Манастир Зочиште
Манастир Зочиште
- Датум последње измене недеља, 17 фебруар 2013 10:17
- Погодака: 24285
Недалеко од Ораховца налази се село Зочиште у коме је пре рата живело педесетак српских породица и исто толико албанских.
Сви Срби из овога села су протерани 1999. године.
''Манастир Св. Козме и Дамјана (познатији као зочиште) подигнут је у 14. веку, а први пут се спомиње 1327. године у хрисовуљи Св. краља Стефана Дечанског.''
Овај манастир ( познатији као манастир Зочиште) уништен је 21. јула 1999. године до темеља пред очима Кфора.
Скоро сви Срби са подручја орахвачких села су протерани, а куће и цркве порушене.
У мнастиру Зочиште до 1999. године монашким животом живело је седам монаха. Делови моштију чудотвораца Св. Козме и Дамјана, након прогона од стране локалних Албанаца пренете су у манастир Сопоћани.
Након три године владика Артемије је уз помоћ Кфор-а служио литургију на рушевинама ове вековне светиње. Литургија се уз мали број верника и уз јако обезбеђење Кфора одвијала под ведрим небом и уз псовке и вулгарне повике окупљених Албанаца у близини манастира.
На велику радост овај божји храм у близини Ораховца први је обновљени правосални објекат од преко 150 порушених цркава за осам година.
Отац Петар игуман манастира Ђурђеви Ступови преузео је на себе одговорност за обнову до темеља порушеног манастира у Зочишту.
Обнову манастира помогао је Координациони центар за Косово и Метохију, заједно са људима добре воље широм света.
Велики допринос обнављању овог храма дао је и Италијански Кфор који је задужен за обезбеђење.
Крајем 2006 године радови на обнављању цркве и конака су приведени крају. Мошти светаца су враћене и после осам година налазе се на месту где припадају. На дан Св. Врача 2007 године владика Артемије са свештенством освештао је обновљеним манастир Зочиште.
Данас у манастиру живи 4 монаха, под јаким обезбеђењем италијанског Кфора.
Прво што нам је настојатељ архимандрит Стефан рекао било је то да главну светињу обитељи представљају мошти светих бесребреника Козме и Дамјана. Код нас их називају „безмездним врачима“, а српски то звучи изражајније „бесплатни лекари“ (нагласци су померени: „безмездни“ – то су они који не узимају „мзду“ што ми схватамо као мито, а код Срба су управо бесплатни). Те мошти се јако поштују, долазе им не само са Косова, него и из Србије, што за Србе сада представља немали подвиг. Штавише, мошти поштују и Албанци, како каже о. Стефан. Треба знати да је манастир смештен у албанском окружењу. У селу крај манастира уздиже се џамија. Иза зидина тачно по распореду допире глас мујезина. Манастир као да се налази у позадини непријатеља.
„Како то Албанци!? Па они су муслимани!“ – питао сам се. Отац Стефан се кротко осмехнуо и раширио руке, као да каже: „па ипак...“ „Па шта они чине?“ „Долазе, моле се, доводе болеснике, поготово децу...“.
Што више ми је отац Стефан објашњавао, тим су ми прилике постајале несхватљивије – „Па како се они моле у православној цркви?“ – „Ћутке, по своме. Ми не слушамо“. – „И они целивају мошти?“ – „То је њихова ствар. Ми специјално за њих стављамо простирку на под. Они лежу под мошти. Леже и добијају помоћ“. Све то ми се чинило некако невероватним. Нисам могао да замислим сличну слику код нас у Русији, да, на пример, моштима Сергија Радоњешког долазе муслимани.
„Па онда, чује ли Христос њихове молитве?“ – „Многи се исцељују...“
Наравно да сам потпуно веровао оцу Стефану, али ми је, признајем, синуло како би тако нешто требало видети лично, сопственим очима. Осетио сам да ако некоме у Русији испричам како Албанци долазе у православне манастире да се исцељују, можда ми не поверују, исувише је све то невероватно.
Козма и Дамјан даривали су ми такво чудо. После трпезе, када смо већ паковали кофере, спремајући се за одлазак, зачуо сам гласан дечји крик. Пошто је у нашој групи било петоро деце, прва помисао је била: да се није нешто десило? Али сам у омањем манастирском дворишту видео сцену која ме је запањила: тата и мама водили су манастирском стазом своје дете од пет-шест година, које је на сав глас очајнички вриштало, као да га неко коље. Уста су му била тако широко отворена да је изгледало како заузимају већи део лица. При томе је сам себе ударао длановима по образима или почињао да се гребе по лицу и телу. На њему су се већ видели трагови тих огреботина, чак до крви. Призор је био језив!
У сусрет им је кренуо монах који ништа није питао, већ их је повео за собом у цркву. Имао сам осећање као да их већ познаје. „Ко су то?“ – упитах га. „Албанци, дошли су код Козме и Дамјана“. – „Знате их?“ – „Не, никада их код нас нисам видео, вероватно су издалека...“ – одговори ми.
У цркви је монах некако смирено и навикнуто узео сукнену простирку и простро на под испод моштију. Родитељи су спустили дете тако да му глава буде тачно испод моштију. Током првих минута дечакова вриска се само појачала. Храм су испунили урлици. Било ми је жао да гледам јадну мајку како, нагнута над својим дететом, ничим не може да му помогне. Отац је стајао нешто по страни, стиснувши шаком шаку на трбуху. Повремено је бацао погледе час на сина, час на иконе.
У храму није било никога осим албанске породице, монаха и мене. Остали наши ходочасници, премда су и чули урлик, нису се решили да уђу у цркву.
Урлици су постепено почели да се стишавају и прелазе у јецаје.
У том тренутку сам у џепу подрасника случајно напипао свој фотоапарат „идиот“ и пало ми је на памет: „Сада имам јединствену могућност да снимим стварно чудо. Па нек потом неко проба да не поверује“. Извукао сам фотоапарат и направио неколико снимака. Треба рећи да је отац породице некако спокојно реаговао на то.
Све то потрајало је десетак-петнаестак минута. Дете се сасвим смирило, полежало још неко време под моштима. Да га мама није подигла, вероватно би ту и заспао. Монах је сложио простирку. Обратио сам пажњу на то да током те сцене населник обитељи готово ни реч није рекао. Све је чинио ћутке, не гледајући родитеље. Неколико пута је чучнуо крај детета и гледао га, али се при томе није крстио.
Када се дечак готово сасвим смирио, пришао сам оцу и упитао га на српском: „Како се зовете?“ Представио се: „Фадиљ“. И он је мене упитао: „Ви сте Словенац?“ Изгледа да ме је одавао меки изговор, а такође сам био исувише светлокос за Србина. Изгледа да је за њега појава Руса на Косову била нереалнија од појаве Словенца. Рекох му да сам ја руски свештеник из Русије, али је тиме моја залиха српских фраза била исцрпљена. Упитао сам га зна ли још који језик? Испоставило се да зна немачки. Пронашавши заједнички језик, пуновредније смо поразговарали. Он је испричао да је пореклом са Косова, али сада живи и ради у Немачкој у сервисној станици. На Косово долази једном-двапут годишње. Има двоје деце. Са млађим су искрсли несхватљиви проблеми. Лекари не могу да помогну. И он је специјално дошао овамо у манастир. Нисам издржао а да га не упитам: „Али ви сте „муслим“?“ – „Да-да, ја сам муслиман“. Застао је и замислио се као да тражи објашњење за мене (а можда и за себе самог) чињеници да је муслиман дошао у православни манастир. После паузе изустио је речи које, ради веће документалности, желим да наведем на немачком: „Kraft ist hier!“ („Сила је овде!“). Поновио је те речи трипут, сваки пут некако чвршће, убеђеније, при томе енергично показујући кажипрстом на под храма. Такве речи чути од Албанца код моштију хришћанских светитеља – много вреди. Мислиман исповеда силу наше вере. Преостало ми је само да узвратим „jawohl“ („наравно“, „управо тако“).
„А како се ваш син зове?“ – „Бесмир“ (бес – злодух). Ех, кад би тај Албанац знао шта то име за Руса значи!
Породица се враћала манастирским вратницама у другом расположењу. Природно, у овом случају захвалност се излила на мене. Албанац је почео да ми стиска руку: „Данке, данке“. Упитао сам како се на албанском каже „захваљујем“? „Фалендерим!“ – то је била прва реч на албанском језику коју сам у животу чуо. На опроштају смо се сликали за успомену крај вратница обитељи.
Када смо се растали, помислио сам какво сам се чудо удостојио да видим (па чак и сликам)! Чудо не само у исцељењу детета, него је оно главно и веће чудо у томе што сам видео како Албанци долазе у српске светиње по помоћ, у оне светиње које су сами рушили, оним Србима које су сами протеривали. Јер, управо тај манастир су пре неких десет година Албанци срушили, монахе протерали, саборну цркву минирали и дигли у ваздух. И ево их сада како сами долазе у њега по помоћ и исцељење. Шта је то друго до духовна победа Срба! Чини ми се да тај Албанац више никада неће дићи руку на српске светиње.
Морам рећи да се та сцена у храму одиграла не само у присуству моштију, него и пред иконом Богородице Августовска Победа. Ето вам и још једне победе за Србију нове иконе у августу месецу.
После тог чуда у Зочишту некако сам постао мирнији за судбину Косова. Пре или касније она сила, за коју ми је тај Албанац рекао, обавезно ће победити...
о. Генадиј Беловолов
Извор српска.ру
Газиместан 2012. године
Мудрости патријарха ПавлаВерујући у Господа остварујемо смисао живота... Понављам и себи и вама, и нас је Господ послао у наше време и поставио задатке које сваки од нас треба да изврши, и у својој породици, и у друштву, и у Цркви, и у целом човечанству... |
Злочини над Србима на Косову и Метохији
Крвава жетва 1999. у Старом Грацку
23. јула 1999. године у Старом Грацку код Липљана на њиви зверски је убијено четрнаест
Крематоријум за Србе - Клечка
Село Клечка , 27. август 1998.
Српска полиција открила је кремациону пећ у фабрици
Убиство шесторо српских младића у кафићу ''Панда'' у Пећи
Страдање фамилије Костић из Ретимља
Отац Харитон Лукић
Злочини гњиланске групе
Злочин у Гораждевцу
13. августа 2003. године у Гораждевцу убијена су српска деца. Многи међународни званичници
17. март 2004. - ПОГРОМ
СРБИ УБИЈЕНИ У МАРТОВСКОМ ПОГРОМУ 2004. ГОДИНЕ
- СПАСОЈЕВИЋ БОРИВОЈЕ (1941) из Косовске Митровице,
Напад на аутобусе код Подујева
16. фебруара 2001. године извршен је терористички напад на аутобусима Ниш Експреса у Ливадицама
Убиства у Церници
01.09.2003. године
Миломир Савић, рањен у нападу у Церници, подлегао повредама
Новица
Списак убијених Срба
Овај списак
СПИСАК УБИЈЕНИХ СРБА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ ОД ДОЛАСКА КФОРА 1999. ГОДИНЕ
Списак киднапованих Срба
Овај списак није комплетан (ако знате имена убијених Срба који се не налазе на овом списку
Распеће Ђорђа Мартиновића
“Шиптарски терористи набили га на колац пpвoг маја1985г.
Истина скривана пeтнaecт година.
ПРАВОСЛАВНИ ХРАМОВИ УНИШТЕНИ ОД ДОЛАСКА КФОРА И УНМИКA
На списку се налази 140 уништених православних објеката на Косову и Метохији од 1999. |
Обећања политичара
Део Вулинових (не)испуњених
јануар 2013. - Немојмо да уносимо немир међу Србе на
Остају српске институције на
Нећу се смирити док Косово и
Како је нестао акциони план?
Од 17. фебруара ове године, када су косовскe институције
Никада нећемо признати
Министар спољних послова Србије Вук Јеремић поновио је
Никада нећемо признати Косово
07. јануар 2012 - Председник Србије Борис Тадић