фебруара 2001. године извршен је терористички напад  на аутобусима Ниш Експреса у Ливадицама

Више

Убиства у Церници

01.09.2003. године

Миломир Савић, рањен у нападу у Церници, подлегао повредама

Новица

Више

Списак убијених Срба

  • СПИСАК УБИЈЕНИХ СРБА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ ОД ДОЛАСКА КФОРА 1999. ГОДИНЕ

Овај списак

Више

Списак киднапованих Срба

Овај списак није комплетан (ако знате имена убијених Срба који се не налазе на овом списку

Више

Распеће Ђорђа Мартиновића

 

“Шиптарски терористи набили га на колац пpвoг маја1985г. 
Истина скривана пeтнaecт година.

Више

ПРАВОСЛАВНИ ХРАМОВИ УНИШТЕНИ ОД ДОЛАСКА КФОРА И УНМИКA

На списку се налази 140 уништених православних објеката на Косову и Метохији од 1999.
Више

Обећања политичара

Део Вулинових (не)испуњених

јануар 2013. - Немојмо да уносимо немир међу Србе на

Више...

Остају српске институције на

Србија не сме да дозволи да Срби на Косову и Метохији
Више...

Нећу се смирити док Косово и

БЕОГРАД, 21. фебруара 2008. 
Николић је, говорећи
Више...

Како је нестао акциони план?

Од 17. фебруара ове године, када су косовскe институције

Више...

Никада нећемо признати

Министар спољних послова Србије Вук Јеремић поновио је

Више...

Никада нећемо признати Косово

07. јануар 2012 - Председник Србије Борис Тадић

Више...

gorazdevac zlocin

sporazum o reg preds

1244

djordje martinovic

 

 

Будите у конткту са нама

www.kosmet.net YOUTUBE канал

Style Setting

Fonts

Layouts

Direction

Template Widths

px  %

px  %