То је, поред ос
талог, и последица односа бивше СФРЈ према националним мањинама у суседним државама.
Наиме, СФРЈ се пред светском јавносћу, а посебно у међународним форумима борила за национална права Хрвата и Словенаца у Италији и Аустрији, али не и за права мањина у источним земљама, па и Албанији. У ствари, када је реч о "источним земљама, Југославија је сходно свом социјалистичком уређењу примењивала принцип интернационализма, а тиме и прећутне солидарности према репресивним методима својих комунистичких суседа, који су у Албанији попримали и карактер геноцидности"
(НИН, 1991).
Најпоузданији сведоци тог српског присуства су споменици културе. У цркви Светог Срђа и Влаха, на реци Бојани, сахрањени су зетски краљеви Михаило, Бодин и Владимир.
Само на кратком путу од Елбасана до Ђухазеа налазе се и данас остаци 99 српских и православних храмова. Ктитори цркве Светог Јована код Расе били су краљ Милутин и краљица Јелена. У Скадру постоји катедрални храм Свети Стефан, а и код Доња црква Свете Марије, која је најбоље и очувана. Остаци православних цркава налазе се и у Трестанику, Безмисту и Борју. Дечанска хрисовуља из 1330. године садржи списак села у северној Албанији која имају препознатљива српска имена: Требо поље, Бајбане, Лузане, Горане, Буљане.
Не постоје пописи из ранијих периода, али Тома П. Ораовац, на основу турских извора процењује да су Словени представљали већину. "... у Горњој Албанији или Скендерији има свега Срба хришхана и мухамеданаца 502.900, а Арбанаса и Турака 154.644..." Скадарски санџак је имао 81.700, а драцки 6.800 Срба хрићана.
То је, иначе, време када су и Љумљани за себе говорили да су српског порекла. У запису цеског археолога Лубора Нидерлеа види се да у прошлом веку "...Арбанија има 450.000 Словена..." А у извештајима турског војног чиновника, географа Бијанконија, налази се и податак да је само скадарски вилајет имао 70.000 Срба, а град Москопоље, на самом југу, имао је преко 45.000 православних житеља. Лука Маликовић тврди да су Словени у Албанији, пре доласка Турака, били већина и да је српски национални идентитет на тлу ове земље био угрожаван исламизацијом, покатоличавањем, погрчавањем и ст аљинизацијом. За српске оазе у Албанији посебно погубно је било стварање исламске Албаније, као аутономне области у саставу Турске. Тада је настао процес који се и данас одвија у овој држави - насилна албанизација.
(НИН, 1991).
"Акшам, акшам! Куку ономе ко омркне, а хрисћанин је".
Срби који су узимали мухамеданску веру, стицали су право на голи живот, а преласком у Арбанасе добијали би и комад земље.
Такав однос није био и према католицима, јер је Ватикан преко Млетака, а касније преко Бечлија, штитио своје хрисћане. Асимилација Срба је делимично заустављена тек почетком прошлог века, када су се Црна Гора и Русија заинтересовале за своје православце у Скадру. Чак постоје и историјски подаци (Ораовац, 1909) о формирању и српске аутономије у Скадру, за време турске владавине у Албанији. Обележена је званичним отварањем прве српске школе у Скадру 1828. године. Њен први уцитељ је био "неки Милан или Марко".
Албанци су своју осмолетку добили тек шездесетак година касније у Коци. По сведочењу учитеља Филипа М. Протића, српска школа је посебно била на угледу кад је у њој службовао Никола Мусулин, богослов из Сремских Карловаца
(Маликовић, 1991).
(САНУ, 1990).
На почетку овог столећа школа је отворена и у Враки, а у Коци, крајем тридесетих и прва Православна богословија. Викар СПЦ за Скадар био је Виктор Михајловић. Данашња дрзава Албанија створена је 18. новембра 1912. године у Валони, а њене границе према Грчкој, Србији и Црној Гори утврђене су годину дана касније Лондонским уговором. Тада је читав Скадар са околином поклоњен Албанији. Како се та међа није поклапала са етничким распоредом српског и албанског живља, то је унутар ње остало доста Срба и Црногораца.
То је регистровала и Међусавезничка комисија, док је Српска православна црква утврдила да је у северном делу, а и око Тиране, живело више од 60.000 Срба и Црногораца.
Тај извештај дао је епископ охридски Николај Велимировић и у њему написао да унутар Албаније има 39 српских села и засеока. Југословенски конзул из Корче забележио је да има 1.400 "обитељи које исповедају православље".
Поред разлике у цифрама, постојала ј е у овим службеним извештајима и разлика у ословљавању.
Епископ пише само о Србима, а конзул само о Југословенима. Да би постала чланица Друштва народа, Албанија је 1921. године посебном Декларацијом преузела обавезу да ће постовати права припадника националних мањина. У њој је признато право Грцима и Муслиманима да регулишу свој мањински статус, док је православцима понуђено да у року од две године преузму албанско држављанство. Албанска влада је, међутим, обманула Друштво народа, јер је његовом секретаријату послала податке да у овој земљи живи "... не више од 15.000 Грка и на северу, не више од 200 бугарских и српских породица..." (САНУ, 1990). Лука Маликовић ипак сматра да је у периоду од 1921. до 1928. године, српска аутономија у Албанији цветала. Југословенска влада је обновила рад приватних српских школа 1923/24. године. Тада је у Враки у осмолетки било 50 ђака, а 1930. године 72. Скадар је имао три основне школе и забавиште са 37 деце. Осмолетка "Свети Сава" имала је седамдесет ученика. Ту школу је завршио и најпознатији српски песник у Албанији Милош Ђорђ Николић, који је имао надимак Миђони. Истовремено, Радничка школа окупљала је у Скадру само женску омладину. Основне школе су покренуте, па укинуте и у селима Каменица и Деригњат. У то време, поред цркве и школе, постојала су и два српска омладинска друштва "Гуслар" и "Обилић", као и српски фудбалски тим који се такмичио у албанској лиги. У том периоду Албанија није негирала постојање мањина на својој територији, али је њихова права поштовала само у срединама где су Срби и Црногорци били компактно насељени. Свој антагонистички однос према мањинама албанске власти су показивале тиме што су за неалбански живаљ увеле посебан виши порез, који за Албанце није важио. По успостављању монархије 1928. године, започиње и насилна асимилација мањина, па и Срба и Црногораца (Радовић, 1992).
Лука Маликовић то везује за појаву идеје о Великој А лбанији, али и плана "Гранде Италија", на рачун Срба и Црногораца на Балкану. Краљ Ахмед бег Зогу је Пакт о сарадњи са Италијом потписао 1926. године и тиме званично окренуо леђа југословенској круни, која му је и помогла да дође на власт. Династија Зогу је прво 1930. године, стварањем аутокефалне православне цркве, коју је водио Стилијан Мавромати, поцепала српску православну цркву која је до тада у Албанији имала четрнаест активних храмова и један манастир. Тиме је и српски народ у Албанији онемогућен да одржава директне везе са својом црквом-матицом и са својом Отаџбином. У томе су удела имали и викар Виктор Михајловић, као и епископ Васирион Џувани, албанизовани Србин, рукоположен у Херцег Новом 1925. године. Џувани је и постао митрополит Арбанаске православне цркве уз одобрење краља Зогуа. Затим је дошло до укидања приватних грчких и српских основних скола. Осмољлетка "28. новембар" у Скадру је затворена, како су писале албанске новине, 25. априла 1933. године, а њени ђаци су пребачени у а лбанску основну школу. Ова промена је уследила на основу Устава Албаније из 1933. године (чл. 206. и чл. 207) са званичним објашњењем да се тиме постиже "унификација образовања и изједначавање положаја свих албанских држављана". Грчка је уложила протест Друштву народа. Стални међународни суд осудио је овакву политику Албаније. Краљевина Југославија, чије су мањине биле, такође, угрожене није се придружила овом протесту грчке владе (Радовић, 1992). Југославија је једноставно све то оћутала. Посебна делегација становника Врака кришом је тим поводом била у Београду да би се договорила у влади шта да се ради, али јој је у влади саветовано да се Врачани иселе на Космет. Тако је 160 породица Црногораца из Враке кренуло у своју другу сеобу. За време Другог светског рата и након њега, у комунистичком покрету била је заступљена идеја интернационализма с обе стране албанско-југословенске границе, па се питање мањина није уопште ни постављало. КПЈ и НОП се бавио придобијањем шиптара за НОБ, а Албанска партија рада (АПР) је непрестано тражила помоћ од Москве и Београда за ослобађање земље. Партизанске јединице из Србије, а посебно Црне Горе боравиле су на тлу Албаније. На захтев Енвера Хоџе многи косовски кадрови одлазили су на рад у Тирану. Тако је 1945. лекар Војин Билбија са женом Станом напустио Приштину и одселио се у Албанију. Када је, међутим, рат заврђен ређим Енвера Хоџе је званично признао само постојање македонске, а не и српске националне мањине. Постојање националних мањина са обе стране државне међе потврђено је фебруара 1946. године када је потписан Протокол о обнављању пограничног промета између Албаније и ФНРЈ, којим је предвиђено разрешење проблема двовласничких имања на самој граници. Такве уговоре ове две джаве су већ парафирале 1926. и 1934. године, али се сада дозвољавало да сељаци обрађују своје њиве са оне стране државне границе. После погоршања политичких односа између Албаније и ФНРЈ 1948, сви међудржавни уговори су отказани, па и овај Протокол. Након објављивања Резолуције Информбироа, многим грађанима ФНРЈ, који су се затекли подно Проклетија, било је једноставно забрањено да се врате у Југославију, те су приморани да приме албанско држављанство (Леви, 1990). До 1950. године из Албаније је репатрирано само 175 југословенских породица. Све до 1956. власт није признавала постојање ниједне словенске мањине. Тада је службена Тирана саопштила да мањине чине само 0,4 одсто становничтва, односно 5.566 грађана грчке и македонске националности. Насилна асимилација је вршена расељавањем, протеривањем и затварањем. Грци су, на пример, пресељени на север, а Срби и Црногорци на југ, међу албанско становништво. Они чланови српских колонија, који су у кући говорили српски или слушали Радио Београд и Радио Подгорицу хапшени су и слати у радне логоре, каквих је у Албанији било чак тридесет и два. Британски дипломатски извори су тврдили да у Албанији има 47 радних логора. Најпознатији и највећи су били Вави Дејс и Какарис. Срби и Црногорци који су подржали политику КПЈ осуђивани су на вишегодисњу робију. Јовица Црвенко је у албанским казаматима провео тачно тридесет и три године. Како је расељеним мањинцима, као и свим грађанима Албаније кретање по земљи било ограничено, припадници српског народа нису могли да се посећују, нити да се жене између себе већ само са Албанцима, односно Албанкама. Надареним припадницима српске мањине било је забрањено да напредују и уш и на послу. Оливери Петровић из Тиране, најбољем ђаку Пољопривредне сколе одузета је стипендија Универзитета Тирнијазев из Москве, а затим и право на студије, па се запослила као физички радник. Протерани изван своје етничке оазе Срби и Црногорци су врло брзо губили свој језик и национални идентитет. Тиме је албанска влада драстично прекршила сопствену Декларацију о заштити мањина у Албанији из 1921. али је нико није због тога опомињао. Индиферентан став ФНРЈ, тј. СФРЈ према кршењу права Срба и Црногораца у Албанији олакшавао је овој дрзави да приступи даљем "решавању" проблема националних мањина. Уставом из 1967. године Албанија је као једина атеистичка држава на свету, укинула религију и (цл. 55) изричито забранила сваку религијску активност, као и постојање организација верског карактера. У случају кршења Устава Албаније, предвиђена је казна затвора од три до десет година, а у тежим случајевима и казна стрељањем. Српске цркве су претворене у складишта и магацине, а оронули храмови су порушени до темеља. Једини српски поп Велиса Поповић, који је службовао у селу Мали Борић, у тамошњој цркви Свети Јован је ухапшен и затворен. Ту цркву су подигле Русија и Црна Гора. Спомен костурница за 302 српска војника и два генерала из Првог светског рата у Валони је разорена и прекривена људским изметом (САНУ, 1990). Посебном одлуком Министарског савета из 1974. године прописана је државна мера искључиве примене правописа албанског језика, чиме је незванично отклоњена свака могућност да националне мањине користе свој језик, како у својим местима и школама, тако и пред дрзавним органима. Србима и Црногорцима су одузимани радио апарати и књиге на ћирилици. Југославија се ни тада службено није огласила. Доношењем посебног Декрета о промени неподобних имена и презимена септембра 1975. године, у Албанији је и формално покренут поступак брисања свих словенских имена, па и српских и црногорских. У њему је записано: "Грађани који имају неодговарајућа имена са политичког, идеолоског и моралног становишта су обавезни да га замене". На основу ове одлуке бр. 5354 сачињен је и Речник народних имена од три хиљаде речи позељних са албанског националног аспекта. Срби и Црногорци, Палчевићи прекрстени су у Селце, а Матановићи у Фољете и Брајовићи у Феризаје. У септембру 1975. године албанска влада је донела и Декрет бр. 225 којим је наложена и промена географских назива са религијским и идеолошким, односно националним садржајем. Тако је место Свети Никола постало Црвена Звезда. И овог пута, у пракси, ови фасисоидни налози извршавани су селективно, јер су имена мењана само код хришћанског становништва и њиховим местима, а не и код муслиманског. Ово је, после физичког уништавања, најтежа повреда права једне националне мањине, јер је сатирањем српског порекла у Албанији кроз насилно мењање имена избрисан и српски и црногорски национални идентитет (Леви, 1990). Да албанско политичко лицемерје према српској мањини буде веће ваља напоменути да је само годину дана касније, влада Енвера Хоџе донела Устав у коме се изричито наглашава да су "... све активности које крше права националних мањина противуставне и казњиве по закону..." (цл. 42) и у коме се (цл. 15) залаже за добросуседске односе и сарадњу. Пуних четрдесет година, Албанија није службено признавала постојање српске националне мањине. У попису 1979. регистровано је само 4.163 лица грчког и македонског порекла, а тек 1989. речено је званично да у овој земљи има само два одсто припадника националних мањина. Поред Грка - 58.785, Македонаца - 4.697, Албанија је признала постојање укупно стотину Срба, Црногораца и Хрвата. Албанија је, чини се, тада била принуђена да се појави у међународној јавности са овим подацима, после грчке оптужбе за кр шење права њене мањине. Та оптужба се нашла и пред Генералном скупштином ОУН и Комисијом за људска права ОУН у Женеви, марта 1989. и октобра 1990. где је по први пут и југословенски представник Мира Николић јавно проговорила о статусу Срба и Црногораца у Албанији и демантовала албанске податке. Како је та комисија ОУН утврдила да се људска и права мањина евидентно крше, генерални секретар Перес Де Куељар је одбио да посети Албанију. Било је то време када је Албанија званично заговарала сарадњу на Балкану. Боравецћи у Бугарској 1990. године, албански министар спољних послова Маљиље је признао да се Албанија залаже да "... реши питање поштовања југословенских националних мањина..." (Леви, 1990). Наступајући на Генералној скупштини ОУН и Комисијама за људска права ОУН СФРЈ је први пут после Другог светског рата 1990. године званично изашла у јавност са својим подацима о српским мањинама у Албанији: Срба - 20.000, Црногораца - 17.000. Према службеним подацима ССИП-а највише Срба је живело у Скадру и околним местима Берат, Фиња, Усње, а било их је и у Тирани и Албасану, док су Црногорци настањени у Враки и јужније у Барболуси, Бусату и Брдици. Професор Ђоко Булатовић, председник Завичајног клуба "Скадар" из Подгорице у клупском регистру има списак 151 српске и црногорске фамилије од Ђиновића и Рацковића, преко Сенића, Басановића и Вујачића до Мировића, Томића, Лазаревића и Драчанина. Пет километара северозападно од Скадра, у региону Врака у шест села Мали и Велики Борић, Боиљ, Омара , Рас и Куле живи око две хиљаде Црногораца. Највише црногорских породица је у селу Омари - 126 и у Гриљу - 156. Лазар Рогановић, рођени Врачанин тврди да су ту зивела братства Ускоковића, Марковића, Крстановићи, Сушњевићи, Зарићи, Никићи, Секулићи, Златицани.
Познаваоци прилика у Албанији тврде да су и Енвер Хоџа и Рамиз Аљија знали српски који су научили у партизанима. У политичком врху Албаније било је још људи са знањем српског језика. Били су то Срби и Црногорци, али они који су се поалбанчили.
Члан Политбироа АПР и секретар ЦК АПР била је Ленка Цуко. Деса Јако, чије је право име било Десанка Јакић била је секретар ЦК АРП за омладину у Скадру, док је секретар Савеза уметника и књижевника Албаније био Риста Силићи, односно Силић, Цетињанин из Скадра. Милорад Јеремићи (Јеремић) био је шеф полиције у Драчу, а Милан Баци (Бацић) познати фудбалер ФК "Партизан" из Тиране. За екипу ФК "Скендербег" играла су браћа Милутин и Миладин Крџићи (Крдзић).
Охрабрена осудом коју су ОУН изрекле Албанији, СФРЈ је током 1990. године први пут на државном нивоу расправљала о положају југословенских националних мањина у Албанији. О томе је говорено у Скупштини Југославије, на Одбору за спољну политику, затим на Председништву Црне Горе, уз позив Албанцима да "...почну јавни дијалог о правима човека и положаја националних мањина...", али на позив није никада одговорено
("Политика", 1990).
И поред тога, на међународном плану, међутим, СФРЈ није била тако категорична јер се у ОУН, приликом изгласавања Резолуције о кршењу права мањина у Албанији, уздржала од гласања. Такву пасивност југословенске дипломатије др Радослав Стојановић тумаци као последицу реалне политике званичног Београда који је питање мањина у билатералним сусретима с Албанијом, остављао по страни за нека боља времена .
("Интервју", 1985).
Када је поцетком 1991. године у Албанији дошло до политичких и социјалних превирања, велики број српских и црногорских избеглица вратио се у СФРЈ. Неке од њих, као на пример, породицу Стане Билбије, фамилију Драга Крдзића или Симе Марковића, пустила је лично нова албанска власт председника Сали Берише, док су неки једноставно пребегли преко границе. Само у тој години у новој сеоби, у Југославију је дошло око две хиљаде Срба и Црногораца из Албаније.
Ни трећа Југославија није показала превелику з абринутост за судбину ове српске мањине. Безећи из земље бункера и логора припадници српске и црногорске мањине су и буквално опет стављени у затвор, јер је њихов прихватни центар у Црној Гори био у просторијама казнионице Спуз. Касније су пребачени у Дечане, где живе искључивош. На саветовању САНУ у Сремским Карловцима о српској националној мањини у Албанији, септембра 1993. године, сем констатација стања, није било помака у југословенској политици према овом делу српског народа. Албанија је званично тек скоро признала постојање српске националне мањине, али је њен положај у Албанији катастрофалан. Академик Антоније Исаковић је истакао на том научном скупу у САНУ, да су Срби у Албанији "...најтрагичнији део српског народа у целини, до ког је рука матице Србије касно стигла, али је ипак стигла..."
("Политика", 1993).
Десетак година по повратку са дужности амбасадора СФРЈ у НСР Албанији, коју
сам обављао у периоду од новембра 1979. до октобра 1983. године, одлучио сам
се да средим и напишем хронику збивања о југословенско-албанским односима из
тога периода када су ти односи ушли у једну од најдраматичнијих фаза у и
иначе - осим краткотрајних изузетака - веома контроверзним стањима у
односима између две земље, од настанка Албаније. Колебао сам се, међутим, да
ли да то учиним питајући се за сврху таквог рада после слома Енвер Хоџиног
стаљинистичког режима, те после трагичног распада СФРЈ, чему је прелудиј
била и међунационална криза на Косову, која је бурно избила на површину
марта 1981. године. Па ипак, и упркос дубоким друштвено-политичким и
међународно-политичким променама у Албанији, а у нашој земљи и геополитичким
променама почетком деведесетих година, ценио сам да оваква хроника не би
представљала враћање у "непоновљиву дипломатско-политичку археологију", чија
би искуства мало чему, и мало коме, могла да служе. Јер, постало је убрзо
видљиво да данашњи нови посткомунистички режим грађанске демократије у
Албанији следи према својим суседима, а нарочито према Југославији,
мање-више истоветну великоалбанску политику Енвера Хоџе, а иде и даље од
њега у питању настојања на сецесији и присаједињењу Косова Албанији, па сам
у томе континуитету и нашао сврсисходност сакупљања, у једној оваквој
хроници, догађања у односима између две земље из тога већ поодавно минулог
периода.
И управо да би што непосредније послужила као неко искуство из рада на
спровођењу југословенске политике при тадашњим и таквим условима у Албанији,
хронику нисам писао у виду неке историјско-политичке студије о
југословенско-албанским односима, већ углавном као презентацију догађања у
тим односима, и повезано за те односе, како су се она изражавала, те како
сам их са дужности коју сам тада обављао у Тирани ја поимао, радно
доживљавао и оцењивао. Хронику сам, зато, дао кроз след информација ССИП-у о
активностима амбасаде према албанским домаћинима и у дипломатском кору
Тиране, о разговорима с албанским партнерима и колегама акредитованим у тој
земљи, кроз повремена оценска извештавања о ширим питањима спољне и
унутрашње политике Албаније, те кроз белешке са мојих реферисања и учешћа на
доста честим састанцима и саветовањима о односима с овом земљом. Иако
ограничене албанским режимом кретања по Албанији дипломата и странаца
уопште, у хроници су, ипак, присутне и извесне путописне секвенце о неким
крајевима и људима које сам посећивао и сретао током рада у овој земљи.
Тако, у хроници су дата аутентична сведочења заснована - осим историјског
дела - готово искључиво на мојим својевременим "белешкама", а само у
извесним случајевима, и као неко везивно ткиво, на мојим "сећањима". Имао
сам, наиме, пред собом мање-више све белешке које сам сачињавао одмах после
разговора с партнерима и пре писања коначних информација за ССИП, концепте
мојих извештаја, те белешке с појединих састанака наших руководећих тела и
институција, и из појединих преговора, па је то у хроници и дато онако како
сам у том времену извештавао о албанској политици и догађањима у
југословенско-албанским односима, те о унутрашњем животу и спољној политици
Албаније, избегавајући да са дистанце и према сазнањима данашњег времена
ретуширам своја тадашња гледања.
Наравно, био сам свестан да оваквим приступом излажем суду јавности свој рад
на спровођењу политике СФРЈ према НСР Албанији у оним заиста тешким
приликама у југословенско-албанским односима. Но, сматрао сам да ризик увида
и у грешке које сам могао чинити, или су чињене, треба да преузмем да би
садржаји изложени у овој хроници могли бити од користи њеним читаоцима.
У вези с овим списом овде бих истакао и своје уверење да у њему реално
исказана врло негативна слика југословенско-албанских односа тога времена
неће затамнити видљивост и оног објективно постојећег заједништва интереса у
многим доменима од великог значаја за две земље, што би се у условима - на
жалост и даље непостојећих односа доброг суседства и сарадње-реализовало у
корист и Југославије и Албаније, а и шире у корист смиривања и стабилности у
овом немирном балканском региону.
Хроника је дата у осам поглавља. У прва два су сажето изнете основне назнаке
историје суживота народа двеју земаља и њихових држава, те приказ албанског
друштвено-политичког бића и југословенско-албанских односа крајем
седамдесетих година, када сам ступио на дужност у Тирани. А осталих шест
поглавља хронолошки, по годинама, следе југословенско-албанске односе током
трајања моје мисије у НСР Албанији.
Хронику сам оставио без неког уопштавајућег закључка. Јер, у том случају бих
је морао повезивати са збивањима насталим почетком садашње деценије и у
СФРЈ, а посебно на Космету, што би - иако нити ове хронике сежу и до тамо -
тражило једну додатну обимну студију.
Уместо тога ћу, зато, поставити само питање да ли је на Космету, и у СФРЈ у
целини, морало доћи до данашњег стања - на шта бих овде одговорио сасвим
кратко и, наравно, поједностављено: и са "да", и са "не".
"Да" - када су већ национализми постали доминантно идејно опредељење водећих
политичких снага на тлу СФР Југославије.
"Не" - да су и при нужним даљим трансформацијама и југословенског
социјализма чувани његови базични идејни постулати, а пре свега
југословенски интернационализам, јер је њихово напуштање морало да разбукти
националистичке атавизме неспојиве са стабилношћу вишенационалне државе,
каква је била Социјалистичка Федеративна Република Југославија.
Београд, септембра 1995.
I. Основне историјске назнаке суживота и односа између Албанаца и
југословенских народа и њихових држава
Југословенски народи и Албанци до почетка XX века
Народе Југославије и Албаније сместила је историја једне поред других - па и
измешала - још од давних времена када су се словенска племена почела
насељавати на Балканско полуострво, потискујући, при том, у свом налету
Романе и друге народе. Тада су Словени у врлетима данашње Албаније затекли и
још нероманизоване Арбреше, који - како албанска историографија данас
посебно инсистира - воде порекло од Илира, које су Римљани у највећем делу
били уклонили са Балкана. Очували су Албанци своје етничко биће и под
вековном доминацијом Византије и неких других народа, а ту своју
индивидуалност су чували и у суживоту са новим словенским суседима, који су
се већ од VII века дефинитивно били етаблирали на Балкану.
Након слома Византије долази и до краткотрајног осамостаљивања Албанаца,
које је, такође, био захватио развој феудализма; албански властелини још
1185. године формирају једно - истина кратковечно - кнежевство тада звано
Арберија, са престоницом у брдима Крује, док већим делом Албаније, после
Симеуновог и Самуиловог царства, господаре српски владари. Крајем XIII и
почетком XIV века краљ Милутин је више година држао Драч, а у то доба -
нарочито за време Душановог царства - у систем српске државе се укључују и
албански феудалци, играјући значајну улогу у Душановим освајањима, нарочито
према Тесалији и Епиру. О времену српске доминације у Албанији, када су се
биле умногостручиле и родбинске везе између Немањића и албанских великаша,
сведоче и данас - иако их актуелна албанска власт и наука настоје прикривати
- многи топоними, манастири и други културни споменици и историјске
чињенице.
Судбинска повезаност јужнословенских народа и Албанаца бива условљена
нарочито продором тада веома моћне турске државе и њеним аспирацијама за
освајање Балкана, па и Европе. У отпору тим завојевачима учествују и
Албанци, који су, чак, давали последњи отпор Отоманима. Наиме, 1443. године
долази до побуне Албанаца под Скендер-бегом, који осваја од Турака Крују и у
њој проглашава слободно Албанско кнежевство. Херојска епопеја албанског
отпора отоманској сили трајала је читавих 25 година, све до смрти
Скендер-бега 1468. године, и бивала слављена од тада престрављене Западне
Европе пред најездом Турака после сламања неустрашивог покушаја Срба да им
на Косову препрече пут.
Слом Скендер-беговог отпора и окрутна репресија која је уследила од стране
озлојеђених Османлија, условили су и релативно брзу и масовну исламизацију
Албанаца, чији само мањи део на северозападу и југу земље и даље задржава
хришћанску веру - католичку или православну. Као последица исламизације
долази до све наглашеније и дубље интеграције и идентификације Албанаца са
Отоманским царством. После тога - иако објективно остајући и даље блиски -
дошло је и до удаљавања судбина албанског и наших народа. Њих тада
раздвајају и различити положаји у Империји, различите и веома конфронтиране
доминантневере. Албанци постају један од поузданих ослонаца Отоманске
империје на Балкану. Њима су доступни готово сви положаји у царевини,
значајан број Албанаца досеже и до положаја познатих везира, па се Албанцима
и као народу дају привилегије. Отоманска политика настоји до краја
антагонизирати Албанце према Србима, Црногорцима и Македонцима, који су
остали релативно резистентни на исламизацију. За своју лојалност Албанци
бивају награђивани и отварањем могућности насељавања нарочито у плодне
крајеве некадашњег средишта разбијене српске државе - на Косову и Метохији,
који су до тада били насељени већином Србима. Насељавање тих крајева од
стране Албанаца бива нарочито бурно после слома опсаде Беча 1683. и, затим -
одступања турске војске под притиском пољско-угарских оружаних снага чак до
Скопља, којом приликом су се и Срби побунили против Отоманске империје.
Међутим, убрзо је уследио противудар тада још веома моћне Турске и поновно
заузимање изгубљених територија, што је било праћено суровим репресалијама
према побуњеном становништву.То је присилило Србе да се 1690. под вођством
патријарха Арсенија Чарнојевића - а следећи одступање пољско-угарске војске
- масовно иселе са Косова, Метохије и других крајева у Војводину,
остављајући тамо широк простор за упад Албанаца преко Проклетија и Шаре и за
насељавање, пре свега, косовско-метохијског подручја.
"Привилегован положај" албанског народа, међутим, условио је да буђење
његове националне свести буде међу најзакаснелијим на Балкану. Чак у другој
половини XIX века, када су Србија, Црна Гора, Грчка, Бугарска и Румунија -
после њихових националних револуција и ратова против Отоманске империје -
биле већ конституисане и међународно признате као независне државе, Албанија
је још постојала само као "нејасан географски појам" у оквиру Турске, иако
је Абдил Фрашери још 1877. године тражио уједињење и аутономију Скадарског,
Јањинског, Битољског и Косовског вилајета, те наставу у школама на тој
територији на албанском језику. На тај начин - као "географски појам" Турске
- Албанију третирају и Сан-Стефански и Берлински конгреси, који су
одлучивали о односима између Турске и балканских народа и њихових држава,
укључујући и исправку тадашњих граница међу њима. Религиозна хетерогеност
дуго је условљавала и нехомогеност Албанаца као народа, тако да су
муслимански Албанци узимани и као Турци, православни као Грци, а католици
као Латини.
У то време према просторима већ оронуле Турске које су насељавали Албанци,
претензије имају не само суседне балканске државице, већ и велике силе које
су стајале иза њих: иза Србије, која је настојала да преко северозападне
Албаније изађе на Јадран, стајала је Русија у сталној тежњи да преко Србије
избије на топли Медитеран; Аустрија је желела управо то спречити и што је
више могуће ослабити Србију као главну инспирацију буђења јужнословенских
народа који су били под њеном доминацијом и као препреку за
аустријско-немачко продирање на Исток. Не мање су биле заинтересоване
Енглеска и Француска да не дозволе да им неко, односно Русија, запоседањем
Дарданела, угрози доминацију у источном Медитерану.
Осећајући се угроженим експанзивношћу балканских држава и политиком великих
сила, које су рачунале и са активностима тих држава у расподели плена
европске Турске, Албанци, у циљу остварења својих националних аспирација,
али убрзо и великодржавних тежњи, оснивају 1878. године. "Призренску лигу",
која је у почетку била благонаклоно дочекана од турских власти. Програм
"Призренске лиге" није угрожавао турску власт, јер је полазио од аутономије
Албанаца под султановим суверенитетом, са настојањем да та аутономија
обухвати све територије где живе Албанци са осталим народима, а пре свега
територију "Косовског вилајета". Таква оријентација "Призренске лиге" није
могла а да не изазове антагонизацију Албанаца према суседним народима, што
је Турска подстицала и успешно користила да их окреће против неалбанаца, па
су Албанци у ратовима које су Турци водили после 1876. године против Русије,
Србије и Црне Горе, били на турској страни. Током друге половине XIX века
Албанци су, ослањајући се на турску власт и применом насиља, наглашено
настојали да прореде српско становништво на Косову и Метохији, јер је "Лига"
имала аспирације да у перспективи обједини све територије где живе Албанци и
створи "Велику Албанију", што им је тек под италијанско-немачком окупацијом
током другог светског рата, на кратко, и успело.
Балкански ратови и расплет око Албаније
Првих година овога века умножавају се и побуне Албанаца, усмерене на
добијање аутономије у оквиру Турске царевине. Младотурска револуција од
1908. године, остварена и уз веома значајну подршку албанског становништва
Косовског и Битољског вилајета, пружила је у том погледу велике наде
Албанцима, који су, међутим, убрзо били тешко разочарани када су Младотурци
заборавили своја обећања да би, затим, 1910. године, у крви угушили устанак
Албанаца на Косову и Метохији. Тада бројни устаници, а међу њима и Иса
Бољетини, беже у Црну Гору, која их благонаклоно прихвата. Па ипак,
притиснута албанским побуњеницима који у лето 1912. године заузимају Скопље,
Турска - сада већ закаснело - прихвата аутономију за све Албанце.
Ради ослобађања делова својих још неослобођених народа, односно ради поделе
европског дела Турске, за рат против Отоманског царства су се убрзано
спремале Србија, Црна Гора, Грчка и Бугарска. Оне с тим циљем почетком 1912.
године закључују савезе, и октобра месеца започињу рат са Турском, која се
под њиховим ударима убрзано распадала у свом европском делу. Албанци остају
неповерљиви према акцији балканских држава, сматрајући да она угрожава и
њихове интересе, па одбијају позив Црне Горе и Србије да се ангажују у овом
рату, задржавајући неутралност...
У овим операцијама Срби брзо заузимају Македонију, после чега Бугари крше
савезнички споразум и нападају Србију, али губе рат и територије источно од
Вардара, које би им, иначе, припале према савезничком договору о подели
македонске територије. Истовремено, војске Србије и Црне Горе заузимају
Косово и Метохију, да би, затим, Срби убрзо - заузимајући северну и средњу
Албанију - избили на Јадранско море, а Црногорци нападају и опкољавају
Скадар. Тада, 28. новембра 1912. године, Албанци - на челу са Исмаил
Ћемалијем - проглашавају у Валони независност Албаније.
Тек проглашеној независности албанске државе веома су погодовале тадашње
супротности међу великим силама, од којих су неке биле склоне и подели
албанске територије међу суседним државама. Аустрија и Немачка - за разлику
од Русије и Француске, које су, а нарочито прва, држале српску и црногорску
страну - инсистирале су да се Албанији призна независност, што је, истина у
ограниченом виду, било и учињено 1913. године на Лондонској конференцији
амбасадора шест великих сила (Русије, Аустро-Угарске, Француске, Енглеске,
Немачке и Италије), с тим да та независност буде под њиховом контролом.
(Поред осталог, одређен јој је и један немачки принц за краља). Та
конференција је одредила и границе између Србије и Црне Горе, с једне, и
Албаније, са друге стране, које су, и после низа покушаја да се то учини,
остале углавном непромењене до данашњег дана. Карактеристично је код овог
разграничења колико су амбасадори великих сила у Лондону, упркос томе што су
интереси њихових земаља били често и врло супротстављени, узимали у обзир
све факторе који опредељују ове границе, значи - не само онај етнички - а
тада су Албанци чинили 60% становништва "Косовског вилајета" - већ и оне
историјско-политичке, геостратегијске и економске па, наравно, и резултате
балканских ратова... Тако, мада су Албанци веома инсистирали на "великој
Албанији" и у томе их свесрдно на антисрпској линији помагала Аустрија, може
се рећи да питање припадништва Србији и Црној Гори Косова и Метохије - тога
средишта њихове духовности па и државности - није довођено у питање од
стране већине амбасадора великих сила.
Консеквентно закључцима Лондонске конференције, Србија се, под притиском
сила, а нарочито Аустрије, морала повући са Јадрана и из Албаније, истина
још не губећи наду у погледу претензија према деловима албанске територије.
И Црна Гора је, после поморске блокаде њене обале од флота великих сила,
морала да напусти Скадар, који је био већ пао у њене руке.
Током Првог светског рата, Албанија је постала војиште, а њена територија,
опет, геополитички и флуидна. Италија је заузела Валону, концентришући у
Албанији велике војне снаге. Тајним Лондонским пактом из 1915. године -
закљученим између Француске, В. Британије, Русије и Италије, ради давања
Италији концесија за учешће у рату на страни Антанте Италијанима су обећане,
поред великог дела југословенске Јадранске обале, и Валона и острво Сазено,
са доста великим залеђем, а Црној Гори и Србији пристаниште Св. Ивана
Медовинског, с тим што је било договорено да, уколико дође до формирања
"једне мале аутономне и неутралне Албаније", Италија се неће противити жељи
Француске, В. Британије и Русије "да се северни и јужни крајеви Албаније
поделе између Црне Горе, Србије и Грчке". То значи да су велике силе
оставиле могућност поделе Албаније. Италија је добила право да руководи
спољном политиком те Албаније.
Присуство Италије на Балкану и њен доминантни положај у Албанији веома је
узнемиравао Србију и са становишта њене властите безбедности. То ће остати
један од крупних безбедносних проблема и за будућу краљевину СХС, односно
Југославију. Србија се противила давању "мандата" Италији у Албанији,
залагала се за "независну Албанију" и политику "Балкан балканским
народима"... Истина, у већ насталој ситуацији је инсистирала, такође, да ако
други узму јужне делове Албаније, она добије њен северни део.
Но, на крају Првог светског рата Италија је била окупирала целу Албанију,
али је, срећом, побуна Албанаца 1920. године приморала Италијане да напусте
ову земљу, осим њеног острва Сазено, на улазу у залив Валоне. А 1921. године
конференција амбасадора великих сила - супротно тајном Лондонском пакту -
признала је Албанију као"независну и суверену земљу". Италији је и овом
приликом признат"специјални интерес за албанску независност", што ће јој и
за будућност обезбедити привилеговану позицију у овој земљи.
Ради бар неке равнотеже у Албанији, Краљевина СХС је и тада инсистирала на
исправци југословенско-албанске границе: тражила је Скадар из "историјских
разлога", а границу реком Дрим из "економских и саобраћајних" разлога,
желећи у ствари да се осигура од могућих италијанских агресивних амбиција.
Ова околност ће све до Другог светског рата условљавати
италијанско-југословенске антагонизме на тлу Албаније и политику Краљевине
Југославије према тој земљи. Италијанску доминацију у Албанији Краљевина СХС
је 1921. године покушала да бар донекле ограничи формирањем тзв. Мирдитске
републике, због чега је у Друштву народа била и оптужена за мешање у
унутрашње послове Албаније. Због ових конфронтација Римски пакт из 1924.
године тражио је и од Рима и од Београда поштовање независности Албаније,
али су се обе земље ипак, и даље мешале у албанске унутрашње послове. Године
1924. југословенско-италијански антагонизми у Албанији наглашено су дошли до
изражаја: Ахмет Зогу уз помоћ Југославије сменио је проиталијанску владу Фан
Нолија, што је даље распирило суревњивост између две земље. Како Иво Андрић,
тада помоћник министра иностраних дела Краљевине Југославије, напомиње у
свом познатом Меморандуму из 1939. године, Пашићева албанска политика је у
то време настојала "на независној Албанији, али слабој и несређеној..."
Међутим, та "слаба Албанија" се убрзо и са Зогуом на челу, окренула тада
моћној Италији, 1927. године закључила је са њом војни пакт на 20 година,
добила њену релативно велику економску помоћ кроз коју је уследио и масован
долазак италијанских "инструктора" и радника, што је створило претпоставке и
за формалну окупацију Албаније 1939. године.
Оваквој пенетрацији Италије у Албанију једино се противила Југославија, док
су све остале силе чак подржавале такав развој. Зато Краљевина Југославија,
пошто традиционална политика Србије заснована на прилазу - "Балкан
балканским народима", није дала резултате, настојала билатералним путем са
Италијом нађе нека осигурања од могуће даље италијанске пенетрације. Тако
Стојадиновић и Ћано 1937. године закључују југословенско-италијански пакт о
пријатељству, којим је требало да се између Краљевине Југославије и Италије
створи на подручју Албаније неки "модус вивенди" на следећим основама:
Југославија би поштовала италијански "животни интерес" у Валони и не би га
угрожавала. Такође, Италија је прихватила да је "животни интерес"
Југославије да не буде угрожена на граници према Јужној Србији, према Косову
и Метохији, према Скадру и Црној Гори. Југославија је, такође, ставила до
знања Италији да нема интереса за нека значајнија економско-финансијска
улагања у Албанији, тако да су у том погледу Италијани у тој земљи остали
без конкуренције, с тим што своју позицију у њој не би користили за
компромитовање албанске независности.
Но, све до пада Стојадиновића, почетком 1939. године, италијанска политика у
вези са Албанијом - заснована и на "личним везама" грофа Ћана са
Стојадиновићем - није искључивала могућност поделе ове земље између Италије
и Југославије. Тек после смењивања Стојадиновића Италијани се одлучују да
убрзо сами окупирају Албанију. Тако - разочаран због пада Стојадиновића -
гроф Ћано бележи 5. јануара 1939. године у свом Дневнику следеће: "Са
Стојадиновићем подела Албаније између нас и Југославије. Без Стојадиновића
окупација Албаније без Југославије, па ако треба и против Југославије".
И заиста, већ у априлу 1941. године, Италија је са окупираног"албанског
плацдарма", извршила, уз помоћ албанских квислинга у нашој земљи, агресију
на Југославију.
Народноослободилачке борбе и социјалистичке револуције у двема земљама
Тек током Другог светског рата и неколико година после рата постојао је
период пријатељства и тесне сарадње између Југославије и Албаније, али је
тај период, на жалост, био врло кратак. Такав позитиван заокрет у односима
међу југословенским народима и народом Албаније инспирисале су борбе
антифашистичких народноослободилачких покрета у двема земљама.
Може се рећи да је борбена сарадња међу народноослободилачким покретима
Југославије и Албаније започела и одвијала се у најтежим могућим условима у
односима између две земље. Јер, у агресији на Југославију у априлском рату
из 1941. године, заједно с италијанском војском, учествовале су и квислиншке
албанске трупе, а са њима - и то репресивно нарочито према Србима и
Црногорцима на Космету - и велики део југословенских Албанаца. Одмах по
слому Краљевине Југославије италијански окупатор је присајединио велики део
југословенских територија - Косово и Метохију, западну Македонију, те Плав,
Гусиње и Улцињ - Албанији, коју је био укључио у "Италијанску империју" још
окупацијом од 1939. године. Највећи део албанског становништва, које је у
Краљевини Југославији било заиста обесправљено, доживео је италијанску
окупацију као "ослобођење". Италијанска политика продубљивала је антагонизам
и мржњу југословенских Албанаца према Србима, Македонцима и Црногорцима, и
Југославији као држави. Иако они нису били значајније присутни на Космету,
овој антагонизацији су доприносила и шиптарска сазнања о идеологији и
деловању српско-црногорских четника против етничких мањина и "иноверника" у
осталим крајевима земље, укључиво и у непосредној близини Косова и Метохије.
Брзо после окупације земље, Комунистичка партија Југославије позвала је њене
народе да се дигну у борбу за ослобођење и обнову земље, наравно, на
правичнијим основама које би свим југословенским народима пружале пуну
националну равноправност и социјално-политичку једнакост. Посебно је, али са
малим резултатима - апеловала и на Албанце у Југославији да приступе
јединственом фронту борбе против фашистичког окупатора и тако допринесу
властитом ослобођењу и одговарајућем месту у обновљеној домовини.
КПЈ је помогла и народноослободилачкој борби албанских патриота у Албанији,
који нису прихватили окупацију и протекторат фашистичке Италије макар он био
и са фарсом о створеној "великој Албанији". Захваљујући свом искуству и тада
неопходним везама са Коминтерном, КП Југославије помогла је албанским
марксистичким групама да се, новембра 1941. године уједине и поставе
организацију своје комунистичке партије, оставивши код њеног тек формираног
Централног комитета и два своја инструктора (Миладина Поповића и Душана
Мугошу), да би, затим, и преко посебних делегата и делегација (С. Вукмановић
Темпо, Блажо Јовановић, Велимир Стојнић и др.) доприносила и у најтежим
ратним условима даљем успешном развоју албанске партије и НОБ-а, те у
конституисању албанске армије и нове народне државе. Остварена је концем
рата и борбена сарадња између две већ конституисане армије, па су, чак, две
албанске дивизије (V и VI) учествовале и у борбама на територији Југославије
(Космет, Санџак), што је нарочито било од користи за сузбијање албанских
квислинга и ширење НОБ-а на Космету.
Стварано је већ током рата између наших и албанског народа истинско
пријатељство, са визијом тадашњих политичких неимара да се, напокон,
превазиђе зло историјско наслеђе које је тровало њихове међусобне односе.
Пред етничком картом измешаних народа Балкана - у том погледу ишараној као
"леопардова кожа" - сагледавали су они, наравно и утопијски, излаз из
зачараног круга антагонизираних балканских национализама у сарадњи и
слободном кретању равноправних народа у оквиру једне "балканске федерације",
па су за време рата размишљања ишла - не само из војних разлога - и на
стварање једног јединственог ратног "Балканског штаба". Било је, при том,
прилаза и олаког релативизирања постојећих граница између Албаније и
Југославије, иза чега су, уз револуционарни идеализам, стајале и
националистичке аспирације неких албанских кадрова како Космета, тако и
Албаније, који у пароли "уједињења албанства", ипак, нису били у стању да
дубље сагледавају замку италијанских и немачких окупатора, те
контрареволуционарних балистичких квислинга, већ су и они били склони
прилазу да на таквој пароли покрећу албанске масе у борбу. На тој линији
одвијала се између 31. децембра 1943. и 2. јануара 1944. у Бујану[1] одржана
конференција Народноослободилачког одбора Косова и Метохије, на којој је
била усвојена резолуција која, поред осталог, садржи и следеће: "Косово и
Метохија је област настањена највећим делом албанским становништвом, које
данас, као и увек, жели да буде уједињено са Албанијом. Отуда, наша је
дужност да покажемо исправан пут који албански народ реши да следи да он
оствари и своје аспирације. Према томе, једини пут за албански народ Косова
и Метохије да буде уједињен са Албанијом јесте да се бори заједно са другим
народима Југославије у рату против крвожедних нацистичких окупатора и
њихових плаћеника. Јер је то једини пут да се задобије слобода у којој ће
сви народи, па и албански народ, такође, имати могућности да одлучују о
властитој будућности преко права на самоопредељење до отцепљења".
На овакву линију, међутим, Тито је реаговао како према ЦК КП Албаније, тако
и према Обласном комитету КП Космета. У писму ЦК-у КП Албаније од 2.
децембра 1943. он, уз опште напомене да "свака нација има право на
самоопредељење, укључивши и отцепљење, те да и Албанци на Космету имају
право да се определе куда хоће и како желе", одмах даље прецизира да се то
самоопредељење, међутим, данас поставља "класно", па указује: "Ми не
подупиремо све националне покрете, него само оне који су заиста на делу
против империјализма уопште, тј. који су за стварно демократски национални
развитак". А затим је закључио: "Постављати данас питање присаједињења, то
стварно значи лити воду на млин разних реакционара, па и самог окупатора,
који хоће да омету оружану борбу народа распиривањем за њих безопасног и
неактуелног питања...". У истом писму Тито критикује и предлог Миладина
Поповића, делегата ЦК КПЈ код ЦК КП Албаније, да би КПЈ требало да измени
свој став према Космету (у таквом контексту Космет упоређује са Истром), па
инсистира да НОП на Космету треба да "развија братску љубав према народима
Југославије", јер Југословенски покрет не може бити непријатељ албанског
народа... А у писму делегату ЦК КПЈ и врховног штаба Светозару Вукмановићу
Темпу, од 6. децембра 1943, Тито је још одређенији, када, поред осталог,
каже: "Парола о присаједињењу Космета Албанији, коју предлаже Миладин, као и
став о команди албанског главног штаба над Метохијом, у ствари би ишла на
руку свим непријатељима Народноослободилачке борбе у Југославији и свим
реакционарним и фашистичким кликама, које иду за тиме да од демократског
покрета народа Југославије отржу парче по парче и истичу у први план не
питање борбе против окупатора него разграничење, националне супротности"
итд.
Очигледно, Тито и ЦК КПЈ су, не одстрањујући визију о "балканској
социјалистичкој федерацији", одмах увидели какве би све опасности
проистицале уколико у развоју народноослободилачких борби у појединим
балканским земљама, те у неопходној сарадњи међу тим покретима, не би
стриктно биле поштоване већ раније међународно установљене и признате
границе између тих земаља, па је, зато, још раније, септембра 1943. године,
телеграмом критички опоменуо С. Вукмановића Темпа да престане са радом на
стварању "Балканског штаба", већ уместо тога да остварује што тешњу борбену
сарадњу са самосталним покретима Албаније, Грчке и Бугарске.
Победом у двема земљама још у рату зближених народноослободилачких покрета
социјалистичких усмерења, између Југославије и Албаније настављена је већ од
краја рата најтешња свестрана сарадња, која је - и упркос неким преузетим
елементима коминтерновских хијерархијских садржаја у односима, што су
поједини "инструктори" у пракси могли и злоупотребљавати или лоше
употребљавати (на основу тога је Е. Хоџа касније, после слома односа,
конструисао најфантастичније нападе на Југославију) - имала заиста
равноправан карактер, а са наше стране значила је и несебичну помоћ. Таква
сарадња између две земље, које су подузеле и истоветне дубоке преображаје на
линији социјализма, била је већ у првим послератним годинама
институционализована у свим важнијим доменима односа.
Споразум о економској сарадњи између ФНР Југославије и НР Албаније закључен
је 1. јула 1946. на рок од 30 година - предвиђао је да се у Албанији оснују
мешовита југословенско-албанска предузећа, и то: за изградњу и експлоатацију
железница, вађење и прераду нафте, истраживање, експлоатацију и прераду
руда, електрификацију, поморску пловидбу, увоз и извоз, те
југословенско-албанска банка која би финансијски пратила ту сарадњу. (Слична
предузећа била су, пре тога, у Југославији основана заједно са СССР). Било
је предвиђено да у управним одборима ових предузећа обе стране имају
подједнако учешће. А нешто касније, 27. новембра 1946, закључен је и уговор
о усклађивању привредних планова, о царинској унији и изједначавању паритета
валута између ФНРЈ и НРА. Био је закључен и споразум о кредиту у износу од
две милијарде тадашњих динара, који је Југославија доделила Албанији за
привредну обнову и изградњу земље. На овакав начин биле су постављене
институционалне претпоставке да две земље заснују и међусобну економску
унију.
Од посебног је значаја било закључивање, 9. јула 1946, у трајању од 20
година, Уговора о пријатељству и узајамној помоћи између ФНР Југославије и
НР Албаније, који је - како се у преамбули каже - полазио од оцене да су две
земље у својој историји имале исте непријатеље, да су се у овом рату бориле
раме уз раме, те да су решене да и убудуће бране своју слободу, независност
и интегритет у случају да су нападнуте од неке треће земље. У уговору је
било прецизирано: "Ако једна страна од уговорница буде нападнута друга ће
јој без одлагања пружити војничку помоћ и сваку другу помоћ свим
расположивим средствима...". Стране уговорнице су се, такође, обавезале да
не ступају у савез или учествују у коалицији упереној против друге стране.
Врло широка сарадња била је предвиђена и у Конвенцији о културној сарадњи,
закљученој 9. јула 1947, која је предвиђала: оснивање катедри и постављање
лектора за језике, литературу, историју итд; оснивање културних установа
(изложбе, библиотеке, читаонице и сл.) на територији друге стране
уговорнице; размену историчара, професора, студената, уметника и др., те
давање стипендија; реципрочну слободу истраживања у библиотекама, архивима и
на терену. О спровођењу у живот конвенције, које је била закључена на пет
година, старала би се једна мешовита комисија.
Веома активно је било ангажовање Југославије у Уједињеним нацијама и другде,
а посебно на Мировној конференцији у Паризу, на подршци међународном
признању Албаније, а наша је земља, такође, заступала интересе НР Албаније
код земаља са којима она није имала дипломатске односе.
Албанска армија је не само стручно, већ посебно материјално, обилато
помагана у оружју и војној опреми, а посебно, Југословенска народна армија
је стајала иза ње у веома заоштреној међународној ситуацији када је на
граници Албаније и Грчке постојало активно жариште грађанског рата.
У непосредној будућности очекивало се и стварање "Балканске федерације". За
укључивање у њу била је веома заинтересована и Албанија (поред осталог- сви
Албанци би живели у једној држави, а вероватно су очекивали и да би Космет и
други југословенски крајеви где у већини живе Албанци били присаједињени
албанској федералној јединици). Енвер Хоџа је отворено приговарао зашто су у
вези са федерацијом наши разговори започели пре са Бугарима, који су готово
читавог рата били немачки савезници, него са њиховом земљом.
Енвер Хоџа је много касније писао да је у склопу разговора о "Балканској
федерацији", приликом своје посете Београду 1946, између Тита и њега било
речи и о припајању Албанији Космета и других крајева Југославије где
претежно живе Албанци, те да се Тито, тобоже, сложио са њим да би то било
исправно, али се тада то припајање не би могло остварити, јер то Срби не би
могли разумети, додавши, такође, да би у оквиру "Балканске федерације"
питање "уједињења Космета с Албанијом било много лакше"...[2]
У том кратком периоду биле су наглашено присутне манифестације пријатељства
између народа Југославије и Албаније, а изрази захвалности Југославији и
њеном руководству за помоћ коју су пружали Албанији током рата и у
послератној материјалној подршци у изградњи земље нарочито су били обилни са
стране албанског руководства и самог Е. Хоџе...
Позитиван прелом у односима између двеју земаља синтетизовано је изразио
Борис Зихерл у говору од 9. јула 1947. поводом прве годишњице
југословенско-албанског Уговора о пријатељству, рекавши, поред осталог: "...
Да су народи Албаније и Југославије кроз искушења великог рата стекли пуно
сазнање да су им животни интереси заједнички и да, према томе, заједно треба
да иду у одбрану тих интереса од заједничког непријатеља..."
Резолуција Информбироа и слом југословенско-албанских односа
Како то неретко бива са односима међу земљама заснованим, пре свега, на
истоветности ауторитарних идеологија, они су и између Југославије и Албаније
при првом спољњем удару нагло порушени управо када су били испуњени пуном
сарадњом и пријатељством. При тадашњим односима међу комунистичким партијама
- од којих су оне на власти, у тзв. народним демократијама и СССР-у, те уз
италијанску и француску КП, биле од 1947. организоване у једном
Информационом бироу - било је довољно да совјетска партија, покрене поступак
за осуду КПЈ и њеног руководства, па да се све ове партије, без обзира на
неоснованост конкретних садржаја оптужнице, окрену против Југославије и
њеног руководства... КП Албаније, на челу са Енвером Хоџом, од почетка је
заузела једну од челних позиција у погледу идеолошке и политичке
агресивности према КПЈ и нашој земљи. Сврставајући се на несумњиво
очекиваној "победничкој страни", албанско је руководство тако налазило
сигурност за себе, али је веровало и да би битно ослабљена Југославија после
обарања њеног руководства, пружила Албанији шансу да оствари неке
великоалбанске претензије према нашој земљи. Није, зато, случајно да је већ
са отварањем идеолошко-политичке кампање против Југославије, Албанија, уз
остало, отворила и питање тобожњег угњетавања Албанаца у Југославији. Е.
Хоџа је - како је касније то објавио у својој књизи Разговори са Стаљином -
чак био 1950. године покренуо то питање приликом посете Москви, али се
Стаљин, наводно из тактичких разлога - указујући да би то водило још жешћим
југословенским "национал-шовинистичким окупљањима око Тита" - није сложио са
покретањем иницијативе за такве њихове претензије.
Енвер Хоџа је још 11. маја 1948 - тек нешто више од месец дана пре доношења
Резолуције ИБ против КПЈ - истицао свестрану материјалну, моралну, политичку
и дипломатску помоћ, коју је Југославија пружала Албанији. Са појавом
Резолуције са састанка КП у Букурешту, 28. јуна 1948. године, албанско
руководство приступа потпуном разарању односа са нашом земљом.
Албанија је већ 1. јула 1948. отказала све економске споразуме са
Југославијом. Када је Југославија - примивши к знању и против своје воље
такву албанску одлуку - затражила да две владе међусобно регулишу узајамна
потраживања из разних економских споразума (тада је нето дуг Албаније према
Југославији износио 2,3 милијарде ондашњих динара), албанска је влада,
уместо било каквог одговора на југословенску ноту, нешто касније тврдила да
је, тобоже, југословенска страна избегавала да регулише ова потраживања!...
Потом, албанска влада је, нотом од 2. фебруара 1949, одбила и југословенски
предлог - дат у ноти од 10. јануара 1949 - о регулисању вода Скадарског
језера, Дрима и Бојане с циљем обостраног освајања путем одговарајућих
мелиорација великих, изузетно плодних, површина у приобалним подручјима
језера.
Албанија је, истовремено, уз бесомучну кампању преко средстава информисања и
кроз иступања албанских руководилаца, затражила да југословенски стручњаци,
саветници и специјалисти у року од 48 сати, напусте Албанију. И остали
југословенски држављани су извргнути суровим поступцима, шиканирани су и
југословенски дипломати, а садржаји готово свих нота са којима се
комуницирало са нашом земљом били су непријатељски и увредљиви...
Албанија је прва започела и са организовањем монтираних судских процеса у
циљу клеветања ФНРЈ и њеног руководства.
Била је, такође, врло активна и у убацивању својих агената у нашу земљу, с
циљем изазивања граничних инцидената и убијања наших граничара.
Посебно се настојало да се разбије атмосфера пријатељства између
југословенских и албанског народа, те да се, уместо тога, распирује
шовинистичка мржња код Албанаца, нарочито према Србима, али и према осталим
народима Југославије, с циљем остварења територијалних претензија према
нашој земљи.
Непријатељска и немирољубива политика Албаније, супротна слову и духу тог
уговора, присилила је југословенску владу да нотом од 12. новембра 1949.
откаже Уговор о пријатељству и узајамној помоћи, али је и у тој прилици она
нагласила да и даље "не може да гледа равнодушно" на угрожавање независности
и интегритета Албаније, које је тада веома претило са грчке и англо-америчке
стране.
Албанско је руководство, и при таквој својој политици према Југославији од
почетка настојало да сву кривицу за погоршање односа пребацује на нашу
земљу. Тако је у одговору на нашу ноту о отказивању Уговора о пријатељству и
узајамној помоћи изнело дугу оптужницу против Југославије, чије садржаје ће
Е. Хоџа, а и његови наследници, са небитним допунама или изменама, задржати
до данашњег дана.
Тврдили су, да је Југославија "једнострано отказала" Уговор, те да се
београдска влада претворила у "агентурни штаб шпијуна и фашиста" у служби
англо-америчких империјалиста против табора социјализма, и да на тај начин
угрожава независност НР Албаније.
Тврдили су, да је југословенска влада "доследно спроводила политику
империјалистичке и фашистичке колонизације у односу на мирољубиву Албанију",
да су томе служили привредни и културни споразуми између две земље, да је
преко југословенских стручњака и техничара саботирана изградња социјализма у
Албанији, да је Југославија настојала да Албанију претвори у своју "седму
републику", да је због притисака на Албанију члан Политбироа КПА Нако Спиру
извршио самоубиство, а да је свему томе служио "југословенски агент" Кочи
Дзозе преко којега се настојало "роварити" изнутра и управљати Албанијом...
Започета размена мишљења о стварању "Балканске федерације" - а са тиме је
повезана и неостварена идеја из времена рата о стварању једног "Балканског
штаба" - пласирана је сада у антијугословенској пропаганди као Титова намера
да буде "вођа Балкана", те као жеља Југославије да тим путем оствари
хегемонију на Балкану.
Негирали су да је НОП Југославије био "одлучујући фактор" за почетак и
развој НОБ-а у Албанији, тврдећи сада да су то били - "велики СССР",
"патриотизам" Албанаца и "правилна линија КП Албаније, на челу са Е. Хоџом".
Тврдили су и да нисмо ми помагали албанску борбу, већ, напротив, они су
помагали нашу борбу када су 1944-1945. године послали на нашу територију
своје две дивизије... Једино се рад Миладина Поповића у Албанији позитивно
оцењује, па га је - и то се чак тврди - због његових "доследно
интернационалистичких" прилаза у односима са Албанијом, убила, тобоже,
југословенска УДБА.
Тврдили су да се, после југословенских инструктора на раду у Албанији, који
су се једино бавили "саботажама и шпијунажом", тиме наставила да бави
југословенска амбасада у Тирани, да је УДБА убацивала своје агенте у
Албанију и изазивала граничне инциденте, и др.
У серију измишљених антијугословенских тврдњи убацили су и ону да је
Југославија почетком 1948. године тражила да у регион Корче и Подградеца
пошаље оружане дивизије да би, тобоже, заштитила Албанију од грчких
монархофашиста, а у ствари да би је окупирала.
Највиши албански руководиоци на челу са Е. Хоџом, вратили су висока и
највиша југословенска одликовања, што је било пропраћено нотом која је била
крцата најгнуснијим псовкама и клеветама.
Посебно место у тој бесомучној кампањи дато је тобожњем терорисању албанског
становништва Косова и Метохије, паје изнета и тврдња да су "вековне тежње
храброг становништва Косова и Метохије да се уједини са својом отаџбином
Албанијом угушене у крви од Ранковићевих јаничара"...
У таквим условима између две земље односи су постали неодрживи, и они су се
већ почетком 1949. године фактички угасили, да би се, затим, албанска
агресивност према Југославији даље интензивирала свим средствима. Тако се,
сваког момента могла очекивати и војна агресија на Југославију, наравно у
склопу агресије читавог "лагера" источноевропских земаља, на челу са
СССР-ом.
Процес дестаљинизације у СССР-у и ИЕЗ и југословенско-албански односи
Промене у СССР-у после Стаљинове смрти, марта 1953. године, а нарочито
долазак Хрушчова у Београд и његово самокритично исказивање одређеног
извињења због напада на Југославију, и усвајање познате Београдске
декларације, отворили су процес релативно брзе нормализације односа између
наше земље и земаља "лагера". До поновног успостављања наших односа дошло је
и са Албанијом, истина и даље уз присуство наглашених албанских резерви
према сарадњи са Југославијом.
После XX конгреса КПСС отворен је и процес преиспитивања Стаљинове личности,
те личности вођа и руководстава КП у другим источноевропским земљама.
Започео је, у ствари, буран процес "дестаљинизације", али углавном само у
кадровским сферама. Смењени су руководиоци партија у скоро свим земљама, а у
Пољској и Мађарској на њихово чело дошле су, чак, личности које су за
Стаљинова живота биле у затворима (Гомулка, Кадар). У Чехословачкој и
Мађарској, а затим и у другим земљама, извршена је рехабилитација високих
партијских руководилаца (Слански, Рајков и др.), који су били лажно оптужени
и погубљени као и "империјалистички" и "југословенски", агенти. Долазило је
и до покрета маса, а у Мађарској у јесен 1956. и до драматичне побуне
широких размера против режима, која је била у крви угушена интервенцијом
совјетских трупа, а њен вођа Имре Нађ је погубљен.
Албанско руководство је остало резервисано према оваквим кретањима у земљама
"лагера", а било је посебно крајње противно преиспитивању властите политике.
Е. Хоџа је знао да би преиспитивање његове репресивне политике неминовно
довело до осуде те политике и до његовог смењивања заједно са његовим
најближим сарадницима. И даље изражавајући оданост и покорност СССР-у и не
противећи се у почетку борби против "култа" Стаљинове личности, али и не
популаришући ту борбу - Е. Хоџа је вешто маневрисао, па и када је то тражило
руководство КП СС отклањао потребу преиспитивања властите политике, с тим
што је сваки такав покушај у редовима КП Албаније ригорозно гушио. Тако,
одмах после сусрета Тито Хрушчов у Београду, маја 1955. године, већ на
јунском пленуму КП Албаније осуђени су Тук Јакова и Бедри Спахију, који су
били оптужени и као тобожњи југословенски агенти, чиме су и Русима конкретно
дали до знања своје резерве према било каквој дестаљинизацији у Албанији.
Нарочито велику опасност по себе Енвер Хоџа је успео отклонити годину дана
касније на Априлској конференцији КП Тиране, на којој је део делегата тражио
популаризацију теза XX конгреса КПСС, преиспитивање стања у Албанији и у
погледу њеног руководства, рехабилитацију Кочи Дзозе, Тук Јакова и Бедри
Спахију, разматрање питања "култа" Стаљинове личности, па и са становишта да
ли се то питање поставља и у вези са албанским руководством. Е. Хоџа је
вешто изманеврисао конференцију - начелно и делимично је прихватио тезе XX
конгреса КПСС, па понешто и у вези са југословенским питањем, али је, све
оне који су покретали питања или били за то, већ на конференцији осудио и
као југословенске агенте, употребљавајући и полицијске методе.
Треба рећи да се тада и југословенско руководство, понесено успехом свога
отпора Стаљину, понекада несмотрено офанзивно постављало према албанском
руководству у очекивању његовог смењивања у процесу дестаљинизације, па је
тиме у Партији и народу објективно учвршћивало његове позиције и резерве
према нашој земљи, а посебно према преиспитивању албанске позиције у односу
на Резолуцију ИБ о Југославији.
Енвер Хоџа је још за извесно време настојао да избегне сукоб са СССР-ом,
чије га је руководство притискало да отвори процес дестаљинизације у земљи,
да рехабилитује Кочи Дзозеа и друге, па је тежиште у расправама око разлога
за противљење томе, пре свега, стављао на даље сумњичење и критиковање СКЈ,
његовог руководства и Југославије уопште. И тада је наглашено истицао
опасност од ревизионизма СКЈ, потврђивао значај резолуција Коминформа о
Југославији из 1948. и 1949. године, указивао на опасност по Албанију од
рехабилитације "издајника", као што су, тобоже, Кочи Дзозе и др., те, како
је говорио, стављао до знања Хрушчову да не дели његове наде и илузије у
погледу Тита...
Упорно се противећи дестаљинизацији у својој земљи и било каквом отварању
према спољњем свету - при чему се у "унутрашњој политици" и даље ослањао на
бесомучну репресију са повременим "чисткама" у руководећим саставима земље -
Е. Хоџа је почетком шездесетих година пошао на заоштравање са СССР до
степена да је Совјетски Савез и прекинуо дипломатске односе са Албанијом,
док су албански односи са осталим источноевропским земљама, изузев с
Румунијом, били сведени на ниво отправништва послова.
Албанија је тада поново веома заоштрила односе и са Југославијом. Јер, како
је двадесетак година касније могло бити видљиво и из Енверове књиге
Хрушчовисти, у совјетско-албанском заоштравању односа око спровођења процеса
"дестаљинизације" средишно место је заузимао однос Албаније према
Југославији, на побољшању чијих односа је СССР инсистирао и као на тесту за
стварну дестаљинизацију албанског режима. (Тражено је признање да су
резолуције ИБ из 1948. и 1949. године представљале грешку, а захтевана је и
рехабилитација Кочи Дзозе).
На IV конгресу Албанске партије рада, одржаном фебруара 1961. године,
Југославија се нашла у средишту напада. Енвер Хоџа ју је оптужио за
субверзивну и непријатељску делатност против Албаније, и за наводно
угрожавање албанске независности. Чак је "свечано изјавио" да постоји завера
Југославије, Грчке и Америчке VI флоте против Албаније. Монтирани процес
тада организован против албанског адмирала Сејка требало је да послужи за
доказивање постојања ове завере. А и решавање свих, веома крупних проблема
земље Е. Хоџа је видео, пре свега, кроз бескомпромисну борбу против
Југославије. Због свега тога, и ниво међусобног представљања двеју земаља
сведен је на најнижи степен...
Од почетка шездесетих па током наредне деценије и по, Албанија се ослања на
економску и политичку подршку НР Кине, да би половином седамдесетих година
готово прекинула односе и са овом земљом, оштро удаљавајући и од ње свој
екстремно тоталитарни режим чим је Кина започела са политиком отварања према
свету и спровођења одређене демократизације свога социјалистичког система.
Југословенско-албански односи почињу поново да оживљавају и да се
побољшавају почетком седамдесетих година, очигледно када је и Албанија,
после интервенције земаља Варшавског уговора у Чехословачкој, а сигурно и
после кинеских првих корака ка међународном отварању и одређеној
демократизацији, постала заинтересованија, и привредно и безбедносно, за
боље односе са суседном Југославијом. Тада су, тек, наша настојања на
побољашњу односа са Албанијом почела давати неке резултате, па су они, уз
остало, подигнути и на ниво амбасадора.
II. Албанско друштвено-политичко биће и југословенско-албански односи крајем
70-тих година
Поред наведених историјских консидерација током припрема за дужност у
Албанији настојао сам да се што боље упознам и са нашим тадашњим погледима
на албанско друштвено-политичко биће, те на политике двеју земаља у
међусобним односима. При том, био сам у обавези да за "завршни састанак" у
ССИП-у пред одлазак на дужност припремим и писмене тезе које би послужиле
као основ за дискусију и закључивање о овим питањима.
У тим припремама пошао сам од закључака о југословенској политици према
Албанији са заседања Председништва СФРЈ у Карађорђеву, од 14. децембра 1976,
те са састанка о истом питању председника председништава федералних јединица
најнепосредније заинтересованих за сарадњу с Албанијом - СР Македоније, СР
Србије, СР Црне Горе и САП Косова, одржаног 13. марта 1979. у Скопљу.
Председништво СФРЈ је и на седници у Карађорђеву нагласило дугорочни интерес
наше земље за развој нормалних односа и добросуседске сарадње са Албанијом,
за што би, пре свега, основе чинила усмереност двеју земаља да и у датим
међународним околностима чувају властите независности и безбедности. Зато је
и на овој седници посебно истакнуто да је у трајном безбедносном интересу
СФРЈ да НСР Албанија буде независна ванблоковска и стабилна земља, али и да,
истовремено, независна, несврстана и социјалистичка Југославија представља
фактор од посебног значаја за очување независности и безбедности Албаније.
Уз то, Председништво је и овом приликом истакло да заједничка борба и
сарадња током Другог светског рата представљају неизбрисиву спону међу нашим
народима, а да постојање "албанске народности" у Југославији, те
"југословенских мањина" у Албанији, треба да представља повољну околност и
потребу за развојем сарадње.
Наравно, Председништво је такође констатовало да албанска страна ни овим
факторима не прилази на исти, позитиван, начин као наша земља. Но, указано
је да ми, упркос томе, треба и даље да будемо иницијативни на унапређењу
односа и међусобне сарадње у свим доменима, те да при реализацији такве
политике будемо стрпљиви и одговорни, упркос чињеници да албанска страна на
многе наше иницијативе или не одговара, или их одбија. Битно је, наиме, да
се у областима и у простору у којима је албанска страна спремна за сарадњу
најкоректније понашамо, да извршавамо своје обавезе и не пропуштамо ништа
што би могло доприносити унапређењу сарадње прихватљиве за обе земље.
Оцењен је, исто тако, као политички целисходан наш досадашњи став да са
Албанцима не улазимо у полемике, с тим што, када албанска страна у том
погледу пређе одређене границе, а посебно када се меша у наше унутрашње
послове, мора да уследи и наш одговор - одмерен и конструктиван.
***
И на састанку у Скопљу је реафирмисан наш интерес за унапређењем односа
између две земље, те потреба да се с тим циљем на албанској страни подстиче
сваки корак који би јачао међусобну сарадњу, као и њен курс независности,
при чему Албанију не би смели, са наше стране, третирати као "малог
партнера", већ као "значајан приоритет наше свеукупне политике". Том
приликом је констатовано присуство повећаног албанског интересовања за
развој билатералне сарадње са Југославијом, али, истовремено, и да се у овој
земљи и даље наставља да негативно пише и говори о СФРЈ. При том, као
посебно забрињавајући чинилац истакнута је ескалација албанског
"иредентизма" на Косову, који са албанске стране подстичу и најодговорније
инстанце суседне земље, пре свега путем истицања пароле "о уједињењу свих
Албанаца" и слично. На тој линији се и развој сарадње са нашом земљом
усмерава, изузев у случају трговине, готово искључиво на подручја где у
Југославији живи албанска народност. У вези са тим, ипак, прихваћено је као
"сасвим природно" да Косово и граничне југословенске републике имају
развијенију сарадњу са Албанијом, с тим да код албанских органа треба стално
инсистирати да се међусобна сарадња у свим доменима проширује и на остале
републике и САП Војводину.
Моји припремни разговори у социјалистичким републикама и покрајинама
Пошто је половином септембра 1979. године објављен указ председника Тита о
моме именовању за амбасадора СФРЈ у НСР Албанији, пре одласка на дужност
имао сам исцрпне разговоре с најодговорнијим руководиоцима Албаније и
суседних социјалистичких република - Македоније, Србије, Црне Горе, као и са
руководиоцима САП Косово, те са њиховим стручним службама, који су у свему,
и на најпунији начин, изражавали сагласност са већ утврђеном југословенском
политиком што је могуће шире сарадње са Албанијом.
Члан председништва СФРЈ Фадиљ Хоџа, задужен у председништву СФРЈ за
југословенско-албанске односе, нагласио ми је да пријатељску сарадњу између
наше две земље налажу како безбедносни разлози, тако и чињеница да у
Југославији живи велики број Албанаца. С обзиром да они као, уосталом, и
друге мањине код нас - имају самосталност и право на добре културне и друге
односе са својом албанском "матицом", упозорио је да би то могло постати и
опасно ако та сарадња не би била под контролом Партије, те ако би се
препустила националистима. При том, успешна борба против "реалног
иредентизма" треба да се наслања на равноправност Албанаца и "њихово осећање
да су у Југославији у својој кући..." Као опасну диверзију, којој се морамо
енергично супротстављати оценио је став "иреденте" да сви Албанци у
Југославији треба да буду заједно у једној друштвено-политичкој заједници,
што је усмерено, најпре - на стварање тзв. "великог Косова", затим -
"Републике Косово", а на крају - на његово отцепљење и присаједињење
Албанији. Скренуо је пажњу да НСР Албанија "неискрено" наступа према нама,
али, при том, насупрот нама, и врло организовано. Па ипак, рекао је, ми
такође треба да имамо у виду да у Албанији постоји и бојазан од Југославије
као, за њу, велике силе, која је у прошлости имала и претензија на њихове
територије.
Милош Минић, тада члан председништва ЦК СКЈ, ставио је акценат на то да
Албанија има посебан значај за безбедност Југославије, а Добривоје Видић,
председник председништва СР Србије, указао је да ће се зближавању Албанаца
са обе стране границе - што је њихова природна тежња - најбоље доприносити
развојем најшире сарадње између две земље, практично до отварања међусобних
граница, слично као што и "уједињавање Срба унутар Југославије видимо кроз
међусобну сарадњу, отвореност и поштовање уставних начела југословенске
Федерације..." Но, Видић је, истовремено, упозорио да се Албанцима не смеју
остављати никакве илузије у погледу нашег става према албанском
"иредентизму" и територијалним претензијама, које треба енергично сузбијати,
али не појединачно, већ, пре свега, кроз подизање свести албанског народа у
нас на линији његовог поимања опасности "иредентизма" за њих саме...
С циљем унапређивања југословенско-албанских односа македонски и црногорски
руководиоци указали су ми, уз остало, да као представник далеко веће земље
будем и што флексибилнији, а председник председништва Црне Горе, Вељко
Милатовић, ме је, чак, упозорио да, с обзиром на албанска заоштравања и
честе антијугословенске кампање, морам стално у раду чувати "хладну главу" и
"не губити нерве"...
У вези с властитим односима са Албанијом - Македонци су посебно спомињали да
са овом земљом немају принципијелних спорова што се тиче македонске нације,
но да тамо и даље треба учвршћивати схватање о македонској нацији "као
слободној", те о македонској мањини, коју Албанија признаје на крајње
суженом простору (у неколико села поред Преспанског језера). У том склопу, и
Милатовић је рекао да Црна Гора размишља да покрене питање признавања
црногорске мањине у Албанији...
Обе републике и САП Косово показивале су широк интерес за разне облике
сарадње са НСР Албанијом. Тако, Косовари су - уз указивање и на негативне
стране у њој - посебно истицали потребу културне, међу-универзитетске и
међу-академијске сарадње. Као и остали, исказивали су интерес за трговинском
сарадњом, па и ширим облицима економске сарадње - (савезни секретар за
спољну трговину) Ротар је тражио да се и лично ту што више ангажујем, али и
за неке посебне видове као што су: изградња пута преко Призрена за Албанију,
те за далеководно електро-повезивање са овом земљом на истом правцу, с тим
што би сав увоз енергије у Југославију ишао преко Југел-а. И Македонци су
имали своје посебне интересе: за заштиту вода и рибљег блага заједничких
језера (Охрида и Преспе), за железничко повезнвање Струга-Подградец, те за
коришћење луке Драч, али и за одређену сарадњу у увозу електроенергије из
Албаније на основу неких уступака (плављење дела територије) код изградње
албанске хидроцентрале "Скавица". За Црну Гору, опет, од интереса су били
посебно - водопривредна сарадња на регулацији вода Дрима, Бојане и
Скадарског језера с циљем бонификације значајних прворазредних
пољопривредних површина нарочито на црногорској страни[3], железничко
повезивање Титоград-Скадар[4], коришћење од албанске стране и луке Бар, с
којим циљем би била успостављена и бродска линија у троуглу лука
Драч-Бар-Бари, те увоз електроенергије и др. Југославија је политички била
такође заинтересована за побољшање услова за одржавање, макар једанпут
недељно, иначе крајње нерентабилне ЈАТ авиолиније Београд-Тирана.
У вези са културно-просветном сарадњом, која је била оживела више стихијно у
оквиру наше позитивне реакције на албански интерес у овом домену са наше
стране се инсистирало на закључивању одговарајуће конвенције[5] и, на основу
ње, на усвајање једног двогодишњег програма сарадње, како би се подигао
квалитет и обезбедила шира географска разуђеност у реализацији културне
сарадње.
Из разговора са С. Пљакуом, амбасадором НСР Албаније у Југославији
Пред одлазак на дужност - а како се то обичава - куртоазно сам посетио
албанског амбасадора у Београду, С. Пљакуа, који је код нас сматран "исувише
агресивним", нарочито у вези са питањима положаја југословенских Албанаца,
али и као директан и отворен у разговорима...
У том куртоазном сусрету Пљаку је подстакао дуг и суштински разговор, који
сам и ја прихватио, тако да смо се у њему кретали по ивици веома осетљивих
питања, завршивши разговор, ипак, сасвим конструктивно.
Из овога доста опширног разговора бележим, најпре, да је Пљаку, уз куртоазне
комплименте, навео и два разлога зашто сматра да је са мном учињен добар
избор за амбасадора у Тирани:
1. јер - сматрао је он - као Црногорац (а Црногорци имају много заједничког
с Албанцима), бићу у стању да боље разумем карактер и традиције Албанаца,
које су, такође, уграђене и у садашњу албанску политику; и
2. што верује, уз то, да ћу као дипломата од каријере, с искуством итд.,
бити у стању да схватим албанску политику, односно да у њој разлучујем оно
што је постулат њиховог унутрашњег живота и потреба (борба против
ревизионизма и сл.), од онога што су стварни ставови Албаније у односима са
Југославијом, што је - читајући забелешку - не мало зачудило и наше у
ССИП-у, поготову када је предњу мисао још више прецизирао констатацијом:
"Идеолошка неслагања међу нама су дубока, али она се могу и остављати по
страни, не треба их драматизовати". Нагласио је у вези с тим и "да односе
између две државе треба одвајати од идеолошких неслагања".
Улазећи даље у отворенији разговор, Пљака је у вези са тек минулом посетом
председника Тита САП Косову, половином октобра 1979. године, рекао и
следеће: 1. да му се понекад чини да има, нарочито у Србији, руководилаца
који нису за ширу сарадњу између Косова и Албаније, и 2. да није задовољан
излагањем косовских руководилаца, због оптуживања Албаније за подстицање
национализма и иредентизма на Косову (уз напомену: "Можда су хтели да
оправдају себе за ствари које не успевају да добро решавају").
Насупрот томе, на говор председника Тита приликом посете Косову, не само да
није учинио никакву примедбу, већ није скривао да је њиме задовољан.[6]
Оспорио сам његове примедбе које су се односиле на ставове "неких
југословенских руководилаца", а посебно оних из Србије, ослањајући се, при
том, не само на принципе наше политике, већ и на "сазнања која сам стекао
приликом припремних разговора и са највишим функционерима СР Србије, СР
Македоније, СР Црне Горе и САП Косова, који су ми неподељено изражавали жељу
и потребу најшире сарадње са Албанијом у свим доменима, те да у тој сарадњи
албанска народност која живи у Југославији треба и даље да има истурено
место". Подвукао сам, при том, основне принципе наше политике према положају
етничких група у Југославији, те елементе ове политике, да бих затим додао и
то да је за Југославију борба против шовинистичког национализма једна од
битних претпоставки не само стабилности југословенске Федерације, већ и
очувања њеног друштвено-економског поретка, јер добро знамо да национализми
имају контрареволуционарне буржоаске инспирације и циљеве. Уосталом, рекао
сам, ви знате како смо се одлучно почетком '70-их година обрачунавали са
таквим појавама у нашој земљи.
Поглед на Албанију и југословенско-албанске односе (тезе за "завршни
састанак" у ССИП-у)
1. Ретке су земље са таквом међузависношћу и објективним заједништвом
интереса као што су Југославија и Албанија. Геостратешки положај двеју
земаља, дуга заједничка граница и међусобна етничка испреплетаност
условљавају да од њихове међународне политичке оријентације, њихових
међусобних односа и стања у свакој од њих битно зависи безбедност и
Албаније, и Југославије. Јер - а то је и даља и ближа историја показала -
присуство у Албанији према Југославији антагонизираних држава, односно
блокова, било би веома неповољно за безбедност наше земље, а могло би да
угрожава и њену унутрашњу стабилност. У обратном случају, албанска
безбедност и стабилност биле би само још оштрије погођене. Исто тако, ова
међузависност је не мање наглашена и у осталим доменима живота двеју земаља:
нормални односи и међусобна активна сарадња витални су нарочито за привредни
развој Албаније, а ти односи су значајни и за развој култура двеју земаља.
На жалост, реалности у тим односима, осим у релативно кратком периоду током
и непосредно после Другог светског рата, стално су се кретале, а и данас се
великим делом крећу, супротно оваквом заједништву интереса. У историјским
околностима какве су владале на простору Балкана, а које су опредељивали пре
свега интереси великих империјалистичких држава (Турске, Аустро-Угарске,
Русије, Немачке, Енглеске, Француске, Италије), борба наших и албанског
народа за ослобођење и конституисање властитих држава протицала је мање-више
у сталним међусобним антагонизмима, које су инспирисали, дозирали и са њима
манипулисали страни завојевачи. Све то није могло а да не остави тешко
наслеђе сумњи и неповерења у међусобним односима, које је, истина, у
другачијим историјским околностима и видовима, присутно и данас.
2. Тако, у односима са Албанијом и напорима на њиховој нормализацији и
унапређењу наша земља треба да има у виду, пре свега, следеће елементе
албанског друштвено-економског бића и међународне политике:
а) Данашња Албанија једина је земља у свету која се са отвореном
наглашеношћу руководи "стаљинизмом" као идеологијом и политичким прилазом и
која ту идеологију спроводи у животу земље чак у њеним екстремним видовима.
Погледи на свет албанског руководства иду и даље од Стаљинових; за њега у
свету постоји, малтене, само албански социјализам, а све остало су
империјализам, социјал-империјализам, ревизионизам, односно разне варијанте
капитализма. А друштвено-економско устројство земље базира на тоталној
централизацији и ванекономским, дистрибутивним методима привређивања,
типичним за општу оскудицу.
Иако се ту не поседује пунија слика, у оваквим околностима Албанија није
могла остварити адекватан развој и диверзификацију властите привреде; њен
друштвени напредак је у целини мали и када се имају у виду значајна
остварења у образовању, култури и уклањању неких остатака дубоке вековне
заосталости. При том, и тај напредак остварен је искључиво административним
методама: религија је једноставно забрањена а верска припадност укинута;
готово никакав елемент личне економске стимулације не постоји; привреди се
онемогућава дубља сарадња са иностраним партнерима, а уставом се забрањује
узимање иностраних кредита; сви запослени у друштвеној надградњи морају
сваке године да пролазе кроз "преваспитавање" у производном раду.
У таквим околностима стабилност режима настоји се обезбедити
"идеологизацијом" кадрова и затварањем земље да би се спречили спољни
утицаји на албански народ. Отуда и сталне антијугословенске клеветничке
кампање, јер се руководство плаши, пре свега, утицаја из наше земље, у чијим
граничним деловима, поред осталог, живи бројна албанска народност са битно
другачијим, просперитетнијим и слободним животом.
б) Међутим, албанско руководство је свесно да идеолошке премисе и друштвена
пракса стаљинизма нису у стању да обезбеде стабилност поретка. Оно, зато,
стално и веома наглашено инспирише и потхрањује свим средствима албански
национализам, што се наравно, не изражава само у јачању патриотске свести
код народа и ослањању на властите снаге, већ пре свега у подстицању
традиционалистичког шовинизма, а посебно опасног иредентизма.
в) После раскида са ранијим савезницима - најпре, почетком шездесетих година
са СССР-ом и Варшавским уговором, а недавно и са НР Кином Албанија се нашла
у међународном положају који носи обележја невезивања за велике силе и
блокове. По свему, за албански режим и политику руководства показали су се
неиздрживим и неприхватљивим како Хрушчовљева "дестаљинизација" тако и
кинеско "отварање", па, рекло би се, руководство сада тражи нове међународне
оквире за само одржавање властитог поретка. Оно, очигледно, има у виду
геостратешки значај албанског простора, па као да своју политику
"невезивања" настоји да угради у одређену нужну равнотежу међу блоковских
снага и на овом простору. Таквом простору Енвер Хоџа даје и идејно-политичке
оквире када у дефинисању праваца албанске спољне политике каже: "Ми немамо и
нећемо имати дипломатске односе са америчким империјализмом, совјетским
социјал-империјализмом и са фашистичким државама, али са другим државама, са
друштвеним системима различитим од нашега, имаћемо односе на основу
једнакости и поштовања суверенитета, немешања у унутрашње ствари и узајамне
користи". На тој линији, коју је у недавном говору код Скадра он опет
потврдио, приметни су данас знаци опрезног и већ и самим системом
ограниченог албанског отварања према свету, које се изражава у већем степену
спремности и иницијативности Албанаца за развој пре свега робне размене како
са западним, тако и са источноевропским земљама, а нарочито према суседима,
код чега се значајно место даје и Југославији. Нагли прекид кинеске
економске помоћи настоји се надоместити другачијим путевима сарадње са
земљама као што су Италија, Француска, Грчка, Аустрија, Швајцарска,
Скандинавске земље, те ЧССР, НДР, Румунија, Пољска, Бугарска, при чему
долази до интензификације трговинске сарадње и са нашом земљом, која данас
заузима, после ЧССР, друго место у укупној албанској размени са светом.
г) У насталим околностима, истовремено, оба војнополитичка блока, односно
обе суперсиле у оквиру властитих стратегија на Балкану још активније се
односе према овој земљи, настојећи да ојачају своје присуство и утицај.
Земље Варшавског уговора интензивирају своје активности према Албанији са
очигледном тежњом да јој се приближе и евентуално, да је врате у лагер. С
обзиром на идеолошке премисе на којима се заснива систем и политика НСР
Албаније, које су у основи истоветне са онима у СССР-у и осталим ИЕЗ,
могућност чак и наглих заокрета албанске политике на линији приближавања
лагеру не треба, зато, никако губити из вида. Исто тако, треба стално имати
у виду да и земље НАТО, којима за сада одговара оваква албанска политика
"невезивања", раде на стварању претпоставки и за дубље промене у Албанији,
уколико и када би се за то указале повољне прилике.
3. У таквим оквирима и околностима отворио се последњих година процес
побољшавања сарадње и са Југославијом, процес који, бар за сада, тече
узлазном линијом упркос многим тешкоћама и осцилацијама, и за који је
карактеристично:
а) Албанско руководство готово несмањено настоји на идејно-политичкој
конфронтацији према Југославији, очигледно, да би истицањем "југословенског
ревизионизма" као најопаснијег непријатеља, сузбило објективно присутне
утицаје у Албанији југословенског самоуправног бића и политике несврставања.
Истовремено, оваква "идејна" конфронтација наглашено се наслања на
потхрањивање албанског национализма са иредентистичким претензијама према
Југославији и на тим основама чак се настоји међу албанском народношћу у
нашој земљи вршити утицај и ангажовати присталице за властите стаљинистичке
концепте. Код тога, албанска влада се поставља патерналистички према
албанској народности у нашој земљи и њено постојање користи и као предтекст
за испољавање велико албанских националистичких ставова и за иредентистичке
претензије према југословенској територији настањеној овом народношћу. Тако,
са албанске стране покреће се питање "уједињавања" свих Албанаца у
Југославији у једну друштвено политичку заједницу, у засебну "албанску
социјалистичку републику", што представља израз познатих старих снова о
"великом Косову" и његовом присаједињавању Албанији. То је нарочито дошло до
изражаја у вези с прошлогодишњом прославом стогодишњице Призренске лиге.
На овој линији делује и албанска емиграција, и у том погледу нема разлике
између оне старе - Зогуове и оне послератне, а обе су коришћене како од
органа НСР Албаније, тако и од страних обавештајних служби.
Истовремено, иако начелно признаје њено постојање, албанска страна у пракси
онемогућава сваку везу између македонске мањине у Албанији и њене матице у
СР Македонији, док постојање црногорске народности у Албанији уопште не
признаје.
Са оваквих позиција и даље се наставља идејно-политичка офанзивност
албанског руководства и то како кроз штампу и говоре тако и субверзивним
обавештајним методама.
При том, албанска страна настоји да управо у овакве оквире лоцира свој
немали интерес за сарадњу са Југославијом нарочито у конкретним областима
културе и образовања, водопривреде, саобраћаја, трговине и сл. Међутим,
овакви њени пропагандни прилази не могу а да не остављају негативан печат на
односе и да успоравајуће делују на међусобну сарадњу.
б) Доста богата културна, образовна и научна сарадња између две земље, у
којој албанска народност у Југославији природно има истурено место,
доживљава задњих година снажан развој, али носи печат и негативних албанских
прилаза. Наиме, позитивна је чињеница да је међу научним и образовним
установама двеју земаља (универзитети, академије наука) институционализована
доста широка сарадња, што све чешће долази до узајамног гостовања културних
екипа, размене изложби, филмова, ТВ програма и сл., а међусобно се користе и
неки уџбеници. Природно је, такође, и да се ова размена остварује претежно
са југословенским регионима где живи албанска народност, која је повезана са
матичним народом заједничким језиком, обичајима, традицијама итд.
Међутим, даља настојања албанске стране да ову сарадњу ограничава искључиво
на САП Косово и крајеве СР Македоније и СР Црне Горе где живи албанска
народност, те да је користи за подстицање националистичких страсти и
иредентистичких претензија, не би могла а да код југословенске стране не
изазивају подозрења и да не сужавају оквире за ову сарадњу.
в) Комплекс граничне сарадње (водопривреда, транспорт, гранична питања)
представља подручје на којем наглашено долазе до изражаја међузависност и
обострани интереси двеју земаља за сарадњом. У договарању за реализацију
пројеката о коришћењу вода Црног и Белог Дрима, о регулисању вода Скадарског
језера, Дрима и Бојане, о повезивању железничких пруга, о повезивању
далеководне електричне мреже, о ваздушном и поморском саобраћају итд., који
имају велики економски значај за обе земље, остварен је већ значајан
напредак, а до сада обострано исказивана добра воља чини реалним очекивања
да ће се они успешно и остваривати.
У овом домену створен је проблем одлуком НСР Албаније да прошири албанске
територијалне воде са 12 на 15 миља, чиме је и за наше бродове и авионе
веома сужен пролаз кроз Отрантска врата, а нова линија албанског
територијалног мора засеца чак и у наше територијалне воде.
г) Упркос ограничавајућим факторима и у овом домену (албанска уставна
забрана коришћења иностраних кредита и истовремено инсистирање на строго
уравнотеженој размени, веома мали потенцијал и уска структура албанског
извоза, честа неконкурентност наших извозника на албанском тржишту,
непостојање у албанским односима са иностранством ширих савремених облика
привредне сарадње и сл.), у последњим годинама остварен је значајан напредак
у југословенско-албанској трговинској размени. Тако, укупан обим међусобне
размене расте са 27, 9 милиона у 1978. години на око 60 милиона у 1979, а за
1980. годину предвиђен је у тек потписаном протоколу ниво размене од око 80
милиона долара.
Овакав развој, као и неке друге пратеће чињенице, указују да је у овом
домену и албански интерес за развојем сарадње веома наглашен. Прихватили су
иницијативу о посети савезног секретара за спољну трговину Албанији (прва
посета једног југословенског министра после тридесет година), придајући јој,
при том, и формално и садржински пуну пажњу. У разговорима су показали
интерес за даље значајно повећање размене у 1980. години, сами су иницирали
да се до лета идуће године закључи и дугорочни споразум о трговинској
размени за период 1981-1985. са визијом даљег значајног раста размене.
Истовремено, а то је веома важно, истакли су и интерес за југословенске
понуде за испоруку опреме и комплетних постројења, наравно под условима
међународне конкуренције. Такође, албански министар спољне трговине
прихватио је да идуће године посети Југославију и потпише дугорочни
трговински споразум. Албанска страна је и протоколарно изразила интерес за
посету Ротара, савезног секретара за спољну трговину; примио га је
потпредседник владе, а срео се и са министром саобраћаја и помоћником
министра иностраних послова. У целини, рекло би се да је овом приликом дошла
до изражаја и албанска заинтересованост за одређену нормализацију
међудржавних односа.
д) Гранични односи такође се могу оценити повољно. Истина, и даље се
догађају "пребези" њихових људи у Југославију, за које они траже повраћај,
док им се са наше стране, уколико нису починили кривична дела, и с позивом
на Конвенцију о избеглицама, омогућава одлазак на Запад.
4. Према томе, и у оваквим околностима постоје одређени простори за развој
југословенско-албанске сарадње коју треба стално даље унапређивати имајући
при томе у виду посебно следеће:
а) Независна и за суперсиле и блокове невезана Албанија представља трајан
интерес за СФРЈ не само са становишта принципа наше спољне политике, већ
изнад свега са становишта очувања наше безбедности и независности. Јер,
инфилтрација суперсила и блокова у Албанију, односно посезање за њеном
независношћу, била би директна претња и за Југославију као што би и сличан
развој у вези са нашом земљом још опасније угрожавао Албанију.
С обзиром да добросуседска сарадња и добри односи између две земље могу само
учвршћивати независну оријентацију Албаније од великог је интереса за нашу
земљу да се сталном иницијативношћу подстиче та сарадња и да се не пропушта
ништа што би доприносило побољшању и проширењу међусобних односа на основама
прихватљивим за обе стране.
Истовремено, при таквом позитивном и активном прилазу
југословенско-албанској сарадњи треба, међутим, стално имати у виду да се
Албанија - нити према свету, нити према нама - неће нагло и брзо отварати,
односно да се у развоју односа и даље мора ићи путем "малих" корака. Наиме,
режим какав је албански, имаће и даље потребу да се држи затвореним, те да
ту затвореност, као и до сада, обезбеђује и одређеним дозирањем међународне
сарадње и идејним конфронтацијама, што ће и даље бити наглашено присутно и
према Југославији.
При том, југословенско-албанске односе морамо стално сагледавати у
историјском контексту, водећи рачуна и о нагомиланим сумњама и неповерењу,
али и о борбеној сарадњи наших двеју револуција. Уз то, треба такође имати у
виду и да је Југославија за Албанију "џин", и то не само због величине већ и
због великог броја Албанаца који у Југославији представљају субјект
равноправан са осталим народима и народностима и живе слободније и богатије,
и који самим тим врше одређене утицаје и у Албанији.
Због свега тога је потребно да при сталном иницирању и подстицању сарадње
будемо, истовремено, довољно реалистични и флексибилни, али и коректни у
извршавању преузетих обавеза. При том, са Албанцима и даље не треба водити
идеолошко-политичке полемике, у којима су нам позиције дијаметрално
различите, што опет не значи да у случајевима вређања земље и шефа државе
или мешања у њене унутрашње послове треба да остајемо индиферентни...
Зато - као што је истакао председник Тито у свом недавном говору у Приштини
- принципи поштовања једнакости, независности, територијалног интегритета,
немешања, узајамног уважавања и равноправне сарадње стално треба да буду
наглашавани као незаменљива основа југословенско-албанских односа, даљег
проширења сарадње и нормализовања односа између две државе.
б) Положај албанске народности у нашој земљи, као и македонске и наших
других мањина у Албанији, има трајно посебно место и значај у
југословенско-албанским односима. Као равноправни субјекат у нашој
самоуправној заједници албанска народност има сва уставна права и могућности
да развија своју националну индивидуалност, укључујући и да одржава
интензивне контакте и сарађује са својом матицом у НСР Албанији. Такав
случај, међутим, није са југословенским народностима: постојање македонске
мањине у Албанији се званично признаје, али се онемогућавају њени контакти
са матицом у СР Македонији, док се постојање црногорске и српске народности
уопште не признаје.
Наша настојања треба и даље да буду усмерена на развој што шире
југословенско-албанске сарадње и као пута за што веће зближавање реципрочних
народности са својим матицама, при чему треба обезбеђивати више
равноправности за наше народности.
Иако ће албанска народност у Југославији и даље играти најистуренију улогу у
развијању југословенско-албанске сарадње, та сарадња се не би смела, као што
се то сада догађа, ограничавати мање-више само на подручја где живе Албанци.
Истовремено, с обзиром на наглашено присуство национализма и иредентизма у
политици албанске владе према албанској народности у Југославији, у нашем
отварању према Албанији, ипак се ничим не би смело допуштати стварање
илузија код албанске стране о могућности територијалних промена. Напротив, у
случајевима када на то подстичу, Албанцима треба јасно стављати до знања да
би такви покушаји неминовно водили катастрофи са несагледивим последицама.
в) Одговарајућем усмеравању културне, научне и образовне сарадње требало би
у наредном периоду посвећивати повећану пажњу, при чему албанска народност у
Југославији, а нарочито у САП Косову, треба да има истурену улогу.
С тим циљем треба и даље настојати на закључењу културне конвенције између
две земље, за шта Албанци још нису изразили спремност, очигледно да би што
дуже и више задржали могућност да у Југославији бирају партнере за ову
сарадњу, односно даје и даље концентришу углавном само на подручја где живи
албанска народност.
У овом домену, међутим, наш прилаз и даље треба да одлучно подржава најширу
сарадњу, јер и при понекада штетним утицајима са албанске стране, можемо
рачунати са ефектима друштвеног живота и међународног положаја Југославије
на албанске средине које кроз ову сарадњу долазе у додир са нашом земљом.
Тако је и наш интерес да се сарадња у оквиру мреже споразума закључених
између универзитета и академија наука Косова, Македоније и Црне Горе са
оваквим институцијама у Тирани што пуније спроводи у живот, да се још
интензивније настави са разменом културних група, уметничких остварења, те
да и одговарајућа средства јавног информисања двеју земаља остварују што
пунију сарадњу.
Наравно, и ова сарадња треба да се одвија на принципима равноправности и
узајамног поштовања и као део свеукупне сарадње између СФРЈ и НСР Албаније.
Због тога су у овом домену потребна стална настојања - али и иницијативност
и других република и покрајина - да се културна сарадња учини што више опште
југословенском, иако је, наравно, природно да подручја где живи албанска
народност имају далеко најистуреније место у сарадњи са Албанијом.
Такође, још мање је прихватљиво да се културна сарадња користи од стране
органа НСР Албаније за растурање према Југославији непријатељске пропаганде
(у склопу размене уџбеника и публикација, слање таквих памфлета на адресе
појединаца итд.), јер то не би могло а да се негативно не одрази на ову
сарадњу.
г) Са наше стране треба и даље исказивати добру вољу и чинити све за успешно
договарање и имплементацију пројеката из комплекса граничне сарадње, која
најтрајније учвршћује међузависност двеју земаља.
Зато наредним заседањима Мешовите комисије за водопривреду и њених органа
треба посветити пуну пажњу како би се, при очигледно мање више уравнотеженим
интересима, остварио даљи напредак у сарадњи на заштити Охридског језера, на
регулисању питања насталих изградњом у Албанији хидро енергетске
акумулације"Фиерза", тена коришћењу са наше стране вода Белог Дрима за
наводњавање, на регулацији вода Скадарског језера, Дрима и Бојане и сл.
С обзиром на интерес Албаније да извози електроенергију и дугорочне потребе
Југославије за њеним увозом (СР Црна Гора, СР Македонија), размену енергије
требало би договорити на дугорочној основи, а интензификацији сарадње у овом
домену допринело би и повезивање далеководне мреже и између Албаније и САП
Косова и СР Македоније.
У вези са споразумом о железничком повезивању Скадар-Титоград, Југославија
би морала имати разрађене техничке и финансијске претпоставке за то
повезивање у предвиђеној динамици и у складу са албанским напредовањем у том
погледу.
Наш је, такође, интерес да се оствари и железничко повезивање Струга
-Елбасан, да се устали и модернизује авио-линија Београд-Тирана, те
успостави редовна поморска линија Драч-Бар-Бари.
д) Иако је у привредној сарадњи остварен значајан успон, са достигнутим
нивоом не би требало да будемо задовољни. Посета савезног секретара за
спољну трговину Ротара, такође, показала је да и Албанци сматрају да у овом
домену постоји још простора за унапређење сарадње. У нашим напорима за
проширење те сарадње, који треба наглашено да дођу до изражаја у
петогодишњем споразуму 1981-1985. године, посебно би требало имати у виду:
(1) У условима када се он не може проширивати кредитним односима, простор за
проширење сарадње опредељиваће, пре свега, наша инвентивност и спремност да
повећамо увоз из Албаније, на шта, у ствари треба ставити тежиште.
Истовремено, с обзиром на димензије албанског тржишта, не би се смело
догађати да Југославија није у стању да удовољи тражњи Албаније за одређеним
нашим производима.
(2) Ми посебно треба - стварајући пре свега за то одговарајући простор - да
настојимо на извозу опреме и комплетних постројења, за шта је албанска
страна, под условом да смо конкурентни, већ изразила интерес.
(3) Систем дугорочних аранжмана између привредних организација двеју страна,
који би могао бити прихватљив и за Албанце, доприносио би на прагматичан
начин надомештавању немогућности кредитирања и на тај начин стварању
простора за повећање међусобне сарадње. Ови аранжмани би се темељили на
узајамним испорукама одређених роба и постројења, с тим што би испоруке
албанске стране биле ешалониране на дужи рок (у овом случају наш испоручилац
би био кредитиран од наших банака).
Кроз остваривање оваквих аранжмана могли би се зачињати и неки облици
дугорочне производне кооперације, коју Албанци за сада не прихватају.
(4) Конкурентност у ценама и квалитету, као и коректно извршавање преузетих
обавеза, укључиво и робних листа по међудржавном споразуму, предуслов је за
успешан развој привредне сарадње са овом земљом. Зато постоје сви разлози, а
посебно они политички, да наши привредници наступају што активније и
организованије на овом тржишту, те да зато бивају и адекватно подстицани.
(5) Очигледно због бојазни од циркулације и контаката људи, албанска страна
не прихвата не само малогранични промет лица, већ ни онај роба. Имајући то у
виду, убудуће би требало, зато, тежиште са наше стране стављати на
малограничне споразуме о робном промету као систему подстицања робне размене
између граничних региона, а не као размене међу појединим лицима.
ђ) Размена узајамних посета веома је подстицајан фактор за развој сарадње
нарочито у случају Албаније и њу треба подстицати, али, наравно, у мери
албанске спремности за то. Протекла званична посета савезног секретара за
спољну трговину Ротара, као прва министарска посета после више од 30 година,
има велики значај и као израз одређеног стања у односима између две земље, а
не мањи ће у том погледу имати значај и предстојећа посета албанског
министра спољне трговине Недин Хоџе Југославији на пролеће/лето идуће
године.
Предстоји ускоро и посета привредника Косова Албанији, а албански министар
културе позвао је секретара за културу САП Косова Имер Јаку да посети
Албанију. Више пута поновљени предлог Привредне коморе СР Македоније за
посету Албанији македонских привредника, међутим, чека још одговор албанске
стране.
При досадашњем недостатку званичних контаката на владином нивоу од значаја
су биле, уз обезбеђење за њих одговарајућих контаката, и "приватне посете"
појединих савезних и републичких функционера, па такве видове у
одговарајућој мери, треба и даље практиковати.
Међутим, у склопу проширивања сарадње између две земље са наше стране сада,
ипак, тежиште треба стављати на размену званичних посета и не подстицати
замену таквих посета онима приватног карактера.
е) Управо у овој фази када се, како изгледа, све одређеније кристализује
албанска међународна политика као политика невезивања за поједине суперсиле
и блокове, али када, ипак, могуће опције албанског руководства, а уз то и
могуће акције супарничких блокова и суперсила, још нису јасне, увећава се
потреба што одређенијег праћења албанске међународне политике и односа, и то
и у оним њеним конкретним изражавањима.
Исто тако, с обзиром на њихов утицај и на њено међународно понашање,
потребно је интензивно пратити и унутрашња кретања у Албанији како би се
имала што пунија слика о политичком, привредном, културном и војном бићу ове
земље.
Завршни састанак у ССИП-у и завршни разговори
Завршни састанак у ССИП-у, који је одржан почетком новембра 1979. године, и
којем су присуствовали руководећи представници свих сектора инволвираних у
већој или мањој мери у раду према Албанији, одобрио је моје Тезе како у
погледу синтетичке оцене друштвено-политичких прилика у Албанији, тако и
стања и наше политике у југословенско-албанским односима. Забележио сам, при
том, да су у опсежној дискусији која је том приликом вођена посебни нагласци
стављени на следеће:
Прво, да желимо пуни и свестрани развој односа са Албанијом и с тим циљем
треба да у овој земљи будемо што присутнији и са међуљудским контактима, и
са робама, и са културом, и са идејама... Јер, заинтересовани смо за
независност Албаније, са којом имамо значајну узајамност интереса, чије
постојање треба да видимо у уравнотеженом односу; у противном, њихово
другачије сагледавање било би и за нас контрапродуктивно.
Друго, да се, при том, не сме губити из вида албанска противуречна политика
према Југославији, а нарочито у погледу односа према територијалном
интегритету наше земље. Истина, Албанци формално не отварају питање границе
са Југославијом, али начин како третирају елементе тог питања у
историографији и текућој пропаганди означава да га фактички држе отвореним.
Посебно је, при том, наглашено да би за нормалан, позитиван развој
југословенско-албанских односа тешко савладиву кочницу представљала оцена
албанског руководства да би њихове територијалне претензије губиле шансе
уколико би се односи између две земље радикално побољшавали...
Треће, с обзиром на оцену да недовољно познајемо кретања у албанској
унутрашњој и спољној политици, амбасадије посебно наложено да кроз
извештавање што фундираније пружа слику друштвеног и економског бића садашње
Албаније, њене индустрије и пољопривреде, те способности да дуже издржава
без иностране помоћи, али све то - не на основу "логике", већ са што више
показатеља и аналитично. Што ближу слику треба пружити и о албанској спољној
политици, њеним економским односима и културној сарадњи са појединим земљама
и регионима.
***
Непосредно пред одлазак примио ме је потпредседник Председништва СФРЈ Лазар
Колишевски (председник Тито већ неколико година није примао амбасадоре пред
њихов одлазак на дужност), а одмах, затим, и савезни секретар за иностране
послове Врховец.
У разговору у вези са мојом мисијом у Албанији Колишевски је био врло
кратак: оцене и политику изнете у Тезама за завршни састанак, које је, на
властити захтев и он био добио, оценио је као веома добре, да би ми на
крају, после дужег подсећања на ратне и поратне догодовштине са Албанцима,
наложио да "Енверу Хоџи и албанском руководству" пренесем поздраве од
"Председника Тита и југословенског руководства..."
Ово последње ме не мало изненади; сматрао сам да би било превише да Тито
поздравља Е. Хоџу, који није пропуштао готово нити једну прилику да га на
најгнуснији начин не напада и клевеће. Осетих тада и колико је у
југословенско-албанским односима све деликатно, па и уобичајене куртоазије,
и одлучих да неке ствари које ћу изрећи приликом предаје акредитива ставим
на папир и рашчистим код савезног секретара за иностране послове, који се,
поред осталог, сложи са мојим предлогом да поздраве треба да пренесем само -
"од руководства Југославије руководству Албаније..."
А што се мога посла тиче, савезни секретар Врховец нагласи да треба да веома
настојимо на што пунијем развоју југословенско-албанских односа, да у вези
са тим имамо иницијативу, али да, при том, не форсирамо оно за шта Албанци
немају интереса... Напомену ми и то да, с обзиром на атмосферу у односима
између две земље, морам имати "добре нерве", али да у случају грубог
директног напада на шефа државе и нашу земљу треба да маркирам своје
негодовање и протест. Посебно нагласи да, уз поздраве, министру иностраних
послова Нести Насе кажем и "да ме је савезни секретар задужио да у пуном
смислу речи будем представник југословенског интереса за добрим односима са
Албанијом..."
На крају ме је овластио и да, с обзиром на услове рада и живота у Албанији,
могу сам одлучивати - за себе и своје сараднике - о приватним одласцима у
Југославију, док је за службено ангажовање амбасадора у Југославији,
наравно, потребна сагласност ССИП-а.
Напомене
1. Конференција је, према томе, одржана на албанској територији, коју су
држали албански партизани, а у њеном раду је учествовао знатан број
држављана Албаније, који су заједно с Албанцима с Космета чинили доминантну
већину делегата. Уз то, мали број Срба и Црногораца мало је или уопште није
знао албански језик да би ваљаније могао пратити рад конференције.
2. Енвер Хоџа, Разговори са Стаљином.
3. Споразум СФРЈ-НР Албанија о сарадњи у области водо привреде из 1956.
обухватао је, уз заштиту рибљег блага у заједничким језерима, и сарадњу код
коришћења заједничких река, а посебно сарадњу на регулацији вода Скадарског
језера. Дрима и Бојане. чиме би се на црногорској страни ослободило око 12,5
хиљада хектара при језерске земље. Остварење овог пројекта требало је да
резултира у смањењу вода језера са 9.5 метара изнад мора на 6,5 метара, а у
том погледу постојале су две варијанте: а) превођење Дрима старим коритом од
пре више од сто година у море код града Љеша, и б) његово превођење код
Бушата у доњи ток Бојане, те изградњу за Албанију мање хидроцентрале на тој
девијацији.
4. За железничко повезивање са наше стране постојале су две варијанте места
спајања: а) Божај-Ханихотит и б) Вуксан Лекић-Розафина, која варијанта је, с
обзиром ла би пруга прелазила преко Скадарског језера, била повезана и са
његовом регулацијом и спуштањем вода.
5. Конвенцију о културној сарадњи из 1947. године ниједна страна формално
није била отказала али се она у веома заоштреним односима после 1948. године
фактички била угасила. Преговори из 1971, а затим из 1972. и 1973. године, о
закључењу Протокола о културној сарадњи нису дали резултате: то је,
очигледно. избегавала албанска страна. Она није прихватала нити закључивање
двогодишњег програма сарадње између СФРЈ и НРА, осим са САП Косово, јер јој
је одговарало да се културна сарадња одвија што стихијније са наше стране и
готово искључиво са крајевима где у нашој земљи живе Албанци.
6. Тито је тада, према "Политици" од 17. октобра 1979. између осталог.
рекао: "Наши односи са суседном Албанијом, нарочито на трговинском,
просветном и културном плану, доста се успешно развијају, уз обостране
напоре и у складу са обостраним интересима. То је важан допринос укупним
односима и стабилности на овом подручју..."
Нагласивши да у односима према Албанији полазимо од међународно усвојених
принципа, такође је подвукао да "то подразумева и неотуђиво право сваког
народа на самосталан пут свог унутрашњег развоја и живота..." те да
"разлике, понекада и дубоке, које постоје међу нашим земљама, не треба да
буду сметња сарадњи па свим подручјима где за то постоје узајамни интереси и
могућности... При том. значајан активан фактор у тој сарадњи представља
бројна албанска народност у Југославији. а она је то могла постати зато што
јој уставни положај омогућава да буде господар своје судбине и будућности".
"Ми сматрамо - закључио је председник Тито у вези са односима са овом земљом
- да треба јачати економске и друге везе са Албанијом... разуме се ми ни у
будуће нећемо одговарати на разне клевете већ настојати да развијамо
конкретну сарадњу... Ја сам уверен да политика грађења добросуседских односа
представља дугорочни интерес народа наше две земље".
Албански екстремиста убија српског православног монаха у Девичу, 2 Св. рат Манастир Девич је опљачкан и оскрнављен у јуну месецу 1999. године. Мермерна плоча гробнице Св. Јоаникија је оскрнављена и изломљена. Међутим и након овог злодела албанских екстремиста монахиње су наставиле да живе у манастиру под заштитом снага КФОР-а, потпуно изловане од албанске заједнице без иједног јединог Србина у ближој околини. Сво српско становништво србичког краја је протерано док су њихове куће опљачкане и запаљене у присуству међународних снага.
Албански фашисти починили су најстрашније злочине над Србима под заштитом немачких и италијанских окупационих снага. Историја се понавља и у наше време.
Црква Богородице Љевишке је катедрална црква града Призрена и седиште призренске епископије још од времена византијске владавине на овим просторима. Саграђена је у 10. веку, као једноставна тробродна базилика у стилу византијске архитектуре, и посвећена је Успењу Богородице. Црква је вероватно страдала крајем 12. века, у сукобима српског великог жупана Стефана Немање и византијског цара Манојла Комнена. Око 1214. године Немањин наследник на престолу, Стефан Првовенчани, прикључио је призренску област српској држави. После проглашења самосталности српске цркве 1219. године и црквене реорганизације, архиепископ Сава И је на место грчког епископа поставио српског. Црква је тада адаптирана, док је темељна обнова извршена 1306/07. године у време краља Стефана Милутина, који је приложио цркви многа имања и друге приходе. После проглашења Српске патријаршије 1346. године црква Богородице Љевишке је подигнута на ранг митрополије. Од Турака је први пут пострадала 1455. године, када су јој одузета сва имања. После Друге сеобе Срба под архиепископом Арсенијем ИВ Шакабентом црква је потпуно запустела. Турци су јој дозидали минаре и преградили је изнутра, претворивши је тако у џамију. Споља и изнутра су је премалтерисали и окречили, обијајући фреске да би нови слој малтера лакше прионуо. Богородица Љевишка је поново постала хришћански храм након ослободјења Призрена 1912. године; минаре је укоњено 1923. године. Темељна конзервација и рестаурација архитектуре и живописа изведени су између 1950. и 1953. године. Приликом обнове у време краља Милутина на темељима старе цркве подигнут је заправо нови храм. На спољашњем зиду, у централној апсиди, сачуван је натпис у опеци из кога се сазнаје да су обновом руководили призренски епископи Дамјан и Сава - будући архиепископ Сава ИИИ, а да су протомајстори били Никола и Астрапа. Претпоставља се да је Никола био протомајстор градитељ, а Астрапа водја сликарске тајфе. Пред градитеље је био постављен сложен задатак: на основи старе базилике требало је подићи грађевину која истиче градитељске идеале новог времена - централни план, сложен систем сводова и вишекуполну артикулацију највиших зона. У том спајању концепција дошло је до деформације плана јер два реда нових стубова стварају утисак базилике унутар грађевине. Простор испред апсиде је издужен и прекривен плитком слепом калотом. Средишњи простор цркве наткриљен је великом куполом на доста високом тамбуру, а у угловима су постављена још четири мала кубета. Због разних нивоа купола, као и снажно истакнутих калкана, храм споља делује веома живописно. Са западне стране цркве саградјена је отворена спољашња припрата са капелама на спрату. Измедју њих се издиже лак и витак звоник. Фасаде су зидане комбинацијом жуте сиге, црвене опеке и беличастог малтера, те својим бојама употпуњују богати живот мајсторски компонованих облика. И сликари су били на висини задатка. Не дирајући фреске позног комнинског стила, које су преостале из старије грађевине (Свадба у Кани и Исцељење слепог, сада у Народном музеју у Београду), остварили су сликану целину у најчистијем класицистичком стилу ренесансе Палеолога. Мада је велики део ових фресака уништен, ипак се може реконструисати првобитан распоред појединачних фигура, сцена и циклуса. Као и у остварењу градитеља, и у сликарском делу се осећа двојакост задатка који је требало решавати. Сликар стално испољава тежњу да сачува монументалност целине, а да испоштује жељу програмског саветника, вероватно епископа Саве, и уведе нови стил ликовног представљања који је тражио пуно детаља, пуно учесника у композицији, мноштво симбола и атрибута уз насликане ликове. Зограф је ипак успео да помири те две тежње и да створи изузетно велики број фресака и циклуса, које не делују претрпано. У централној куполи је насликан Христос Пантократор, а у бочним куполама други Христови видови (Емануил, Христос у својим годинама, Старац дана и Јереј). У тамбуру су приказани пророци, у пандантифима јеванђелисти са персонификацијама божје мудрости. У олтарској апсиди се налази монументалана представа Богородице Оранте и, испод ње, Поклоњење Агнецу. У вишим зонама наоса и бочних бродова сачувани су делови циклуса Великих празника, Чуда, Парабола и Мука Христових, као и Васељенски црквени сабори. У доњој зони су стојеће фигуре светих ратника, светих лекара, мученика, пустиножитеља и светих жена. У југоисточној капели је циклус посвећен Светом Николи. Унутрашњом припратом доминирају портрети ктитора краља Милутина и његових светородних предака: од портрета Милутиновог оца - краља Уроша И - остао је само натпис, док су боље очувани ликови Симеона Немање, архиепископа Саве И, Стефана Првовенчаног и вероватно Стефана Дечанског, тадашњег престолонаследника. Уз развијену композицију Страшног суда, пуну необичних детаља, на западном зиду и на сводовима у спољашњој припрати насликани су портрети српских архиепископа и призренских епископа. Сачуване су још представа Префигурације Богородице, илустрација песме Пророци су те одозго наговестили и Лоза Јесејева. Теолошки учено, класицистички строго у односу између фигуре и текста, и наративно у сликарском језику, сликарство цркве Богородице Љевишке је први пут у Србији изразило нова теоријска схватања како у погледу распореда, избору тема и теолошкој интерпретацији, тако и у већем отварању сликарства према непосредним импулсима живота. Овај храм је под заститом Немацког Кфора, али је упркос тој чињеници овај храм био у пламену 17. марта 2004. године.
Манастир Бањска налази се у истоименом месту код Косовске Митровице. Бањска је задубина краља Милутина. Подигнута је између 1312. и 1316. године. Манастир је грађен као гробна црква краља Милутина, па се по опреми и богатим украсима, издваја од осталих Милутинових задубина.
Храм Светог архиђакона Стефана подигнут је на старијем црквиту, где је у другој половини XИИИ века, у време краља Уроа Првог - Милутиновог оца, било седите Бањске епископије. У време краља Милутина манастир Бањска постаје ставропигијални манастир и четврти по реду међу српским манастирима. Бригу о подизању ове светиње, уз сагласност архиепископа Саве Трећег (1309-1316) и Јелене (мајке краља Милутина), Милутин је поверио свом духовном оцу игуману Данилу, који је доао из Хиландара. Када је краљ Милутин 1321. преминуо у Неродимљу, архиепископ Данило Други (1324-1337) је пренео његово тело у Бањску. У северној капели, убрзо после Милутина, сахрањена је и Теодора - мати цара Дуана. Милутинове моти монаси су пренели (1389) у Трепчу, а касније (1455) су однете у Софију (Бугарска) где се и данас налазе.
Током XВИИ века Бањска је била претворена у дамију. Највећа разарања овај манастир претрпео је 1689. године, када је у време аустро-турског рата слуио као утврђење турској и аустријској војсци. У овом веку доло је прекопавање бањских подова, с циљем да се открије благо, које помиње архиепископ Данило. У гробу Теодорином нађена су (1915) два прстена (сребрни и златни), и они се убрајају у најзначајније примерке српског средњевековног накита. Рестаурација бањске цркве изврена је 1938.
Црква манастира Бањске припада групи раких црквених грађевина. Грађена је по узору на Богородичину цркву у Студеници. Основа је у облику једнобродне грађевине са полукруном апсидом. Северно и јуно од лађе храма налазе се певнице на које се надовезују бочне капеле. На западу је припрата са две куполе - звоника. Зидина је од тесаног камена у три боје. Најзначајнији украс бањске скулптуре је Богородица са Христом - која се сада налази у облињем манастиру Соколици.
Од некада расконог фреско-сликарства у цркви манастира Бањска (1317-1321), остали су само фрагменти светитеља у медаљонима на луковима под кубетом.
Археолока ископавања унутар манастирког комплекса започета су пре вие од две деценије и јо увек трају.
Авакум, Аврам, Адам, Аксентије, Алекса, Александар, Алимпије, Анђелко, Андрија, Антоније, Аранђел, Арсеније, Атанасије, Аћим Балша, Бане, Батрић, Берислав, Бериша, Берко, Благоје, Благомир, Благота, Блажо, Блашко, Богдан, Богић, Богобој, Богољуб, Богомир, Богосав, Борко, Божидар, Бојан, Борко, Боривој, Борисав, Борислав, Бориша, Бошко, Бранимир, Бранислав, Бранко, Братислав, Братољуб, Будимир, Будислав. Вајо, Василије, Васиљ, Векослав, Велибор, Велизар, Велимир, Велисав, Величко, Вељко, Верољуб, Веселин, Видак, Видоје, Виктор, Вилотије, Витомир, Вићентије, Вишеслав, Владан, Владета, Владимир, Владислав, Влајко, Властимир, Војимир, Војин, Војислав, Вујадин, Вук, Вукадин, Вукајло, Вукан, Вукашин, Вукмир, Вукоје, Вукосав, Вукота, Вуксан, Вучко. Гавра, Гаврило, Гвозден, Генадије, Георгије, Герасим, Герман, Глигорије, Гојко, Голуб, Горан, Градимир, Гргур, Глигорије, Гроздан, Груја, Грујица. Давид, Далибор, Дамјан, Данило, Дарко, Данојло, Десимир, Дејан, Деспот, Димитрије, Димчо, Динко, Дмитар, Добрашин, Добривој, Добрило, Добрица, Добросав, Дојчин, Дојчило, Доротеј, Доситеј, Драган, Драгић, Драгиша, Драгоје, Драгољуб, Драгомир, Драгорад, Драгослав, Драгутин, Дражо, Драшко, Душан. Ђенадије, Ђорђе, Ђукан, Ђура, Ђурађ, Ђурђе, Ђурица. Емол, Емилијан. Жарко, Желимир, Жељко, Живадин,Живан, Живанко, Живко, Живојин, Живомир, Живорад, Живота, Жика. Завиша, Зарија, Зарије, Здравко, Златибор, Златко, Златоје, Златомир, Златосав, Зоран, Зосим, Зринко. Иван, Ивица, Ивко, Иво, Игњат, Игњатије, Игор, Илија, Исаија, Исаило, Исак, Исидор. Јагош, Јаков, Јакша, Јанићије, Јанко, Јанча, Јеврем, Јевта, Јевтимије, Јездимир, Јеленко, Јелисије, Јеремија, Јеротије, Јован, Јовица, Јовиша, Јоксим, Јордан, Јосиф, Југомир, Југослав, Јулијан, Јустин. Каменко, Кипријан, Кирило, Којадин, Комнен, Константин, Корнелије, Косан, Коста, Костадин, Коча, Крсман, Крста, Крстан, Крстивоје, Куѕман. Лаза, Лазар, Лале, Леонтије, Лепоје, Лепомир, Лола, Лука. Љуба, Љубан, Љубивоје, Љубинко, Љубиша, Љубо, Љубомир, Љупче. Макарије, Максим, Манојло, Маријан, Маринко, Марко, Матеја, Матија, Мелентије, Методије, Мијаило, Мијалко, Мијат, Миладин, Милан, Миланко, Миле, Миленко, Милентије, Милета, Миливој, Милија, Милијан, Милинко, Милисав, Милић, Милован, Милоје, Милојко, Милорад, Милош, Милун, Милутин, Миодраг, Миомир, Мирко, Мирољуб, Мирослав, Мирчета, Митар, Михаило, Младен, Младомир, Мојсило, Младимир, Момир, Момчило, Моша Најдан, Настас, Наум, Небојша, Негован, Негомир, Негослав, Недељко, Немања, Ненад, Неофит, Нестор, Нешко, Никита, Никодим, Никола, Никон, Никша, Нинко, Нинослав, Нићифор, Новак, Новица, Новко. Његован, Његоје, Његомир, Његосав, Његослав, Његош, Његуш Обрад, Обрадин, Обрен, Огњен, Озрен, Оливер, Омиљ, Остоја. Павић, Павле, Пантелија, Паун, Перан, Петар, Петко, Петроније, Пимен, Првослав, Првул, Предраг, Прерад, Прибислав, Пријезда, Продан, Прокопије, Прохор, Пуниша, Пуриша. Радан, Раденко, Радивој, Радивоје, Радисав, Радич, Радиша, Радмило, Радован, Радоје, Радојица, Радојко, Радојло, Радољуб, Радоман, Радомир, Радоња, Радосав, Радослав, Радош, Радул, Радуле, Рајица, Рајко, Ранђел, Ранисав, Ранко, Растивоје, Растислав, Растко, Ратибор, Ратимир, Ратко, Ратомир, Рафаило, Рашко, Реља, Ристивој, Ристивоје, Радољуб, Розмир, Розомир, Роман, Рувим, Русомир Сава, Саватије, Самуило, Светислав, Светозар, Светоје, Светолик, Секула, Селимир, Серафим, Сергије, Сибин, Сима, Симеон, Синиша, Славен, Славенко, Славиша, Славко, Славољуб, Слободан, Сотир, Софроније, Спасоје, Спира, Спиридон, Споменко, Срба, Србислав, Србољуб, Срђа, Срђан, Средоје, Сретен, Сретоје, Срећко, Српко, Ставра, Стаменко, Станимир, Станислав, Станиша, Станко, Станоје, Станојло, Стева, Стеван, Степан, Стефан, Стојадин, Стојан, Стојиљко, Стојко, Стојмен, Стокан, Столе, Страјин, Страхиња, Страцимир. Тадија, Танасије, Танаско, Татомир, Ташко, Теодор, Теодосије, Теофан, Теохар, Тешман, Тимотије, Тиосав, Тихомир, Тоде, Тодор, Тома, Томислав, Топлица, Тоша, Трајан, Трајко, Тривун, Трифун, Тугомир. Ћетко. Ћиле, Ћирило, Ћиро Угљеша, Угљен, Уранко, Урош Федор, Феодор, Филип, Филиман, Филотеј, Филотије. Харитон, Хранислав, Христивој, Христивоје. Цане, Цветин, Цветко, Цветомир, Цвијан, Цвијетин, Цвијо, Цвико. Часлав, Чеда, Чедомир, Чубрило. Шако, Шале, Шишко, Шпиро.СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ИМЕНА
A
Агнија, Александра, Алексија, Ана, Анастасија, Андријана, Анда, Анђелија, Анђелка, Аница, Анка, Антонина
Б
Биљана, Бисенија, Бисерка, Благиња, Благица, Блаженка, Богдана, Богданка, Божана, Божидарка, Бојана, Борка, Босиљка, Бранислава, Бранка, Братислава.
В
Валерија, Варвара, Василија, Васиљка, Васкрсија, Велиборка, Велинка, Вера, Верица, Верка, Вероника, Верослава, Веселинка, Весна, Видосава, Викторија, Виолета, Вишеслава, Вишња, Владанка, Властимирка, Војислава, Вујадинка, Вујка, Вукосава.
Г
Гаврила, Гаврилка, Гвозденија, Георгина, Гмитра, Гордана, Госпава, Гроздана.
Д
Далоборка, Дамјанка, Даница, Данојла, Даринка, Десанка, Деспина, Дивна, Дмитра, Добрија, Добрила, Добринка, Добрица, Доротеја, Достана, Драгана, Драгиња, Драгица, Драгојла, Драгослава, Дренка, Дринка, Дубравка.
Ђ
Ђенадија, Ђурђија, Ђурђевка, Ђурђица.
Е
Ева, Евгенија, Евдокија, Екатерина, Емилија.
Ж
Жаклина, Желимирка, Жељка, Живадинка, Живана, Живанка, Живкица, Живка, Живодарка, Живоратка, Живослава, Живославка.
З
Зага, Загорка, Звездана, Звонка, Здравка, Златица, Златомирка, Зора, Зорана, Зорица, Зорислава, Зорка.
И
Ивана, Иванка, Ивка, Ивона, Иконија, Илинка, Ирена, Исидора.
Ј
Јаворка, Јагода, Јадранка, Јана, Јановка, Јасмина, Јасминка, Јасна, Јевдокија, Јевросима, Јела, Јелена, Јелика, Јелисавета, Јелисавка, Јелица, Јелка, Јефимија, Јована, Јованка, Јорданка, Јулија, Јулијана, Јулка.
К
Кадивка, Касија, Катарина, Катица, Клеопатра, Ковиљка, Којадинка, Косана, Косара, Косовка, Костадинка, Кристина, Крсманија, Крстана, Крстина, Крунослава.
Л
Лара, Латинка, Лела, Лена, Ленка, Леонида, Леонора, Лепа, Лепосава, Лидија, Лиза, Лила, Лилијана, Лола, Луча, Лучија.
Љ
Љепосава, Љиља, Љиљана, Љуба, Љубица, Љубинка, Љубомирка, Љупка.
М
Магдалена, Макрена, Малина, Маргарета, Марија, Машинка, Меланија, Миладинка, Милева, Милена, Миленија, Милеса, Милијана, Милоица, Милка, Милојка, Мирјана, Мирослава, Митра.
Н
Нада, Надежда, Настасија, Наталија, Невена, Невенка, Негосава, Недељка, Неранџа, Николија, Нинослава, Новка.
Њ
Његосава, Његослава
О
Обрадинка, Обренија, Озренка, Олга, Олгица, Оливера, Оливерка, Оља.
П
Пава, Павлија, Пајка, Параскева, Пауна, Пелагија, Пеладија, Перка, Перса, Персида, Перуника, Петра, Петрија, Петруша, Подгорка, Полексија, Првослава, Првославка, Продана, Пољка.
Р
Равија, Равијојла, Раденка, Радивојка, Радија, Радинка, Радмила, Радојка, Радојла, Радомирка, Радослава, Радославка, Разуменка, Рајка, Ранђија, Ранка, Ратиборка, Ратка, Росканда, Роксандра, Ружа, Ружица, Разумирка, Руменка.
С
Сава, Савета, Савка, Сајка, Сандра, Сања, Сара, Светислава, Светиславка, Светлана, Селена, Сибинка, Симеуна, Симка, Симона, Симонида, Синђелија, Славенка, Славица, Славка, Славна, Слободанка, Смиља, Смиљана, Смиљка, Снежана, Соја, Сојка, Сока, Соња, Софија, Спасенија, Споменка, Србијанка, Србислава, Сретенка, Стајка, Стојка, Стака, Стамена, Стаменија, Стана, Станија, Станика, Станислава, Станица, Станка, Станојка, Станојла, Стеванија, Стевка, Стоја, Стојадинка, Стојана, Стојанка, Стојка, Стојна, Сузана, Сунчица.
Т
Тада, Тамара, Танкосава, Тања, Татјана, Теодора, Тијана, Тина, Тодора, Томанија, Томка, Трајанка.
Ћ
Ћана, Ћанка, Ћирка, Ћуба.
У
Убавка, Уна.
Ф
Фанија, Фема, Филипа, Филипинка
Х
Хелена, Хранислава, Храниславка, Христина.
Ц
Цаја, Цајка, Цака, Цана, Цвета, Цветана, Цветанка, Цеца.
Ч
Чаславка, Чедомирка.
Ш
Шана.
Као што киша узрокује да семе расте, тако црквена богослужења јачају душу за чињење добрих дела. (Св. Јефрем Сирин) ПРЕДГОВОР Живећи у времену поремећених вредности, све чешће се сусрећемо са једним апсолутним незнање одређеног (немалог) броја верника приликом посете светим богослужењима. Данас, када се полако враћа својој цркви, примећено је да не зна како се треба у појединим ситуацијама, на верским чинодејствимаи богослужењима понашати. Имајући у виду надахнуте речи светог апостола Павла: “ Како ће поверовати у Онога за кога и не чуше? А како ће чути без проповедника? ” Православна Народна Хришћанска Заједница издаје ову књижицу, са циљем да она уђе у сваки православни дом и да буде путоказ онима “ који Бога траже ” и долазе у храм. “ Постоје људи који граде цркве а не обраћају пажњу на своје душе. Кад уђеш на врата Божије цркве, остави иза себе све што је светско и земаљско.” (Свети Филарет Московски) УВОД На самоме почетку, да бисмо што лакше схватили и усвојили наше понашање и дужности, које од нас захтева храм и свето богослужење, потребно је истаћи шта је храм, а шта свето богослужење. За разлику од Цркве, која је духовна заједница људи са Богом, повезаних и сједињених истом вером, истим светим тајнама, истим богослужењем и истом јерархијом, која је живи духовни организам или тело чија је глава Господ Исус Христос, душа и крвоток Дух Свети, а органи и ћелије тела хришћани - храм, или дом Божји је најсветије место на земљи у коме се окупљају верници, чланови Христове Цркве, на заједничку молитву, духовно се чисте и лече. Он је обитавалиште славе Божије и војске небеске, место где се велича и слави име Божије, врши најсветија жртва Христова - света тајна Евхаристије (Литургија) и где верници бивају учесници спасоносних дарова које им у име Господа Исуса Христа дају за то посвећена свештена лица. Свето богослужење је, по речима светог Јована Кронштатског, “узајамно служење Бога људима и људи Богу...слатки разговор човека са Богом, слављење Бога и молба за своје потребе...” Храм и богослужење су неисцрпно врело благодати Божије. Врело из кога се наше душе хране, поје, чисте и снаже, исцељују, освећују и са творцем сједињују, зато и захтевају од нас специфично понашање. КАКО ТРЕБА ДА СЕ ПОНАШАМО У СВЕТОМ ХРАМУ И НА СВЕТОМ БОГОСЛУЖЕЊУ Улазећи у свети храм прекрстимо се побожно уз благи поклон и изговоримо речи: “ Ући ћу у Дом Твој, поклонићу се са страхом храму Твоме светоме...” и идући тако тихо и нечујно ка целивајућој икони, направимо три поклона крстећи се и изговарајући:“Боже, милостив буди према мени грешноме/грешној и помилуј ме ”, а затим се поклонимо присутнима десно и лево и станемо у одговарајућу страну храма (десно мушкарци, лево жене, а испред стоје деца). Уласком у свети храм и заузимањем свога места, приберемо се, сконцентришемо и удубљујемо у смисао молитава и песама које се произносе, чувајући се од сваког разговора и расејаности и заборавимо све овоземаљске бриге и проблеме у настојању да из храма изађемо духовно бољи и чистији него што смо ушли у њега. Док траје богослужење не шетајмо по цркви - храму, не прислужујмо свеће, не целивајмо иконе, не тискајмо се, већ пажљиво и побожно пратимо свето богослужење и настојмо да оно буде што лепше и свечаније. За време читања светог Јеванђеља, у току малог и великог хода, на речи: “Главе своје Господу приклонимо ”, “Мир свима”, као и за време кађења, главе своје требамо приклонити. Посебно треба да смо пажљиви и сконцентрисани на светој Литургији за време читања Јеванђеља, певања Херувимске песме, изношења свете Тајне, читања Символа вере - Исповедања вере, певања Достојно и праведно..., Молитве Госодње, освећења и претварања Светих Дарова, на речи: “Са страхом Божијим и вером приступите” итд. Они који су се исповедили и припремили за свето Причешће, требају са дубоком вером, побожношћу и искреним кајањем да читају молитву пре причешћа “веујем Господе и исповедам ... ” и приступајући светим тајнама Тела и Крви Спаситељеве побожно да се поклоне, скрсте руке (десну преко леве) на грудима и кажу своје крштено име. Након примљеног причешћа целива се крај св. Путира - св. чаше, узме нафора и сачека крај свете Литургије. Свету тајну Причешћа примају само они који су крштени и који су се постом, молитвом и покајањем очистили, пред свештеником исповедили и на тај начин се припремили за сједињење са Господом. А ко се недостојан причести, без ове припреме, тај, према упозорењу св. Апостола Павла, греши пред Богом и на суд себи прима свето Причешће (I Кор. 11,27-29). На светом богослужењу треба молитвено учествовати, било певањем, читањем молитава или побожним праћењем, јер тако срца своја сједињујемо са Христом, осећамо Његово присуство и присуство Светог Духа и хранимо душе своје небеском храном. Без оправданог разлога не треба излазити из храма док траје богослужење, нити прислуживати свеће, поготову у најсветијим деловима Литургије. Прислуживање свећа и целивање икона треба обавити или пре или после богослужења. Водимо строго рачуна у каквом оделу, одећи долазимо у свети храм пред Господа. Пазимо да не навлачимо на себе грех својим непристојним понашањем и одевањем, жвакаћим гумама у устима, упадљивом шминком, држањем руку на леђима или у џеповима, упадљивим гледањем појединих верника, разговарањем, смехом и сл. Чујмо шта о светом храму и богослужењу каже преподобни старац Силуан: “Кад би људи видели у каквој слави служи свештеник они би попадали на земљу од овог виђења; а кад би свештеник видео себе у каквој небеској слави он стоји кад служи своју службу, он би постао велики подвижник, да не би ничим ожалостио благодат Светог Духа, који живи у њему”. Ако на све ово не пазимо, какав је онда смисао нашег доласка у храм на свето богослужење? Непристојним понашањем и одевањем ми омаловажавамо дом Божији и службу Божију, дајемо лош пример другима, ометамо друге у молитви, а што је најтрагичније, навлачимо на себе казну Божију. Не заборавимо! С каквом је ревношћу наш Спаситељ извршио поверено Му дело, почевши од првог дана Његове јавне службе, па до последње Његове речи на крсту: “Сврши се”. Он исту ут ревност показује и према светости дома Божијег - храма на земљи, изгонећи из њега оне који су га скрнавили рекавши им: “Не правите од дома Оца мога дом трговачки” (Мат. 21,12). Исту ту ревност настављају и свети апостоли, па зато апостол Павле и захтева од нас ревност и угледање кад каже: “Угледајте се на Бога, као љубљена деца ” (Еф.5,1) и “Угледајте се на мене, као што се ја угледах на Христа” (I Кор. 4,16).
ХРАМ И БОГОСЛУЖЕЊЕ ЧОВЕКОВА НАСУШНА ПОТРЕБА
Најделикатнији и најсложенији је живот човека. Он, поред све сличности са осталим живим бићима, има нешто чиме се разликује и одликује од свих њих, а то је његова душа, религиозност и боголикост. Бог је створио човека “по својој слици и прилици, по свом обличју и подобију” (I Moj. 1,27). Отуда човек, односно душа његова тежи своме извору, Творцу - Богу “својој слици и прилици”. Због тога, његова веза, контакт, саобраћање са Богом, није потреба слична другим потребама (треба да се испуни, оствари, али не мора), него је то неопходност. “Човек треба Бога, као што треба воду или кисеоник” (Алексис Карел). Сусрет, општење, контакт са Богом човек постиже кроз веру, Цркву и молитву, нарочито у светом храму на светим богослужењима. Свети храм са служитељима који у њему служе и верницима који са вером, побожношћу у њега долазе је: “разговор са Богом, песма Богу и служба Богу, јер је Господ рекао: “Где су двоје или троје сабрани у име моје онде сам и ја међу њима” (Mат. 18,20). У светом храму ми водимо разговор , дијалог са Богом. Зато се и каже да је молитва побожан разговор наше душе са Богом. Кад се чита свето Јеванђеље, то Господ Исус Христос кроз њега говори нама, а кад читамо молитве, тада ми говоримо Господу и решавамо проблеме нашег живота. Служећи Творцу света, Промислитељу и највећем Дародавцу кроз молитве и црквене песме ми се духовно хранимо, преображавамо и Богу приближавамо. Само у светом храму, на светом богослужењу налази се утеха за своје опустошено биће, ту је сигурност и ту се чује глас Христов који благо говори: “Чедо моје, греси су ти опроштени...” Ту сазнајемо да се наш живот не завршава физичком смрћу, већ васкрсењем. Ту се чистимо, лечимо и духовно хранимо. у храму се задобија Нада која нас чини снажним, Вера која нас спасава и Љубав која нас чини добротворним и миротворним. Зато нас Црква и позива: “Сви заједно хитајте у један храм Божији, једноме Жртвенику, једноме Исусу Христу” (св. Игњатије Богоносац), који каже: “Све што иштете у молитви верујући, добићете” (Мат. 21,22). Света Црква као брижна мати, којој на срцу лежи брига за вечним добром њене деце, подиже храмове, врши богослужења и позива своју децу да им уредно и ревносно присуствују, у Твом интересу, као што уредно хране тела своја, тако да уредно хране и душе своје. Из улоге и значаја који има храм и богослужење у нашем духовном узрасту и спасењу, (појачавају нас, просвећују, чисте, обнављају, лече, освећују, хране, јачају и сједињују са Богом) произилази наша насушна потреба да их са највећом љубављу, побожношћу и ревношћу посећујемо и према њима се односимо. Јер “само искуствено, благодатно упознаје се Црква кроз учешће у њеном животу”, каже велики православни богослов Сергиј Булгаков и препоручује: “Дођи и види”. СИМВОЛИЧКЕ РАДЊЕ НА СВЕТОМ БОГОСЛУЖЕЊУ
Све свештене радње и све молитве у Православној цркви почињу и завршавају се знаком крста, који чине како присутни на богослужењу, тако и они који служе. Крсним знаком изражавамо своју веру и призивамо помоћ Божију. А крстимо се овако: Три прста десне руке - палац, кажипрст и средњи прст - саставе се врховима уједно и равно, док се мали и домали прст савију уз длан. Са тако састављена три прста десне руке додирујемо чело посвећујући Богу свој ум (да бисмо свагда исповедали Господа) и говоримо: “У име Оца”. Затим дотичемо груди, посвећујући Богу своје срце (да бисмо Господа љубили) рекавши: “И Сина ”. Затим додирујемо прво десно па онда лево раме, посвећујући Богу своју снагу (да бисмо чинили што је добро) говорећи: “И Светога Духа”. И прекрстивши се тако кажемо: “Амин” тј. нека тако буде! Крстећи се овако ми изражавамо: 1. Веру у једног Бога у тројици - Оца, Сина и Светога Духа (састављена три прста десне руке), и 2. Поуздање у помоћ Господа нашег Исуса Христа, који нас је спасао својим страдањем на крсту!
Благослов Благослов је призивање благодати Божије ради освећења лица и предмета, или ради отклањања свега што смета спасу верних и напретку Цркве. Дејство благослова се, дакле, простире и на човека и на предмете и на силе око њега (видљиве и невидљиве). Свештеник благосиља крстолико десном руком, при чему су прсти десне руке постављени тако да образују слова ICXC (почетна и крајња слова Спаситељевог имена (Исус Христос)). Кажипрст се држи усправно - I, а средњи прст се мало савије - C. Палац се привије прсту до малог и с њим чини слово X, a мали прст се савије и чини слово C. По томе свештеник подељујући народу благодат Божију, чини то благословом са именом Исуса Христа, а тим именом се ми освећујемо и оправдавамо (I Кор. 6,11). Када православни хришћани траже благослов од свештеника, траже да се благослове именом Господњим. На богослужењу молимо свештеника:“Именом Господњим благослови, оче!”. Када свештеник на богослужењу благосиља, већином пропраћа тај благослов и одређеном молитвом, нпр. приликом подељивања мира изговара речи: Мир теби, или Мир свима, или говори:“Благослов Господњи да дође на вас...” итд. Када свештеник благосиља народ, тада верни треба да смерно приклоне главе, примајући тај благослов од служитеља олтара као из руке Господа. Поклоном верни изражавају своју благодарност самоме Богу на подељеној благодати и милости, јер је Он извор и давалац милости, благослова и свакога добра. ПОЛОЖАЈ ВЕРНИХ НА БОГОСЛУЖЕЊУ Стајање Од апостолских времена хришћани се моле стојећи (као што се види из Еванђеља по Марку гл. 11 стих 25) сматрајући седење у оваквим приликама за непристојно. Стајање је тако важан положај хришћана на молитви, да се у одређене дане искључује сваки други положај. Стајањем символизујемо Христов Васкрс, којим смо се ослободили од пада и греха. Отуда је и потекло правило да се редовнонедељом, као и у дане од Ускрса до Духова, не клечи већ верни у те дане треба да се моле стојећи. “Ако није пристојно седети пред оним, кога треба поштовати и кога поштујемо, то је сасвим неблагодарно седети пред лицем Бога живога, пред којим стоји анђео што се моли - свештеник” - каже Тертулијан (око 160 - 220) ранохришћански писац и апологета. Међутим, црквени устав допушта и прописује да се за време извесних богослужења може седети. Кад се читају катизме, седални, пролози или синаксари Црква допушта свему народу да седи, да би они који се уморе у претходним деловима богослужења, могли пажљиво слушати оно, што се чита или поје и седалнима, катизмима итд., или што се говори у црквеној проповеди.
Клечање је израз да је човек грешан и крив, па је према томе ово нарочити положај оних који моле опроштење казне због какве погрешке. Оно је израз кајања и наше зависности од Бога, као и доказ да нам је потребно Божије милосрђе. Отуда се хришћани моле клечећи нарочито у време кајања и поста, или кад моле какаву милост. И сам Господ наш, Исус Христос, молио се клечећи (Лука 22, 41), клечаху и његови свети ученици и кад се мољаху за опроштење грехова (Дела ап. 7,60) и кад беху у жалости (Дела 21,5) или бризи (Дела 20,36) и кад преузимаху какав тежак посао (Дела 21,5). Тако чињаху и први хришћани. Према томе, постоји овај молитвени символ у хришћанском богослужењу одвајкада.
Поклон Изражава осећање поштовања, оданости, покорности, захвалности и побожности пред Највишим. Тако нпр.: Сагињањем главе приликом читања Еванђеља, верни дају израз своје пажње. Приликом преноса часних дарова са жртвеника на св. престо (о великом входу) приклањањем главе верни изражавају побожно и мислено учешће у ходу Исуса Христа на драговољно страдање. “Учини ми, Боже, чисто срце, и дух прав понови у мени.” (Псалам 51,10)
Скрштање руку на груди Верни који се у цркви моле не подижу руке, као што то чине свештеници који служе, када читају одређене молитве. Верни се моле стојећи на своме месту, са рукама спуштеним, или прекрштеним на прсима. Скрштање руку на груди, за време молитве, је стари обичај у Православној цркви (за разлику од латинског обичаја склапања руку). Скрштање руку на груди при молитви, знак је унутрашњег уздизања срца Богу, мољења из свег срца, јер груди се сматрају као људска срца.
Покривање и откривање главе Држећи се прописа св. апостола Павла (I Koр. 11, 4-15) хришћани, да би изразили своју побожност према Богу, моле се гологлави, а хришћанке покривене главе. Скидање капе постало је општепримљеним знаком пажње, уважења и поштовања у друштвеном животу. Природно је да човек оне знакеи облике поштовања на које се навикао, преноси из обичног живота у религијски. Према томе, повредио би се природни осећај, кад би човек ступио пред светињу свевишњега Господа покривене главе. Хришћанке покривене главе присуствују богослужењу. - Коса је наиме нарочито женски украс па лако постаје предметом сујете; да не би, дакле, дала повода чулности, жена је на богослужењу морала покрити своју главу велом.
Окретање лица према истоку Православни хришћани, од најстаријих времена обично су се молили окренути лицем к истоку - извору светлости. Исток, као извор светлости, је слика Исуса Христа, који се у Св. писму често назива исток (Лука 1,78), светлост (Јн. 8,12), сунце правде (Мал. 4,2). Обраћајући се у молитви на исток, хришћани се обраћају самом Исусу Христу као Богу и Спаситељу.
Кађење Кађење је символ молитве, клањања и жртве Богу. Кађењем верних примају се њихове молитве, подељује им се освећење, које невидљиво долази као и мирис тамјана. Кађењу увек претходи молитва. Првобитне кадионице су оне са дршком, а доцније су добиле данашњи облик.
Осветљење Хришћани су одмах, у почетку, на богослужењу употребљавали светлост (тј. осветљење) не само из практичних, него и нарочито из символичких разлога, угледајући се на старозаветно богослужење (II Мојс. 25,31). Употребљавали су свеће од воска и светиљке (кандила) са уљем, па је тако остало и до данашњих дана у Православној цркви.
О паљењу свећа Црква је прописала место где се свеће пале. То су претежно чираци при уласку у цркву са десне стране. Има и места ван храма где су урађене посебне просторије за то. Често наши верници питају где се пале свеће за живе а где за умрле чланове. То питање црква је одредила речима: “Сви су живи и сви су једно, у Христу Исусу”. Али ни пракса која је установљена да се на чирацима горњим пали за живе, а на доњим за умрле, није погрешна. Треба куповати свеће од чистог воска.
Зашто се пали кандило пред иконом Прво зато што је вера наша светлост. Рекао је Христос: Ја сам светлост свету.Светлост кандила опомиње нас на светлост којом Христос обасјава душе наше. Друго, да нас подсети на светлост карактера оног светитеља, пред којим палимо кандило. Јер су свеци названи синови светлости. Треће, да нам служи као укор за тамна дела наша, и зле помисли и жеље, и да нас позове на пут јеванђелске светлости. Да бисмо се потрудили тако са ревношћу око заповести Спаситељеве: тако да свијетли ваше видјело пред људима, да виде ваша добра дјела. Четврто, да то буде мала жртва наша Богу, који се сав жртвовао за нас. Један мајушни знак велике благодарности и светле љубави наше према Ономе, од кога у молитви просимо и живот, и здравље, и спасење, и све што само безгранична небеска љубав може дати. Пето, да би нас подсетило пре свега осталог да је Творац света створио светлост, а потом остало по реду: И рече Бог да буде светлост; и би светлост (Постање 1,3). Тако мора бити и на почетку нашег духовног живота, да пре свега осталог светлост Христове истине засија у нама. Од ове светлости Христове истине ствара се свако добро дело, извире из ње и расте у нама. Нека Светлост Христова обасја такође и вас.
Сећање на умрле Наша највећа дужност јесте да се сећамо наших умрлих чланова. Молитва праведника може много да помогне. Зато наша молитва кроз чињење помена, парастоса и вршењем заупокојених литургија од велике је користи за покој душа умрлих. То је најбољи начин да им се одужимо за сва доброчинства која су учинили за нас.
Упутства за вернике Верници треба да искључиво купују свеће усветом храму. Тиме испуњавају црквену заповест а уједно и помажу свети храм. То се односи и на друге црквене предмете (иконе, чираке, кандила, тамјан) и разне црквене књиге, јер то је све освештано и благословено. А на тај начин помажемо нашу цркву да може да обнови свети храм и пратеће објекте око њега.
Давање прилога Још у древна првохришћанска времена усталила се пракса давања прилога. Јер сам Спаситељ наш, Господ Исус Христос, је рекао:“Да не зна левица шта чини десница”. Увек је од верника тражио да помажу једни друге ради општег напретка и бољитка. Свако према својим могућностима треба да помаже цркву своју. Тамо где нема цркава а има велики број верника, они треба да се организују и саграде себи храм, јер нема спасења ван цркве. А у цркви се врши Света тајна причешћа и друге свете тајне и молитословља без којих човек не може да задобије спасење.
Један од највећих хришћанских празника јесте Божић. Тога дана празнујемо рођење Јединороднога Сина Божјег — Господа Исуса Христа од Духа Светога и Свете Дјеве Марије у „Витлејему Јудејскоме за време Ирода цара" (Мт 2, 1).
.
Дан уочи Божића зове се Бадњи дан, а ноћ која следи Бадње вече, због тога што се тога дана и те вечери бденише (не спава), него са нестрпљењем очекује Рођење Богомладенца Христа. Због тога се и видљиви симбол Његов, који са нарочитим песмама и молитвама уносимо у домове своје, зове Бадњак. Бадњак (млад церић или храстић, мада може и церова или храстова гранчица) симболички представља Исуса Христа, који је у напону своје снаге, себе принео за грехе света. Тако млад церић, односно храстић, силином својом, разбуктава ватру на огњишту, а јарким пламеном својим осветљава све кутове домова наших.
Погача Бадњачка (хлеб) симболише Спаситеља нашег Господа Исуса Христа. Он је сам за себе рекао: „Ја сам хлеб живи (хлеб живота), који сиђе са неба; који једе од овога хлеба живеће ва вијек; и хлеб који ћу ја дати за живот свијета" (Јн 6,51).
То је колач умешен на Божић изјутра рано са неначетом водом, у који је стављен сребрни или златни новчић. Ако је народ сиромашан па нема ни новчића, онда може и обичан метални новчић. Воду је донела тога јутра водоноша са извора, чесме, бунара, кладенца или (у граду) наточила у кухињи.
Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64
Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70
Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64
Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70
Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64
Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70
Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64
Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70
Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64
Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70
Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64
Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70
Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64
Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70
Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64
Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70
Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64
Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70
Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64
Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70
Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64
Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70
Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64
Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70
Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64
Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70
Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64
Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70
Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64
Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70
Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64
Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70
Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64
Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70
Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64
Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70
Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64
Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70
Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64
Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70
Газиместан 2012. године
|
Мудрости патријарха ПавлаВерујући у Господа остварујемо смисао живота... Понављам и себи и вама, и нас је Господ послао у наше време и поставио задатке које сваки од нас треба да изврши, и у својој породици, и у друштву, и у Цркви, и у целом човечанству... |
Злочини над Србима на Косову и Метохији
Крвава жетва 1999. у Старом Грацку
23. јула 1999. године у Старом Грацку код Липљана на њиви зверски је убијено четрнаест
Крематоријум за Србе - Клечка
Село Клечка , 27. август 1998.
Српска полиција открила је кремациону пећ у фабрици
Убиство шесторо српских младића у кафићу ''Панда'' у Пећи
Страдање фамилије Костић из Ретимља
Отац Харитон Лукић
Злочини гњиланске групе
Злочин у Гораждевцу
13. августа 2003. године у Гораждевцу убијена су српска деца. Многи међународни званичници
17. март 2004. - ПОГРОМ
.jpg "17. март 2004. - ПОГРОМ")
СРБИ УБИЈЕНИ У МАРТОВСКОМ ПОГРОМУ 2004. ГОДИНЕ
- СПАСОЈЕВИЋ БОРИВОЈЕ (1941) из Косовске Митровице,
Напад на аутобусе код Подујева
16. фебруара 2001. године извршен је терористички напад на аутобусима Ниш Експреса у Ливадицама
Убиства у Церници
01.09.2003. године
Миломир Савић, рањен у нападу у Церници, подлегао повредама
Новица
Списак убијених Срба
Овај списак
СПИСАК УБИЈЕНИХ СРБА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ ОД ДОЛАСКА КФОРА 1999. ГОДИНЕ
Списак киднапованих Срба
Овај списак није комплетан (ако знате имена убијених Срба који се не налазе на овом списку
Распеће Ђорђа Мартиновића
“Шиптарски терористи набили га на колац пpвoг маја1985г.
Истина скривана пeтнaecт година.
ПРАВОСЛАВНИ ХРАМОВИ УНИШТЕНИ ОД ДОЛАСКА КФОРА И УНМИКA
На списку се налази 140 уништених православних објеката на Косову и Метохији од 1999. |
Обећања политичара
Део Вулинових (не)испуњених
јануар 2013. - Немојмо да уносимо немир међу Србе на
Остају српске институције на
Нећу се смирити док Косово и
Како је нестао акциони план?
Од 17. фебруара ове године, када су косовскe институције
Никада нећемо признати
Министар спољних послова Србије Вук Јеремић поновио је
Никада нећемо признати Косово
07. јануар 2012 - Председник Србије Борис Тадић
