На овај дан празнује се успомена на Христово Крштење на реци Јордану и јављање Бога у виду голуба и гласа: "Ово је Син мој и Њега послушајте". 

До своје 30-те године, Господ наш, Исус Христос је скривао од људи своју силу и свемудрост свога Божанства. Јер у то време беше код Јевреја забрањено да било ко, до 30-их година ужива свештеничко или учитељско достојанство. Због тога, када наврши 30 година, по Јеванђељу Божјем дође време да се јави Израиљу. Јави се Бог Јовану Претечи да је време да пође у пустињу и да тамо крштава водом, и још му рече да, на кога види да силази Дух Свети тог и крсти. Беше Јован Претеча Исусов, онај који приправи пут Господу нашем. И познаде Јован онога кога требаше да крсти, онога који беше од Бога послат, јер дође му Исус који испуни све Заповести Божје, те још му остаде и та последња да се крсти. 

Колико је само симболике у томе што се баш у 30 години крсти Христос. Можда зато, што је у тим годинама човек склон сваком греху. Јер прво време је детињство, време лакомислености и незнања, друго је младићство, а оно се распаљује телесном пожудом, а треће је зрело доба и тада је човек склон златољубљу и сваком греху. Због тога Христос и почека до то доба да би испунио и ову Заповест Божју за сва времена и осветио природу нашу и подарио нам силу да побеђујемо страсти и чувамо се од смртних грехова. Али, то не значи да и за нас важи исто, те да треба да чекамо зрело доба да бисмо се крстили, напротив ми то треба да учинимо много раније ради спасења и очишћења душа наших. 

Пошто Он немаде греха изађе одмах из воде и отворише Му се небеса и Дух Божији у виду голуба сиђе на Њега. Голуб је симбол чистоте, човекољубља те зато је у њему и јавио се Дух Свети. 

Празнујући Богојављење Господње, које бива на водама Јорданским, треба да се подсетимо да се Господ Бог наш никада није јављао без разлога баш на том месту. Овај нам празник приказује Бога у виду Тројице једнобитне и нераздељиве. Тако се и свако од нас крштењем у води просвећује тиме што постаје усиновљен од Оца Светлости, заслугом Сина и силом Духа Светога. 

На овај дан се у свим црквама и храмовима освећује вода, коју народ узима и носи својим кућама. Она има духовна и лековита својства. Њена особина се огледа у томе што током целе године остаје свежа и освећена. Чува се у посебним посудама и користи се са искреном вером у болести, или било каквој другој недаћи. На сам Дан Богојављења може се са њом попрскати сваки кутак у кући, али у све друге дане ништа се не сме прскати њоме. Здрави је могу пити претходно припремљени зато, тако што ће који дан постити, па ће ту освећену водицу попити изјутра као када се узима Свето причешће. Тропар (глас 1):

Римски цар Максенције чинио је многа зла народу, гонећи и мучећи хришћане, те Римљани послаше писмо цару Константину, да их избави и спасе од тога. Цар Константин, поче пријатељски убеђивати Максенција да престане са злоделима, али он не послуша, те Константин би принуђен да крене у поход на Рим, и ту би побеђен Максенције, силом и дејством Часног Крст. Велики цар Константин, победоносно уђе у Рим, где га народ дочека са великом радошћу и почастима. А сам цар узносаше велику благодарност Богу, који му силом Часног и Животворног Крста дарова победу. У ту част он постави усред Рима на високом стубу Крст и написа на њему: "Овим спасоносним знамењем ослобођен је овај град од насилничког јарма". Царица Јелена, мајка цара Константина, оде на поклоњење Христовом гробу у Јерусалим и тамо пронађе на ђубришту Крст, којим оживе једног мртваца и од тада се празнује ВОЗДВИЖЕЊЕ (Подизање) Часног Крста. Она са собом понесе само део овог Часног Крста Господњег и свете клинце, којима је Исус Христос био прикован за тај Крст, а сам Крст положи у сребрни ковчег и предаде га патријарху Макарију. Блажени цар Константин положи животворно дрво у златан ковчег, а свете клинце, царица Јелена баци у Јадранско море, а један цар укова у свој шлем, један у ђемове на узди свог коња. По повратку свете царице Јелене из Јерусалима у Византију, христољубиви цар Константин начини три велика крста, према броју јављених му у ратовима: први у Риму, други у Византији, а трећи, након победе над Скитима на Дунаву. Он начини три крста и написа на њима: 

"ИС ХС НИКА - Христос побеђује. Нека је и од нас Њему част, слава и поклоњење сада и увек и кроза све векове. Амин.

Тропар (глас 1):
Спаси Господи људи твоја и благослови достојаније Твоје, побједи всјем православним христијаном нашим на сопротивнаја даруја, и твоје сохрањаја крестом твојим житељство.
Римски цар Максенције чинио је многа зла народу, гонећи и мучећи хришћане, те Римљани послаше писмо цару Константину, да их избави и спасе од тога. Цар Константин, поче пријатељски убеђивати Максенција да престане са злоделима, али он не послуша, те Константин би принуђен да крене у поход на Рим, и ту би побеђен Максенције, силом и дејством Часног Крст. Велики цар Константин, победоносно уђе у Рим, где га народ дочека са великом радошћу и почастима. А сам цар узносаше велику благодарност Богу, који му силом Часног и Животворног Крста дарова победу. У ту част он постави усред Рима на високом стубу Крст и написа на њему: "Овим спасоносним знамењем ослобођен је овај град од насилничког јарма". Царица Јелена, мајка цара Константина, оде на поклоњење Христовом гробу у Јерусалим и тамо пронађе на ђубришту Крст, којим оживе једног мртваца и од тада се празнује ВОЗДВИЖЕЊЕ (Подизање) Часног Крста. Она са собом понесе само део овог Часног Крста Господњег и свете клинце, којима је Исус Христос био прикован за тај Крст, а сам Крст положи у сребрни ковчег и предаде га патријарху Макарију. Блажени цар Константин положи животворно дрво у златан ковчег, а свете клинце, царица Јелена баци у Јадранско море, а један цар укова у свој шлем, један у ђемове на узди свог коња. По повратку свете царице Јелене из Јерусалима у Византију, христољубиви цар Константин начини три велика крста, према броју јављених му у ратовима: први у Риму, други у Византији, а трећи, након победе над Скитима на Дунаву. Он начини три крста и написа на њима:
"ИС ХС НИКА - Христос побеђује. Нека је и од нас Њему част, слава и поклоњење сада и увек и кроза све векове. Амин.
Тропар (глас 1):

Живећи у Јерусалимском храму 12 година, Пречиста Дева Марија све своје време је проводила у читању Божанских књига из којих се поучавала Закону Господњем. Често је читала речи пророка Исаије: "Девојка ће затруднети и родити сина (Иса. 7,14), и тада је пламтела неисказаном љубављу према тој одабраној девојци, која ће родити Месију, Спаситеља света, не слутећи да је то баш она, од Бога изабрана још пре свог зачећа. Када наврши 14 година, првосвештеници и свештеници јој саопштише да је дошло време да оде из храма и да ступи у брак, како је тадашњи Закон налагао. Она се испочетка успротивила њиховој одлуци, јер од њеног рођења, родитељи је посветише Богу и она сама дала је завет да ће до краја живота остати девојка и да не може живети и бити жена смртном човеку. То запрепасти и уплаши свештенике, те одлучише да је збрину у дом њеног сродника Јосифа, где ће моћи да настави свој дотадашњи живот, безгрешно, чувајући своје девство. 

Дође време да се роди Спаситељ света, Месија и то се догоди тако што једног дана, док је Пречиста Дева Марија седела у својим одајама читајући пророчанство Исаијино, дође арханђел Гаврил и саопшти јој радосну вест. Поклони се он Богоматери са речима: "Радуј се Благодатна, Господ је с тобом. Радуј се, јер си благословена ти међу женама и благословен је плод утробе твоје 

Слушајући речи анђела Господњег, Пречиста се покори вољи Господа свог и одговори: "Ево слушкиње Господње нека ми буде по речи твојој" (Лук. 1,38). 

И одмах, након тих речи у утроби њеној светој, дејством Духа Светога, изврши се зачеће без икакве телесне насладе, али не и без Духовне и заче се Син Божији и Слово постаде Тело и усели се у нас очовечењем. 

Пошто анђео обави благовест и побожно и са страхопоштовањем одаде дужно поштовање оваплоћеном Сину Божијем у утроби Деве Марије, он оде и узнесе се ка Господу, славећи тајну Божијег очовечења са свим небесним силама у неисказаној радости. 

Овим је архангел Гаврил отворио прву страницу Новог Завета да он представља радост за све људе. 

Благовести се сматрају великим и између осталог веома радосним празником. Тог дана узносе се молитве и хвале Пречистој Деви Марији, која и нас својом молитвом чува и усрећује баш као што је и сама била обрадована. 

ТРОПАР 


Днес спасенија нашего главизна, и јеже от вјека тајинства јављеније; Син Божиј, Син Дјеви бивајет, и Гаврил благодат благовјествујет. Тјемже и ми с њим Богородицје возопијим: радујсја благодатнаја, Господ с тобоју.

Овај, у народу познати светитељ као Претеча Христов, родио се у дому благочестивих и побожних људи, првосвештеника Захарије и његове жене Јелисавете. Стари су били њих двоје када од Бога измолише дете, а то дете касније одигра одлучујућу улогу на дан Богојављења. Црква због тога и узима баш овај датум да га празнује као Сабор Часног и славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег, Јована зато што је доликовало да се празником укаже поштовање ономе ко послужи Светој Тајни Крштења, ставивши руку своју на главу Господњу. Овај празник се назива Сабором због тога што се тог дана људи сабирају у Цркву ради певања и узношења славе Богу у част светог Јована Крститеља. 

Сећање на овог светитеља празнује се неколико пута у години, али највише свечара има баш на овај датум.
Личност Светог Јована Претече и Крститеља, јеванђелисте, заузима посебно место у тој хијерархији, јер њему је био дат дар од Бога да крштава људе и ослободи их њихових грехова, те он крсти и Господа нашег Исуса Христа. То Крштење се обави на реци Јордану. Био је такве моралне чистоте, да се слободно могао назвати Ангелом Божјим, пре него човеком, и једини је од пророка који је руком могао показати онога кога је пророковао. Прогањан је од стране цара Ирода, бачен у тамницу и погубљен одсецањем главе. Пострадао је овај мученик за веру хришћанску и за Господа нашег Исуса Христа.
Његове свете мошти хтеде свети апостол Лука да пренесе из Севастије у Храм у Антиохију, али не доби пристанак, но само могаше руку Претечину понети са собом, и то ону руку којом Проказа Спаситеља нашег. Многа чудеса су везана баш за њу, јер учини та рука много тога па чак и данас. Можда треба напоменути између осталог да сваке године на овај датум архиепископи износе ту руку пред народ, па ако се појави отворена предсказује родну и обилату годину, а ако се појави затворена биће то гладна година. Зато и ми празнујемо Сабор Светог Јована Претече и Крститеља, молећи га да се моли Богу за нас да се и ми саберемо у Цркви небеској, да нам подари излечење од свих телесних и душевних болести и патњи.
Рука је касније пренета у Цариград, али под најездом Турака губи јој се сваки траг.

Тропар (глас 2):
Памјат праведнаго с похвалами, тебје же довљет свидјетељство Господње, Претече, показал бо сја јеси воистину и пророков честњејшиј, јако и струјах крестити сподобилсја јеси проповједанаго, тјемже за истину пострадав радујасја благовјестил јеси и сушчим во адје Бога јавлшагосја плотију, в земљушчаго грјех мира, и подајушчаго нам велију милост.

Још као дете, са великом љубављу је посећивао цркву, слушавши реч Божју и поучавајући се у њој. Родитељи му беху веома побожни и благочестиви људи, те у најбољој намери пожелеше да ожене свог сина и нађоше му девојку. Он се у почетку противио вољи својих родитеља, али не могавши да их ражалости, он пристаде.

Седми дан, после свадбе, руковођен Богом, он оде из града, удаљи се у самоћу и предаде се подвигу, прослављавши Бога. Његови сродници се јако ражалостише, али прихватише његову одлуку и оставише га да живи у молитвеном самовању и тиховању, не узнемиравајући га. Пронесе се глас по околини о његовој мудрости, разуму, великом уздржању, смирености и целомудрености. Родитељи му умреше, те он све своје имање подели сиромашнима, не оставивши себи ништа, јер се плашио да се његов ум не прилепи за неку овоземаљску ствар.

Подвизавао се пуних 50 година и за то време је изашао међу људе само два пута. Први пут да обрати Богу једно село у ком су били сви незнабожци. Епископ је желео да га постави баш у то село за свештеника, али се Аврамије успротиви тој одлуци. Међутим, морао је прихватити и остати неко време у селу, као свештеник, где је саградио лепу цркву и у њој је узносио молитве Богу свакодневно да сабере расејани народ и уведе га у цркву.

Незнабошци га оковаше, протераше из села и затрпаше камењем, али он се поново врати.

Мучен, гоњен, вучен, тучен, камењем затрпаван, гладан и жедан, он се не разгневи на њих и не клону духом, већ трпећи све, он се не предаде очајању, него још више разгореваше љубављу према Богу и сажаљењем према заблуделима. Молио је и поучавао старце као родитеље, млађе као браћу, децу као чеда, а истовремено је био злостављан и ружен од њих. Својом вером, молитвом и уздржањем, успео је да их преобрати и уведе у цркву и очисти их од идолске нечистоте. Крстио их је све у име Оца и Сина и Светога Духа.

Када је завршио свој посао, он се повуче да настави свој подвиг.
Други његов излазак међу људе беше да спасе своју заблуделу нећаку Марију. Врати је на прави пут и поново настави свој пређашњи подвиг у самоћи, али више никад не изађе међу свет. Упокојио се мирно 360 године у 70 години живота на земљи.

Тропар (глас 8):
К тебје отче извјесно спасесја јеже по образу, пријим бо крест посљедовал јеси Христу, и дјеја учил јеси презирати убо плот, преходит бо; приљежати же о души вешчи безсмертњеј, тјемже и со ангели срадујетсја преподобни Аврамије дух твој.

Овај датум је у народу познат и празнује се као пренос моштију Светог Георгија из Никомидије у Лиду палестинску. Овај свети мученик пострада за Христа и веру хришћанску 303 године, по наређењу цара Диоклецијана, који је прогонио хришћане. Би му одсечена глава. Пред смрт своју, он распрода своје имање и раздели га сиромасима, а свог верног слугу, замоли да по његовој смрти узме његово тело и пренесе га у Палестину, у родно место његове мајке и слуга изврши последњу господареву жељу. 
За време цара Константина Великог, у Лиди би сазидан храм у част и славу светог Георгија. Сазидаше га побожни хришћани, а приликом освећења тог храма, пренете су мошти овог светитеља и ту сахрањене.
Многа чудеса су се дешавала и дешавају се и дан данас на његовом гробу, под дејством чудотворних моштију овог великомученика Христовог. 
Господ га је, због његове искрене и непоколебљиве вере учинио моћним да помаже свима који се нађу у невољи и који га искрено славе и призивају његово име. 

Тропар (глас 4): 
Јако плених свободитељ и нишчих зашчититељ немошствојушчих врач, цареј поборниче, побједоношче, великомучениче Георгије, моли Христа Бога, спастисја душам нашим
Овај датум је у народу познат и празнује се као пренос моштију Светог Георгија из Никомидије у Лиду палестинску. Овај свети мученик пострада за Христа и веру хришћанску 303 године, по наређењу цара Диоклецијана, који је прогонио хришћане. Би му одсечена глава. Пред смрт своју, он распрода своје имање и раздели га сиромасима, а свог верног слугу, замоли да по његовој смрти узме његово тело и пренесе га у Палестину, у родно место његове мајке и слуга изврши последњу господареву жељу.

Недалеко од Прилепца родног места кнеза Лазара, на путу од Гњилана ка Новом Брду у прелепом планинском крају, окружен брдима прекривеним шумом, налази се манастир Св. Архангела Гаврила, народу у овом крају познат као манастир Драганац. 
Mанастир Св. Архангела Гаврила је задужбина кнеза Лазара из 14. века, па је село Драганац добило име по кнежевој кћерки Драгани.
Кнез Лазар је рођен неколико километара далеко од овог манастира у селу Прилепац у данашњој општини Косовска Каменица. У неким књигама се наводи да је овај манастир задужбина краља Милутина, а у другим да је овај манастир задужбина Константина, сина краља Милутина. 

Манастир у Драганцу није био једини манастир на подручју данашњег Косовског поморавља.. Пре турске окупације на овом делу Косова је било много манастира: 
Ново Брдо (Највећи средњовековни град на свету) Прилепац (родно место кнеза Лазара) и Призренац, а у њима задужбине светих краљева: Ваведењски манастир Убожац, Тамница (Речане), Свети Јован (Божовце), Бузовик (Бинач), Св. Спиридон (код Прилепца), Св. Богородица (Божовце), манастир Св. Варваре у Кметовцу, манастир Св. Луке у Крајњем Делу, манастир св. Ђорђа у Трпези (код Витине), манастир у Лештару, седам цркава у граду и подграђу Новог Брда итд. Након пада Новог Брда 1455. сви манастири су порушени. 

Након пада Новог Брда 1455. године порушени су готово сви набројани манастири, али је народ и даље посећивао рушевине храмова и на местима где је некада постојао олтар палили су свеће и молили се Богу. 
Ни овај као ни многи косовски манастири није поштеђен од турског зулума.
Пре отприлике 130 година манастир св. Архангела је поново обновљен и једини је живи манастир у на истоку Косова.
Данас у овом манастиру борави неколико монаха. Старешина манастира је јеромонах Кирило. Може се рећи да је отац Кирило најзаслужнији за данашњи изглед дворишта манастира.
Данас када на Косову опет страда православни род и православне светиње овај манастир је посећенији него икада.
Манстирска шума која се налази око манастира, стална је мета шумокрадица. Отац Кирило покушава да сачува све што је у власништву манастира. Пријављивао је сваки покушај крађе косовској полицији која никада није имала обзира за ниједан случај који се тиче Срба на Косову и Метохији.

Годинама уназад овај крај је био главно излетиште за све људе из Косовског поморавља. Срби који су се из оближњих села овога краја одселили осамдесетих година, данас се враћају да распродају своја имања на којима свакодневно ничу викендице. На самој раскрсници која води ка манастиру у току је изградња ресторана.
До овог манастира стиже се путем који од Гњилана води ка средњевековном граду Новом Брду преко села Станишор, асфалтом до раскрнице ка селу Драганац одакле је неасфалтирани пут насипан шљунком у дужини од око 2 км.
На овом путу не постоји ниједна ознака о постојању културно историјског споменика, што указује на тоталну небригу косовских институција. 
Испред манастира сачекаће вас жубор чесме са хладном и лековитом водом, а неколико метара од саме чесме новоизграђена капија манастира. У дворишту манастира налази се монашки дом, ново изграђени конак, стари већ оронули конак и сам манастир Св. Архангела Гаврила. 
На дан манстирске славе у летњем периоду двориште манастира преплављено је верницима, а колона паркираних аутомобила дугачка је и до 2 км . Изглед манастирског окружења најлепши је у летње доба, а новоизграђени објекти само побољшавају слику.
У неколико последњих година овај бисер Косовског поморавља постао је главно духовно стециште Срба у овој највећој српској енклави на Косову и Метохији. Људи у Манастир долазе да запале свеће и да се помоле Богу за здравље. 
Сваког дана манастирски изглед бива све лепши, захваљујући житељима ове енклаве и многим дародавцима са стране. 
Речима утехе верницима за време у коме живимо монаси овога манастира све више храбре Српски народ да истраје на овом делу Косова.