Срби за Србе-СМС на 7763
Вести
субота, 02 септембар 2017 22:10

Мушутиште

Написао

musutisteCrkva

Мушутиште, изворно Муштиште, потиче од старосрпске речи „муштина“, што значи мужевност, човечност, чојство или надчовечност. Место са људима таквих особина је названо Муштиште, које су доцније досељеници модификовали у Мушутиште, што је данас административни назив за ово место. Људи овог насеља и осталих места у Подгору, у предхришћанском периоду, као стари Срби, имали су закон крвне освете „око за око, зуб за зуб“. Са пријемом хришћанства полако се напушта ово обичајно право и све више се код људи устаљује „муштина“ као узвишена особина праштања.
Село Мушутиште је удаљено једанајест километара југоисточно од Суве Реке. Налази се у Призренском Подгору и познато је из средњовековних повеља српских владара као Машутиште што потиче од старосрпске речи „маж“, односно муж. Село је познато по старим црквама – Свете Богородице Одигитрије из 1315.године, и црква Светог Симеона која је исчезла и о којој се не зна када је подигнута. Обе цркве помињу се у повељама Стефана дечанског, из 1326.године, и цара Душана, из 1347 /48.године, у Призренској повељи из 1326.године, којом Стефан Урош III Дечанског даје села и повластице епископији призренској – храму Богородице Љевишке пише:
“И још приложи Краљевство ми цркву Светого Симеона у Машутиштима са људима и виноградима и са млиновима и са земљом тих људи, с баштинама и с купљеницима”. У Арханђелској повељи, из 1347/48. године се наводи:
“…село Машутишта и с црквама Светом Богородицом и Светим Симеоном, са земљом и с виноградима и с воћем и с дудињацима и с млиновима и са Чревоглаждем и с Топличанима и с планином; а међа му је од Неродимља и од Сиринића и од Селца: Планина Грмовата и Болован с Висетицама, у Островицу, и од Островице у Љешеву Рудину до међе Бусињске”. У наведеним повељама помињу се виногради, млинови, воћњаци и дудињаци, које су ове цркве поседовале. Поседи са дудињацима указују и на производњу свиле од свилених буба.
На брду изнад села Мушутишта, у подножју планине Русeнице, налази се манастир Свете Тројице – Русeница, познат по свом Катастиху – поменику који се почео водити од 1465. године. У планини Русeници налази се испосница – природна испосница Русeница. У изворишном делу Матоског потока налазе се неколико испосница.
Једна од најстаријих цркава у Мушутишту је мала једнокубна црква Успеније Свете Богородице Одигитрије. Задужбина је врховног дворског управника државних добара (дагнаца) Драгослава, казнаца, његове жене Јелене, сина Станише, кћери Ане и година 7823 (=1315), индикта 5. Овај лепо клесани натпис претставља најлепши и најстарији српски епиграфски споменик. Црква је грађена наизменичним редовима опеке и камена. У основи има облик правоугаоника 10м X8,35м. Кубе и сводови били су још много раније срушени, па су претрпели неке преправке. Фреске су из периода непосредно после градње цркве из 1315. године. И оне су биле очуване у деловима све до 1999.године, када су албански екстремисти потпуно уништили ову цркву. Међу ликовима ратника, архијереја и светитеља је портрет просветитеља светог Климента Охридског Овај портрет је био један од три најстарија. Сматра се да су остаци фресака у цркви Успеније Богородице Одигитрије у Мушутишту била међу најлепша дела уметности у доба краља Милутина. У цркви су се чувале две престоне иконе Христа и Богородице рађене 1603.године. Према наводима Петра Костића, црква је са једне стране била затрпана земљом све до 1856.године, због чега није служена божја служба. Тадашњи митрополит Мелетије заузео се и уз помоћ игумана манастира Свете Тројице Серафима Милошевића, житеља Мушутишта и околних села земља је уклоњена. Хаџи Тома Грудић, трговац из Призрена, приложио је три хиљаде гроша да се црква доведе у ред. У њој се почело служити, а за старешину је дошао јеромаонах Јеротије Чекрџић из Призрена. После њега монах Гедеон Чукуљевић, који је био пореклом из жупе Гора. Купљена је земља у селу за цркву, а прилозима и трудом Гедеона подигнута је код цркве двоспратна зграда. У њу се сместила школа. У цркви на дан Велике Госпојине (Гољем Госпођиндан) скупљао се народ на сабор 15/28. августа.

Манастир Свете Тројице је у подножју планина Русeнице на два километра јужно од села Мушутишта. Петар Костић наводи да је на висоравном подножју планине Дoње Ликопољане. Манастир се могао видети са пута Урошевац-Призрен из села Дуља. Види се и из села Будакова и Mачитева. Не зна се тачно када је манастир подигнут и ко га је основао. Сигорно је да је манастир постојао и пре 1465.године. Постоји познати поменик овог манастира. У њему је убележено на хиљаде дародаваца из скоро свих села призренске околине и других крајева. Овај поменик је био на чувању у манастиру Светог Марка Коришког. Када је манастир Свете Тројице обновљен 1836.године, поменик је враћен и преведен. Задржане су старе корице обложене кожом. Има 80 листова старих и пет уметнутих, али нису означени бројевима. У поменику су уписана лична имена приложника и места. Из њега сазнајемо када су калуђери ишли и писали пописе. Посебно се из писаних имена и места сазнаје о првој генерацији која је примила ислам и дали прилоге манастиру у спомен родитеља, браће и сестара хришћана (пример села Гунцата). Нека имена наведених села данас не постоје: Војинец (између Љешана и Сопине), Воисоловица (пропали манастир између манастира Грачанице и Јањева), Вучитрн (између села Целине и беле Цркве), Градец (пропало село у призренском округу), Доленце (Подримски срез-између села Сеника, Ладровца и Беланице) и друга села као Петрова црква (између Малишева, Човића, Драгобиља), Полатица близу цркве Светог Петра Коришког), Ладвец (близу Ораховца), Стратиновце (од села Грековца) и др. Када је о овоме писао Петар Костић, од 50 села која су уписана, а која спадају у призренски округ, само су шест чисто православна, 13 мешовита, седам у која су потурице, а још говоре српски, а у 24 су Арнаути, односно поарнаућени Срби, али сви мухамеданске вере.
Поменик манастира Свете Тројице је из касе цркве Светог Ђорђа у Призрену узео и однео, као и друге вредности за време бугарске окупације 1915-1918.године, бивши митрополитски намесник Стефан Карајанев из Велеса.Манастир је имао збирку рукописних књига писаних од 14 до 17 века. У њему се налазио један рукописни Апостол из 14-15 века. У њему је сликана икона 1603.године. У манастиру се чува шестокраки фењер, дар призренских занатлија који су помогли, у 19 веку, обнову манастира и изградњу манастирских конака. Исајије Туцак, призренски митрополит, који је посвећен 1731.године, обишао је Призрен и околна села те године. Стигао је у село Мушутиште, али не у манастир Свете Тројице. Манастир је опустошен 1681. и 1731. године, а свакако и 1690.године, када се свештенство разбегло. То је време када су Турци прогнали аустријску војску из Призрена.
Обнову манастира помогао је Аксентије II, игуман манастира Светог Марка Коришког прилогом од 200 дуката. Димитрије Гудић из Призрена, у калуђерству назван Дионисије, почео је са обновом према запису на књизи Филага. Поставио је темељ цркви и наставио зидање на Светог Мирона, 17. августа 1836.године. Архијереј Ананије, митрополит призренски, освештао је цркву у мају 1837.године.
Свакако да пре тога, у време владавине моћника паше Ротулових, Дионисије није могао много урадити. После одласка Мехмед -паше 1836.године, услови су били повољнији. Јеромонах Дионисије подигао је у цркви малу собицу 2,5X2, која је 1903.године порушена.
У току пустошења манастир је изгубио своје забране (шуме) и земље. Шуму су одузели мухамеданци Мркоњићи из Мушутишта. Браћа Десићи, добротвори из Мушутишта, поклонили су манастиру једну повећу њиву звану Јаловац. Настојањем Дионисија, Мушутиште своје забране око манастира поклонило је манастиру. Шуме и манастир Свете Тројице су од тада чували по наследству Арнаути из села Грековца. Они су добијали напојницу од 500 до 1000 гроша годишње. Чувари су били Неза Ибраим (Neza Ibraim) и његови братанци Асан, Рамо, Абдија и Усеин. Дионисије је за игумана произведен 1825.године, после смрти његовог старешине. Умро је 1846.године.
Митрополит Игњатије поставио је за старешину Хаџи Макарија и то добро уновчио. Од манастира је узео 2000 гроша и одредио да манастир годишње шаље Патријаршији, тј. у његов џеп по 1000 гроша. Игњатије се сматрао као један највећи глобаџија своје пастве, цркве и манастира. На захтев Призренске црквене општине Хаџи Макарије је уклоњен. На његово место је дошао Серафим Милошевић. Он је много учинио за подизсње манастира. Тада је манастир продужен. Купљена је једна кућа за манастирски метох. Серафим је био родом из села Цапарца, а као дете је дошао у манастир Свете Тројице где је одрастао и замонашио се. Године 1854. дошла су из Призрена сабраћа Јеротије и Самуило. После њих дошла су још три: Никодин, Петроније и Теофило Аспрић. Никодин је био из села Брод (Гора) из породице Шутановић. Његови рођаци у Призрену називају се Дебаловићи и Једибелић. Петроније је Пећић Радивојевић из Призрена.
Тодор Мутовски из Пеште приложио је звоно 20. јуна 1858.године цркви Призренској – храму Свете Богородице, то је написао на звону. После смрти игумана Серафима, митрополит је за тутора овог манастира одредио Младена Чемерикића, из Призрена. Он је управљао манастиром три године. Митрополит Мелетије није хтео да постави за управника младог Теофила све до 1861.године. Теофил је био старешина манастира све до 1872.године, када је отишао због сукоба изнеђу призренске црквене општине и Цинцара око цркве Светог Спаса. После јеромонаха Теофила Аспрића, за старешину манастира Свете тројице дошао је поп Јован Поповић-Дворанац. Он је дошао у манастир после смрти сина јединца . Био је удовац. На дужности је остао до смрти 1876.године. После тога других калуђера у манастиру није било. Управу и старање над манастиром преузео је Петроније, игуман манастира Светог Марка Коришког. Касније, за време Петронија и управе, кроз манастир су прошли: Коста Хојевић из Скадра, Коста (Коча) Вукић из Призрена, а после замонашења добио име Кирил (волео је да пије), јеромонах Никодин из манастира Светог Марка (бавио се воћарством), архимандрит Хаџи Јанићије Митровић, старешина манастира Српског Подворја у Москви. Петроније је отворио 1882.године школу у манастиру, а за учитеља је наименовао тадашњег искушеника Косту Хојевића из Скадра, али је и он мало радио, јер сељаци нису хтели да шаљу децу у школу.
Јанићије Митровић је провео пет до шест година у манастиру, а умро је у Призрену 1905.године. Служио је у капели Призренске богословије. Године 1909. долази Хаџи Севастијан Лукић-Сарић, родом из Призрена. Севастијан је ступио у монашки чин у Хиландару.
Манастир Свете Тројице имао је 10 хектара обрадиве земље и око 300 хектара под шумом. У обнови манастира учествовали су еснафи призренских занатлија и појединци трговци и занатлије града. Посебно је велики допринос призренских занатлија у изградњи манастирских конака. Стефан Церић, механџија из Призрена, четрдесетих година прошлог века подигао је чесму у најстаријој манастирској згради која је изграђена западно од цркве. На тој згради подигнут је 1885.године још један спрат. Тада је манастирски тутор био Анђелко Секулић из Призрена. На том спрату саградили су собу звана шарена соба мутавџије из Призрена. Собе су изградили и Младен Чичкаревић, Арса Савић-Аљуш, Марко и Саво Синадиновић, Манојло Лазаревић и Анта Дејановић, сви из Призрена. Подигнуте су и зграде: двоспратница источно од цркве, дужине 20, а ширине 8 метара и двоспратна зграда јужно од цркве. Њу је подигао игуман Теофило. Зграда у дужини има 40, а у ширини око 9 метара. У овој згради саградио је собу Васиљ Ђорђевић Чифуче из Призрена. Призренци су 1911.године основали друштво за унапређење манастира Свете Тројице и Светог Марка. Друштво је сакупљало новац и на згради коју је подигао игуман Теофило саградило 12 соба и неколико малих кухиња за потребе манастирских гостију. Тада је изграђено два километра колског пута од Мушутишта до манастира. Мутавџија еснаф из Призрена подигао је , јула 1864.године, чесму у дворушту манастира. Својим прилозима учествовали су и чланови Друштва за обнову. Као утемељивачи дали су прилоге Стева М. Димитријевић 15 турских лира, призренска банка 10 турских лира, Српска комисионерска радња Призренаца у Солуну пет наполеона. Срби Призренци из Америке послали су 16 наполеона. Својим тестаментима завештали су манастиру Свете тројице по 100 наполеона Хаџи Димка В. Патрногић и Гига Хаџи Јакић из Призрена. Крста Лазић, трговац, и Ђорђе Станојевић, Ћурћија, дали су по два наполеона манастиру. Поред чесама у самом манастиру, у шуми постоји чесма звана Шугава чесма. Вода са ове чесме сматра се лековитом за лечење од шуге.
Призренци су радо и често долазили у посету овом манастиру. Посебно су долазили лети ради опоравка. Многе породице из Призрена и околине долазиле су и ту проводиле по неколико дана на Духове. Тада је био црквени сабор, који је трајао три дана. Коришћени су изграђени манастирски конаци. Многи су проводили време на манастирским ливадама, или колибама које су спремане за дане саборског славља. Манастирски гости доносили су храну и пиће али је и спремали у манастиру. Део намирница слат је из града. У најтеже време туторску дужност је обављао Тодор Арсић-Ункић (Симеунка), трговац из Призрена. Он је био око 20 година тутор у манастиру Свете Тројице.
У литици стене која је висока преко 60 метара на изворишном делу Матосног потока, постоје у шест редова једна изнад друге , неколико испосница. Све испоснице повезане су међусобно стазама и исклесаним степеницама. У неке испоснице је прилаз могућ, а у друге отежан. Испосница на шестој зони је неприступачна. На врху стене је Градац са остацима Старог Градишта, које се пружало у правцу север-југ површине 120X30 корака. Сада је на овом узвишењу (1 226 м) јужно од Мушутишта подигнут ловачки дом.
У планини Русиници, у стрмој стени висини од 15 м, налази се природна пећина. Јужна отворена страна пећине зазидана је високим зидом. Пећина је имала приземни део и спрат са по две одаје. Иза једне одаје на спрату у стени је исклесана ћелија. Пећини се прилазило са бочне стране. На падини су остаци клесаних степенка. У овом крају Мушутишког Подгора, као и у селу Кориша, пећине-испоснице грађене су у 14 веку. У то доба било је много испосника.
За време Топличког устанка, августа 1917.године, пребегао је свештеник Димитрије Димитријевић из крушевачког округа са седам другова комита. Најпре су дошли у село Велика Хоча и сместили се у кућу Ноје Бркића, затим су тајно дошли у манастир Свете Тројице код Мушутишта. У манастиру су провели два дана. Отишли су у Сиринићку жупу да би се прикључили фронту. Група је откривена од стране бугарских власти и похватана. Код њих је пронађена забелешка о кретању. На основу бележака ухапшени су из Велике Хоче мајка Ноје бркића Иконија (75 година), Нојина жена Савета и сестра Султана. Ухапшени су и из манастира Свете Тројице Хаџи Севастијан Лукић Сарић, из Призрена, и манастирске слуге Лаза и Кузмин. Сви су одведени у Ниш. У Нишу су осуђени на смрт: Савета, жена Ноје Бркића, Хаџи Севастијан Лукић-Сарић, Лаза и Кузман.
У Мушутишту је од 1912. године, после турског ропства, поново устаљен обичај ”Ранило”. Он се обављао јануара месеца. Тог су дана, сеоске девојке устајале рано пре зоре, окупљале испред цркве, палиле ватру и певале разне песме.
Ту се играло и певало до пре свитања када се одлазило кући. Обичај “Ранило” је посвећен здрављу села и породицама а посебно стоци да се умножи и обогати домаћинства.
Новембра месеца 1915. године,Мушутиште је пало под Бугарским ропством. Учињени су велики и тешки злочини.Народ је умирао од глади, а поред интернације и присилног рада, денационализација Срба је била присутна на сваком месту.
Тако је било све до децембра 1918.године, када је формирана држава СХС, односно од јануара
1929.године Краљевина Југославија.
У новоформираној држави Мушутиште је било прикључено Подгорском срезу са седиштем у Сувој Реци. Село је у овом периоду било вишенационално. У њему су живели Срби и Арнаути (исламизирани и албанизирани Срби) у проценту 50:50%.
Народ је обострано обављао и неговао традиционалне обичаје: “Лазарице”, “Бадње вече”, “Ранило” и др.
Неки обичаји су постали саставни део живота и осталих Мушутиштана; тако је “Бадње вече” постало саставни део славља и у Арнаутским породицама.
Када је 06.априла 1941.године окупирана, иначе до тада солидни односи мештана, изменили су се и поједини арнаутски силници уз помоћ албанских окупатора настојали да српски живаљ протерају или албанизују.
По ослобођењу Мушутишта 22.октобра 1944.године, пришло се одмах изградњи. Тако временом село израста у развијено урбано насеље, са око 8.700 становника мешовите националне структуре. Седамдесетих година 19 века око Мушутиште има 195 домаћинства са 1130 Срба и чине изузетне напоре да у прокламованом братству и јединству издигну себе изнад свих оних који желе сукобе. То је, са једне стране, омогућило да Мушутиште добије електричну енергију, успостави ПТТ мрежу са 200 телефонских бројева, здравствену станицу, Дом културе са библиотеком, земљорадничку задругу, више продавница мешовите робе, водоводну и канализациону мрежу. Изграђена је и фабрика спортске конфекције звана “Нерезина”. Са друге стране, безусловно и прегорно подаништво братству и јединству и опортуно понашање у односу на албански национализам, омогоћило је распласавање албанског сепаратизма.
Сепаратизам који излази из илегале 70-их и 80-их година 19 века захватио је и село Мушутиште. Први су на удару били школа и њени наставници. Због тих поремећених националних односа и деловања арнаутских сепаратиста, који су били на страни албанског иредентистичког покрета, један велики број учитеља и наставника Срба из Мушутишта, се иселио и тиме нанео велики ударац Србима из Мушутишта. Нагли и масовни одлазак учитеља и наставника је, са једне стране подстакао остале мештане на исељавање, а са друге стране потпуно блокирао рад школе у настави на српскохрватском језику. То су били: Цветко Савић, Ана Савић, Михајловић Станимир, Михајловић Слободанка, Илић Златан, Стојковић Јован, Петровић Огњана, Стојковић Слободанка,Михајловић Ранђел и Михајловић Драгица.
Међутим, без обзира на непатриотски чин њихових учитеља и наставника, део Срба Мушутиштана, никаква окупација, ни прогони са њихових праисконских огњишта нису могли да их покрену, јер су решили да своју дедовину, прадедовину и чукундедовину чувају као један. Живели су и борили су се за очување својих огњишта, обичаја и вере на челу са поповима: Кампарелић Цветком, Нашпалић Александром и другим. Ова мукотрпна борба и отпор до последњег егзодуса.
Многобројне цркве и манастири у којима су обитавали учени монаси и посебно образовани попови имали су статусе образовних институција за становништво села Мушутишта. Цркве, а посебно манастири, и за време турске окупације били су главни културни и просветни центри, носиоци писмености и образовања. Преко цркава, манастира и њихових школа, народне традицијеи усмене народне књижевности, одржавала се непрестана веза са богатом прошлошћу. Оне су подизале народну свест, чувале језик, обичаје, јачале дух отпора и бодриле на истрајност. У тим веома тешким условима основана је 1846. године, прва школа у Мушутишту после пада српске царевине, при манастиру Свете Тројице.Ову школу отворио је “много заслужни архимандрит Дионизије Петровић, игуман манастира Свете Тројице, а за учитеља поставио Јеромонаха Константина родом из Галичника, среза дебарског. За посао који је обављао био је исплаћиван 400 гроша годишње, храну из реченог манастира и из села”.
После извесног прекида, школу је обновио игуман овог истог манастира Петроније Радивојевић 1882. године и била је за децу из оближњих села. За учитеља је поставио Косту Хојевића, старошколца, родом из Скадра, иначе искушеника тога манастира. Али је и ова школа после годину дана престала да ради, јер сељаци нису показивали интересовање за школовање своје деце.
Септембра месеца 1896. године у Мушутишту је поново отворена школа као црквено-општинска у конаку цркве Свете Богородице Одигитрије и од тада рад ове школе не престаје, све до 1928.године, када је изграђена школска зграда у којој се одвијала даља настава.За старешину је постављен Јеромонах Јеротије Чекрџић из Призрена а после њега Монах Гедеон Чучуљевић, пореклом из Горе (Општина Драгаш). Гедеон Чучуљевић је чак за цркву купио и нешто имања. Тада је од прилога Хаџи Томе Гудића и залагањем свих подигнута црквена зграда, у којој су почела да се образују деца овог села.

Текст преузет са портала ХОДОЧАСНИК.

У Мушутишту је  до 1999. године у 500 српских породица живело скоро 2000 Срба. Презимена фамилија које су живеле у овом селу су Борисављевићи, Станисављевићи, Михајловићи, Лазићи, итд.

1999. године сви су протерани, а имовина им је потпуно уништена. Пореушена је и црква из 14. века.

Повратак Срба у овом селу ометају локални Албанци, који организују протесте и прете Србима.
И поред претњи, Срби сваке године организовано долазе у своје село и на темељима порушене цркве служи се Света литургија.

среда, 02 август 2017 22:07

Церница

Написао

crkvacernica

Село Церница је мешовито село у околини Гњилана, у коме данас живе најхрабрији Срби на Косову и Метохији, раштркани у три сеоске махале, између Албанаца који су најблаже речено непријатељски насторојени против преосталих Срба.

На брду изнад села је црква Св. Илије, саграђена 1926. године, која није избегла страдање. Иако је цркву чувао амерички КФор, Албанци су успели да поставе експлозив, када је уништен олтар, али су Срби скупили снагу и храброст, уз помоћ донатора и обновили цркву која данас краси ово село. На св. Илију 2. августа, када је и сеоска слава, у порти цркве играло се коло, од 1999. године све се променило.
Недалеко од цркве Св. илије налази се црква Христа Спаситеља. Верује се да темељи датирају од средњег века. Недавно је обновљена средствима Владе Косова.
У доњој махали где и данас живи неколико српских породица налази се црква Св. Петке и још једно српско гробље.
Ни муслиманска џамија није остала читава за време  бомбардовања, када су у селу биле добровољачке снаге из разних крајева Србије.
Назив Церница се по први пут спомиње у време деспота Стефана. У делу од Цернице до Гумњишта било је тринаест средњевековних манастира, данас су познати темељи само два који се налазе у Церници, црква Христа Спаситеља и црква Св. Петке.
Фамилије Петровићи и Криворечани у Церници су досељене у 18. веку. Од Албанаца у Церници данас живе поарбашени Срби из витинског краја, а данас су познате као фамилија Смакића који су ислам примили у 18. веку, када су се из Могиле доселили у Церницу.
Сеоска школа, која је деценијама уназад била мултиетничка, данас је етнички очишћена од Срба, а преостала српска деца у Церници школу похађају у оронулој сеоској кући.
tadicucerniciСрбе у Церници поред тадашњег председника Бориса Тадића, посетили су и високи представници УНМИК-а и КФОР-а, али се њихов живот није значајније променио и поред  бројних обећања која су брзо утонула у заборав. Нажалост бројни напади на Србе, убиства, рањавања, паљења и минирање српских кућа нису окарактерисани као теросистички чин од стране међународног фактора на Косову и Метохији.
Они најистрајнији Срби из овога села и данас живе у Церници у најгорим условима за живот.

Од 1999. године под заштитом КФОР-а убијено је седморо Срба, међу њима и једно четворогодишње дете које се играло на улици. Рафалом из непосредне близине испред продавнице 28. маја 2000. године убијена су тројица Срба, међу њима и мали Милош, а неколико Срба је било теже или лакше рањено. Нико није одговарао за овај злочин.

spomenik cernica

Миломир Савић (1968) умро је у америчкој бази Бондстил код Урошевца од повреда задобијених од експлозије две бомбе које су бачене на српске куће. Овај човек је рањен у ногу, а по свему судећи је искрварио због неблаговременог пружања медицинске помоћи. Нико није одговарао за ово убиство.
Од комшија до љутих непријатеља, Албанце и Србе у овом селу које је до 1999. године било пример суживота, довео је рат и бомбардовање које се након доласка КФор-а претворило у ноћну мору за Србе. Наравно ни Албанци нису поштеђени страдања, али је цена коју су Срби платили ипак превисока.
Од 170 српских породица које су до 1999. године живеле у Церници , данас је остало тек двадесетак.
Прети опасност да Церница ускоро остане без иједниог Србина.

Оне који на дан сеоске славе посете цркву, на улазу у гробље чека споменик малога Милоша кога  убише само зато што је био Србин.

Milos-Petrovic

Убијени су:

Петровић Милош 1996-2000

Стојановић Божидар 1946-1999

Васић Благица 1957-1999

Васић Војин 1942-2000

Симијоновић Тихомир 1955-2000

Трифуновић Трајан 1963-2002

Савић  Миомир 1968-2003

 

 

недеља, 09 јул 2017 22:43

Г О Т О В У Ш А

Написао

gotovusa

Између брда и долина прошараних рекама и потоцима, шумама и ливадама, протеже се шарпланинска варошица Готовуша са 1300 становника српске националности. Налази се у саставу општине Штрпце, на југу српске Аутономне покрајине Косово и Метохија, на североисточним падинама Шар-планине, са обе стране горњег тока реке Лепенац и Готовушке реке. Насеље је добило име по готовим, разрађеним пољима на која су дошли преци садашњих становника Готовуше.

Према досадашњим археолошким испитивањима и открићима, територија данашње Готовуше је била насељена више хиљада година уназад. Ту су, пре свега, остаци утврђења "Градиште" (Зидовница), где постоје трагови да је насеље имало водовод и канализацију, као и скоро откривени мозаик старе цркве из ВИ века нове ере.

У писаним документима, Готовуша се први пут помиње 1331. године у једној од повеља српског цара Душана Силног. Као и цела средњовековна Србија и Готовуша највећи процват доживљава управо за време цара Душана, када је кроз насеље пролазио каравански пут који је повезивао царске градове Призрен и Скопље.
Тим путем је пролазио велики број трговаца који су трговали са Готовушанима. Трговци су продавали усољену морску рибу и маслиново уље, а заузврат су добијали вино и винову лозу која је била веома заступљена у том крају. Српски средњовековни владари имали су своје поседе у Готовуши, о чему најбоље сведоче народне песме и сачувана имена неких предела као што су “Цареве ливаде" и "Царева глава".

У Готовуши постоје и две цркве, из 14 и 16 века: Црква Пресвете Богородице и црква Светог Спаса на чијим зидовима су најлепше и најочуваније фреске у Сиринићкој жупи. Цркве су од изузетног значаја и под заштитом су Републичког завода за културу Србије као вредно културно-историјско наследје. По народном предању, у Готовуши су неко време биле чуване мошти српског цара Уроша Нејаког, али су касније пренесене у манастир Јазак на Фрушкој гори.

Готовуша није потпала под турску власт одмах после Косовске битке. То се десило тек 66 година касније, када је извршен и попис становништва. У опширном катастарском попису 1455. године, Готовуша се бележи као област Вука Бранковића. Према том попису, Готовуша је имала 79 домаћинстава која су била задужена да на име пореза измире 6.014 акчи и плаћају ушур на приход од винограда - 30 чабара вина.
Живот Срба под турском влашћу био је веома тежак, па се велики број људи одселио према центалној Србији и Аустроугарској, у сеоби под вођством српског Патријарха Арсенија ИИИ Чарнојевића, али су Готовушани, и поред тога, успели да у вишевековном ропству сачувају од заборава српску веру, своја вековна огњишта и народне обичаје.

Српска војска је ослободила Готовушу од турског ропства 13. октобра 1912. године. Победу српске војске и ослобођење су огласила црквена звона на готовушким црквама, позивајући народ на окупљање и проповеди. Српској војсци су приређени свечани дочек и славље које је трајало неколико дана. Петовековни турски јарам је збачен и највећи сан је остварен: Косово се поново нашло у саставу Србије!

Иако је у Готовуши постојало неколико црквица, свештеници нису, као у осталим деловима Србије, водили рачуна о описмењавању народа, већ само о проповедању православне вере, па се јављају идеје о оснивању школе. Прва школа у Готовуши почела је са радом 1897. године, за шта је најзаслужнији њен први учитељ Рајко Урошевић, по коме и школа данас носи назив.

Уз образовни рад са децом, учитељ Рајко се бавио и општим просвећивањем људи у Готовуши, учио је народ гајењу и калемљењу воћа, гајењу пчела, био је саветник у сеоским и правним пословима, развијао добре односе медју људима, помагао у лечењу мештана народним лековима. Био је иницијатор изградње првог модерног водовода у Готовуши, који је саграђен 1912 године. Учитељ Рајко је редовно слао извештаје из Готовуше тадашњем конзулу Краљевине Србије у Приштини Браниславу Нушићу.

Прва задруга у Готовуши основана је 1931. године, захваљујући залагању учитеља Милана Јевтића. Пре оснивања задруге, у Готовуши су постојале три бакалске радње. Председник ове кредитно-продајне задруге био је Стајко Добросављевић,а благајник Стеван Максимовић. У задругу је ступио велики број домаћинстава из Готовуше али и околних села.

На узвишењу Чука налази се симбол и заштитни знак Готовуше - крст висок 6 метара. По народном веровању, у давна времена у селу су се рађала здрава деца која су се касније разбољевала. Мештани су због тога тражили савет од локалног свештеника и он им је саветовао да упрегну два вола близанца која ће вући плуг, да на месту где буду заорали ту и заврше круг, да изору бразду око целог цела и да у центру круга направе крст. Мештани су тако урадили и направили крст од камена који су довлачили из реке. Тако је крст сачувао Готовушу и њену децу у њој.

Крст данас представља симбол и заштитни знак Готовуше који посећује велики број људи из свих крајева Србије и света. Зачетник и најзаслужнији човек за развој туризма на Шар-планини био је Стојко Добросављевић из Готовуше и по њему први туристички објекат на Шар-планини носи име "Стојкова кућа".

Околина Готовуше обилује изузетним природним лепотама. Одмах изнад места су обронци и врхови Шар-планине. На југоистоцној страни су: врх Љуботен висок 2498 метара, Црни врх, Гавраник, Главе, Кокошиње, Жељкина вода као и излетиште “Бела вода”.

Готовуша је састављена од неколико махала (насеља): Ново насеље, Ђурђеви, Стојчеви, Петкичини, Зангини, Костићеви, Репиново и Кевкине.
И Готовуши се одржава и низ фолклорних манифестација и народних обичаја који се цувају од заборава: Маскенбал "Вучари", који се одржава на празник Беле покладе, Процка, Мавање кумбара, Лазарице и Велигдан.

Готовуша нимало не заостаје за већим срединама у погледу културе. Одмах после другог светског рата саграђен је Дом културе у којем се организују разне културно-уметничке манифестације. Чувари народне традиције Готовуше су КУД "Младост" и Певачка група, који проносе славу Готовуше и Србије широм света са низом награда освојеним на разним такмичењима.

Најзаступљенији спортови у Готовуши су фудбал, кошарка, рукомет и одбојка. Најпознатија екипа је ФК Готовуша - једна од најбољих екипа малог фудбала на простору Косова и Метохије, са великим бројем освојених турнира и трофеја. Најпознатије спортске манифестације које се организују у Готовуши су: Турнир генерација "Цветница"; Ноћна лига у малом фудбалу; кошаркашки, одбојкашки и шаховски турнири.

Према писању Атанасија Урошевића,  Готовуша се први пут помиње у отоманском попису из 1455. године, као велико село са 64 српске куће и православним свештеником. У селу постоји Црква Светог Николе из друге трећине XVI века, која се данас налази под заштитом Републике Србије, као споменик културе од изузетног значаја,у склопу споменичке целине Цркве Сиринићке жупе. Раније је вероватно била посвећена Светом Димитрију или је био Храм Светог Спаса. Друга готовушка црква је посвећена Успењу Пресвете Богородице. Изнад села, у близини старетврђаве Зидовце, стоје трагови неке старе цркве.

Бугаркини (4 кућа, Св. Петка), староседеоци. Презиме им је дато по томе што се неко од њихових предака на печалби оженио Бугарком.

Космоћевићи (18 кућа, Св. Петка) су непознате старине.

Ђурђевићи и Кућановићи (18 кућа, Св. Петка) су непознате старине.

Кевкићи (25 кућа) и Тороћеви (23 кућа), оба са славом Св. Николе, досељени крајем XVIII века из околине Скадра, из села Сероја. Појасеви уназад за Кевкиће од досељења: Добросав 90 година, Симеон, Миленко, Стеван.

Пројчевићи (2 кућа, Св. Никола), досељени из Полошке области. При досељењу су славили Св. Арханђела, па како су били једини у селу с том славом, а сиромаси, то нису могли да издрже са дочеком гостију, те су променили славу и узели дан Св. Николе, који су још неки славили.

Стојчевићи (8 кућа, Св. Арханђео), такође досељеници из Полошке области.

Чантрићи (24 кућа, Св. Петка), досељени око 1830. године из Семања код Качаника. Даља старина им је у Бурнику код Урошевца.

Готовуша је данас модерна шарпланинска варошица која представља симбол опстанка Срба на својим вековним огњиштима на Косову и Метохији.

петак, 07 јул 2017 13:26

Гњилане

Написао

gnjilane1

За средњевековне српске владавине Гњилане се као село и то под именом Гнивлане и Гњилане помиње у једној повељи кнегиње Милице и синова јој Стевана и Вука. Народ по предању зна да је Гњилане пре 150г било за 300 метара западно од садашње вароши на месту Петиговцу. Ту је „побијен камен“ од 1,5м висине, у облику менхира, а до њега вири из земље плочаст камен, ижљебљен као жртвеник. Народ мисли да је ту била црква неког старог насеља које је било на Гарвану, сз од вароши, где се и сада налазе цигле и темељи од кућа.

У гњиланском крају се 1342г бавио краљ Душан и тада у њему издао повељу цркви св. Николе Мрачског. Неки мисле да ће ова Морава бити исто што и Гњилане. Као сигурно се зна само то да су се у то време Моравом називали Горња Морава и Изморник, садашње области око Гњилана. И турски географ Хаџи Калфа у првој половини 17в помиње Мораву као кадилук у вучитрнском санџаку, а на положају између кадилука Јањево, Ново Брдо и Качаник. На том положају је данашња област Горње Мораве, у којој се на си крају налази Гњилане. Али код Хаџи Калфе није јасно да ли је име овог кадилука дато (или забележено) по имену области или по неком месту, у коме је било седиште кадилучке власти. У путопису Курипешића из 1530г помиру се суседна села Ливоч, Ропотово и Понеш док о Гњилану нема помена. Исто тако се у једном запису из 17 века као пети конак на путу из Новог Пазара у Цариград помиње Пасиањ, данашње село Пасјане, за 6км јужно од Гњилана. Гњилане је свакако морало бити тада мање и незнатније место од поменутих суседних села, ако већ није било уништено или расељено.

О садашњем Гњилану је Тодор Станковић, по народном предању забележио да је постало око 1750г и да га је основао Бахти бег Џинић. Међутим по Хану Гњилане је постало при крају друге деценије прошлога (19-мз) века, јер он још 1858г каже да је Гњилане постало отприлике пре 40г. У ствари Гњилане је старије него што Хан каже, јер се оно на прелазу из 18 у 19 век помиње као велико село – варошица. Али оно није ни толико старо како је Станковић забележио. По предању Турака на Новом Брду, као и по општем народном предању у Гњилану и гњиланском крају, а нарочито по предању самих Џинића у Гњилану, оно је постало пошто је на Новом Брду престала судско-административна власт, односно пошто су Џинићи приграбили сву власт новобрдског краја у своје руке. Џинићи су се доселили на Косово из северне Арбаније у 18 веку. Њихов род је био толико јак да је збацио с власти турске спахије у Приштини и сву власт над Косовом узео у своје руке. Тада немоћна турска влада морала их је признати и одобрити им заповедништво на Косову. Из тежње да своју власт прошире, они доцније пређу на Ново Брдо, кадију смакну, диздара убију, па се прогласе господарима целе новобрдске казе, у коју је тада улазила у гњиланска Морава. Турци на Новом Брду и сада показују гроб неког Абдул Фетах ефендије бин Али ефендије који је умро 1178 (1764) и за кога кажу да је био последњи новобрдски кадина. Свакако да је то гроб последњег новобрдског кадије који је сахрањен на Новом Брду, иначе знамо још о једном доцнијем кадији Ибрахиму Хасану који је и 1186 (1772) године обављао своју кадијску дужност на Новом Брду (Тапију коју притежава арбанашко село Буковик у срезу гњиланском, као докуменат о купљеном земљишту, потписао је овај кадија. Тапија је у рукама кмета, као старешине села). Гњилане је дакле могло постати тек после овог кадије, око 1780г, тако да је после 20-25г, на крају 18 века, могло бити велико село – варошица.

При доласку Џинића у новобрдски крај, седиште управне и судске власти било је у предграђу Новог Брда, у данашњем селу Бостану, па га и Џинићи испрва задрже као седиште своје власти. Ново Брдо је тада изгубило сваки трговачки значај. Рударство његова краја је већ потпуно престало. Оно је заједно са својим предграђем било у сталном опадању. А тежња Џинића је била да од административног центра овог краја подигну веће насеље привредног значаја, варош. Ново Брдо у планинском крају, уз то угрожено блиским арбанашким насељима то није могло бити. Шта више Џиниће су на Новом Брду почели узнемиравати Арбанаси суседних села. Поле трогодишњег бављења у новобрдском предграђу Џинићи се преселе у Прилепницу, али и ту, пред самом планинском облашћу Криве Реке, не буду на миру од Арбанаса. Тада им је избор пао на Гњилане, у моравској равници у којој је Арбанаса било врло мало. Не зна се да ли су уопште узимане у обзир тада згодне саобраћајне везе овога места. По напуштању Прилепнице, у којој су остали неколико месеци, Џинићи прелазе у Гњилане и у садашњој Беглерској или Џинића Махали подигну конак и кулу за одбрану.

У ствари Џинићи нису основали нити обновили Гњилане, већ су га само преместили. Оно је тада било западно од садашњег Гњилана, на Петиговцу и имало 5-6 кућа. Те су куће Џинићи тада преселили у близину своји конака и тако у данашњем Чивл`ку или Чивл`чкој Махали створили свој чифлук. Одмах за тим настаје живо старање Џинића да од овог свог новог административног центра створе што веће и напредније место.

Близина Новог Брда, познатог старог рударског и трговачког града, сметала је да се раније Гњилане или које друго место из његове близине у моравској равници развије у веће и важније место, јер су све саобраћајне линије скретале ка Новом Брду. Тек опадањем Новог Брда и стицањем ових социјалних прилика Гњилане је, поставши административни центар, због повољних саобраћајних веза могло добити и привредни значај и постати привредно средиште и Мораве и новобрдског краја. Гњилане је у ствари заменило Ново Брдо, и то у административном погледу потпуно, а у привредном донекле. Оно се за неколико деценија рачунало као седиште административне власти не гњиланске, већ новобрдске казе. Па и у народу кад се хоће да истакне да је Гњилане нова варош, скорашњег постанка, каже се да се оно у „ћутуку“ (у корену, у Стамболу) све доскоро водило под именом Новог Брда. Потврду овог народног знања потврђује нам податак из једног турског годишњака од 1855г у коме се види да се Ново Брдо изједначује с Гњиланем: Novo Brda autrement dit Guilan. За време Џинића Гњилане је било подређено Приштини у којој је било главно седиште њихове власти. Власт Џинића је престала 1865г када је Турска, покоривши све оваке самозване господаре, завела управу са својим чиновништвом.

За власти Џинића су устаници Хусеина Градашћевића из Босне под вођством Крупе капетана заузели Гњилане у фебруару 1832г. Њих је ускоро протерао одатле Јашар паша (Џинић) из Приштине. Догађај је био незнатан, те није остао у народној успомени. За време српско-турског рата 1877-78г у Гњилане је 23 јануара 1878г ушла српска војска, али је после 23 дана враћено Турској.

Последњих деценија турске владавине Гњилане је било касаба (варош) и седиште власти гњиланске казе у саставу приштинског санџака, косовског вилајета. По ослобођењу, указом од 23 јануара 1914г, Гњилане је такође уврштено у ред вароши. Гњилане је сада среско место за срез гњилански.

Пошто су се Џинићи населили у данашњој Беглерској Махали и преселили 5-6 српских кућа из старог Гњилана на Петиговцу у данашњи Чивл`к или Чивл`чку Махалу, довели су још неколико српских кућа из околних села, па и њих као своје чифчије населили у овом свом чифлуку. Ове су две махале (Беглерска и Чивл`чка) најстарије махале садашњег Гњилана. Између њих је било празног простора више од стотину метара. Да би што пре увећали Гњилане Џинићи објаве да ће свако, ко се жели населити у Гњилану добити земљу по врло јефтиној цени. Тад се у Гњилане почну досељавати Срби из горњеморавских, изморничких и криворечких села и Турци са Новог Брда. У почетку 19в, 1807г, Гњилане је већ имало око 200-300 кућа. Барон Божур га назива великим селом – варошицом, која има само неколико група кућа. Турци су се насељавали у данашњој Џами-Махали, а више турске групе кућа, у данашњој Циганској Махали насељавали су муслимански Цигани. Осим оних у Чивл`ку, Срби су се насељавали у доњем делу Варош-Махале (око садашње цркве) и у доњем делу Бачевине. Између свих ових делова или група кућа било је празних простора. Групе кућа које су се формирале по вишим и оцеднијим местима, јер су најнижи делови били мочварни. Нарочито је из овог разлога био велики празан простор између група кућа на левој страни Добруше и група кућа на њеној десној страни…

Око 1830г Гњилане је задесио пожар од кога је готово цело настрадало. Потреба за подизањем нових кућа привукла је велики број муслиманских Цигана из Масурице. Они су се населили у дотле избегаваном нижем делу Добрушине Долине, те су се тако спојила дотле два одвојена дела Гњилана. Панађури заведени после пожара привукли су такође многе трговце и занатлије из суседних вароши да се у њему настане. Чаршија се почела протезати око чаршијске џамије, а на западу је допирала до Добруше. Али је по свему, а нарочито по чаршији, Гњилане у ово доба изгледало на паланку, варошицу тек у развоју. Изгледа да су му тада трговци из суседних вароши сковали потсмешицу на арбанашком језику (Гњилане – пустош: седам механа, три дућана и једна кафана; да му није шедарвана, Гњилане би било (пример) за укор). Али се око 1850г чаршија још висе развила, те су трговци тражили од Џинића да се оне циганске куће поред Добруше уклоне из суседства чаршије. Џинићи тада преселе ове Цигане Масуричане на западни крај вароши, поред Бачевине, у данашњу Масуричку махалу.

Арбанашка насиља над српским живљем у Горњој Морави и Кривој Реци натерала су многе српске сеоске куће да нађу склоништа у Гњилану, у коме је била једина власт ових области. Насељавања арбанашких мухаџира из Србије у свима српским селима гњиланске околине 1877-78г, а са тим у вези и повећање насиља над српским сеоским живљем овог краја, допринело је да се још много српских сеоских кућа пресели у Гњилане. И сами мухаџири из Србије су тада увећали варош. Мухаџири Турци и Арбанаси су се доселили у данашњој Мухаџирској и Дере (Речној) Махали, а мухаџири муслимански Цигани су се делом населили у продужетку Циганске Махале а делом преко пута циганске Масуричке Махале у данашњој махали званој Каменик. Тако је Гњилане до 1880г већ добило свој данашњи облик.

… Поред коларства које су завели досељени сељаци из околине, ужарства које су завели досељеници из изморничких села, затим коваштва које су обављали Срби Ковачевићи из суседњег села Куретишта, а које су донели из своје старине – прилепског краја, у Гњилану у ово доба има досељених занатлија из Врања, Приштине, Призрена и Пећи. Из Пећи је донето кујунџиство, Први кујунџија у Гњилану је био неки Јован Пећанац, а први калајџија Анта Гога, Цинцарин из Призрена. Али на развитак заната и чершије у опште у Гњилану највише су имале утицаја суседне вароши Врање и Приштина. Из Врања су тада досељени Мицићи као обућари, Менковци као мутавџије, неки Димитрије Врањанац, а за њим садашњи род Какарица као ћурчије. Поткивачи и самарџиски занат су такође дошли из Врања; донели су их врањански Турци. Из Приштине су дошли бојаџиски и тенећеџиски занат. И сајџиство су доцније Нићикушини донели из Приштине.

Доласком мухаџира 1878г из Врања и Лесковца не само да је увећан број радњи у Гњилану, него су заведени и неки нови занати. Тада је Ахмед Муаџер из Лесковца отворио прву сарачку (седларску) радњу у Гњилану. Нешто после мухаџира неколико досељеника је из велешког Башиног Села отворило веће механџиске радње.

Као и раније тако и сада гњиланска чаршија је у главном у српским рукама. Турци и Арбанаси држе само неколико колонијалних и бакалских радњи. Исто тако су и занатлијске радње претежно у српским рукама. Искључиво у турским и арбанашким рукама су седларски, поткивачки и пушкарски занат. У њиховим рукама је већим делом касапски занат, а делимично су код њих заступљени сајџијски, берберски, а од скора и тенећеџиски занат. Коваштво је сада само у циганским рукама. Све остале занате обављају само Срби.

Од становништва старог средњевековног Гњилана спомиње се само неки Радивој кнеж чловек. Гњилане је, како је раније изнето, било мало и незнатно насеље у наше средњевековно доба. Оно се доцније све до почетка 19в и не помиње никако, те се ништа не зна о саставу и броју становништва. Данашње се гњиланско становништво по матерњем језику дели на Србе, Арбанасе, Турке, Цигане и Черкезе. Срби и незнатан део Цигана „Габеља“ су православне вере, остало становништво је муслиманско. Целокупно гњиланско становништво је досељеничко. Оних 5-6 српских кућа, које су Џинићи преселили из старог у садашње Гњилане, иселило се или изумрло, те се ништа незна о њиховој даљој старини.

Од Срба, који су у Чивлчкој Махали при оснивању садашњег Гњилана били чифчије у Џинића, живи и сада род Баскићи. Старином је из Изморника. За њима су међу данашњим српским становништвом најстарији досељеници: Хаџи Живини, Дичићи и Главинци из Приштине и Паламаревићи из Врања (даљом старином из Далмације). Тада су Катанићи досељени из изморничког села Куретишта (даљом старином од Прилепа). Ово су били најстарији знатнији родови за првих 50г од постанка садашњег Гњилана. Досељени су као трговци и занатлије.

Најјаче досељавање српског становништва у Гњилане је било од 1830 до 1880г, дакле за других 50г од његова оснивања. Ово јаче досељавање је у вези с јачим привредним развојем ове вароши, а уз то и с тим што је у њој српско сељачко становништво могло наћи склоништа од арбанашких насиља. Најзнатнији досељенички родови овог времена су досељени поглавито четрдесетих и педесетих година 19в. Из горњоморавских села су тада досељени: Крагићи из Пожерања, Поповићи или Џомићи из Подгорца и др; из изморничких села: Поп-Антићи из  Ранилуга (даљом старином из Црне Горе), Биволаревићи из Подграђа, и из Изморника у опште: Трумпићи, Коларци, Фурунци и Симоновићи; из новобрдске Криве Реке: Кећини или Арсићи из Туђевца, Цицкићи из Мозгова, Шубарци из Стрезовца (даљом старином из Жбевца код Ристовца) и Баримци из Клобукара (даљом старином из Сиринића). Из села непосредне близине су: Цветановићи из Шилова (даљом старином од Прилепа) и Рајчићи из Пасјана (даљом старином из Шумадије).

Из суседних вароши Врања и Приштине има такође досељеника у ово време. Из Врања су досељени: Мицићи (даљом старином од Црне Горе), Менковци, Какарица и Ивковићи, а из Приштине: Божовићи (даљом старином из Старог Колашина) и Нићикушини. Из удаљенијих крајева су: Гинићи или Чокчићи из Немањице (Овче Поље), Раданци из Ораховице (Радовиште), Димићи из Црне Горе, Нешићи из Босне. Из Призрена су Антићи или Горе, пореклом Цинцари.

После српско-турског рата 1877-78г српско сељачко становништво из околине, притиснуто још јачим арбанашким насиљем, а нарочито од стране досељених мухаџира, пресељавало се у Гњилане, у место сигурније заштите. То досељавање Срба из околних села трајало је све до Ослобођења. Презимена ових нових досељеника су обично по селима одакле су досељавани. То су: Могиљанци из Могиле, Ранилужани из Ранилуга, Параловци из Паралова, Жеграни из Жегре, Ливочани из Горњег Ливоча, Добрчанци из Добрчана и др.

Из удаљенијих места у ово време досељени су Сиринићани из Сиринића и Велешанци из велешког Башиног Села.

После Ослобођења, а нарочито после Светског рата почели су се досељавати Срби из околине Врања, Власотинаца и Прокупља. Сада их има око 50 кућа. Највећим делом су насељени у турском делу вароши, где су купили куће од исељених муслимана у Турску.

Турско и арбанашко становништво у Гњилану је у почетку било малобројно.. Ново Брдо тада и онако опало, губљењем своје административне и судске власти и стварањем новог административног центра у Гњилану изгубило је сваки значај. Заостало становништво у њему, које је већим делом било турско, иселило се у суседне вароши, а највише у Приштину. Неколико турских кућа, које су имале чифлуке у новобрдској околини, прешло је у Гњилане. И сада има у Гњилану два турска рода са презименом Новобрђани или Нобрдали по турски. С Новог Брда су досељени Диздарци, који су до доласка Џинића били „диздари“, градски заповедници на Новом Брду. Доцније, нарочито после 1830г, турско и арбанашко становништво је долазило из Врања, Лесковца, Приштине, Ђаковице и других места, па су се и Арбанаси из гњиланске околине насељавали у Гњилану. У приличном броју су заступљени Турци и Арбанаси који су као мухаџири досељени из Врања, Лесковца, Прокупља и њихових околина.

Већи је број ових муслиманских досељеника, нарочито са села, задржао арбанашки језик који свакако показује његово арбанашко порекло. Али међу муслиманима турског језика већи део је арбанашког порекла који је, живећи у Гњилану или у другим варошима из којих се доселио, примио турски језик. Међу њима се за праве Турке сматрају једино Мула Шерифови и Агуш-агини. Сви остали досељеници турског језика су арбанашког порекла. Они су пореклом из Малесије, од арбанашког фиса Краснићи. На Косова, а потом на Ново Брдо и у Гњилане су се доселили преко Љуме, у којој су живели неко време. Исто такви муслимани турског језика а арбанашког порекла су Исен пашини, досељеници из Ђаковице, Саит агини, старином из северне Арбаније, Горанци, досељени из Призренске Горе, који су можда и српског порекла, Ишљам планини, мухаџири из прокупачког села Плане, иначе старином из северне Арбаније и др. Арбанаси у Гњилану, досељени из околине ове вароши, такође су старином из северне Арбаније и то од различитих фисова. Највише их има од Краснића, Гаша, Бериша и Сопа.

Циганско муслиманско становништво се у почетку досељавало делом из околних села, а делом из прешевске Моравице и кумановске стране. После пожара 1830г, као што је и раније изношено, дошао је већи број муслиманских циганских кућа из Масурице. 1878г је такође досељено доста мухаџира муслиманских Цигана из Врања, Лесковца, Ниша и Прокупља. Десетак православних циганских кућа („Габељи“) досељено је око 1910г са Косова. Они су се у Гњилану потпуно настанили.

Черкези су заступљени само са једном кућом. То су Латифовићи који су се доселили око 1865г са Кавказа, из племена Абаза. Турци су их при досељавању заједно са још другим Черкезима населили у суседном селу Доњем Ливочу, али су они ускоро преселе у Гњилане и одаду трговини.

Гњилане је при овогодишњем попису становништва имало 1457 кућа са 7.215 становника. При завршетку овог рада подела статистике по народностима није била готова. По општинском попису од 1927г, који је по броју кућа и становника врло приближан овогодишњем државном попису, Гњилане, израчунато у процентима, има: 41% Срба, 27% Турака, односно становништва турског језика, 15% Арбанаса и 17% Цигана.

др Атанасије Урошевић

Данас у Гњилану живи двадесетак Срба у близини српске цркве св. Николе, која је недавно споља реновирана и којој је промењена боја фасаде,  по којој је била одувек препознатљива.

Газиместан 2012. године

 

patrijarh

Мудрости патријарха Павла

Верујући у Господа остварујемо смисао живота...

Понављам и себи и вама, и нас је Господ послао у наше време и поставио задатке које сваки од нас треба да изврши, и у својој породици, и у друштву, и у Цркви, и у целом човечанству...

Злочини над Србима на Косову и Метохији

Крвава жетва 1999. у Старом Грацку

 

23. јула 1999. године у Старом Грацку код Липљана на њиви зверски је убијено четрнаест

Више

Крематоријум за Србе - Клечка

 

Село Клечка , 27. август 1998.

Српска полиција открила је кремациону пећ у фабрици

Више

Убиство шесторо српских младића у кафићу ''Панда'' у Пећи

Светислав, Зоран, Драган, Вукота и два Ивана недужно гледају са читуља, Пећ се претворила у град
Више

Страдање фамилије Костић из Ретимља

Породицу Костић из Ретимља код Ораховца називају најтрагичнијом породицом на Косову. Најпре је
Више

Отац Харитон Лукић

Медју бројним зртвама Косовско-метохијске трагедије су монаси Манастира Светих Архангела, Отац
Више

Злочини гњиланске групе

Против 17  чланова озлоглашене банде, Тужилаштво за ратне злочине Србије крајем  јуна је
Више

Злочин у Гораждевцу

13. августа 2003. године у Гораждевцу убијена су српска деца. Многи међународни званичници

Више

17. март 2004. - ПОГРОМ

СРБИ УБИЈЕНИ У МАРТОВСКОМ ПОГРОМУ 2004. ГОДИНЕ

  • СПАСОЈЕВИЋ БОРИВОЈЕ (1941) из Косовске Митровице,
Више

Напад на аутобусе код Подујева

16. фебруара 2001. године извршен је терористички напад  на аутобусима Ниш Експреса у Ливадицама

Више

Убиства у Церници

01.09.2003. године

Миломир Савић, рањен у нападу у Церници, подлегао повредама

Новица

Више

Списак убијених Срба

  • СПИСАК УБИЈЕНИХ СРБА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ ОД ДОЛАСКА КФОРА 1999. ГОДИНЕ

Овај списак

Више

Списак киднапованих Срба

Овај списак није комплетан (ако знате имена убијених Срба који се не налазе на овом списку

Више

Распеће Ђорђа Мартиновића

 

“Шиптарски терористи набили га на колац пpвoг маја1985г. 
Истина скривана пeтнaecт година.

Више

ПРАВОСЛАВНИ ХРАМОВИ УНИШТЕНИ ОД ДОЛАСКА КФОРА И УНМИКA

На списку се налази 140 уништених православних објеката на Косову и Метохији од 1999.
Више

Обећања политичара

Део Вулинових (не)испуњених

јануар 2013. - Немојмо да уносимо немир међу Србе на

Више...

Остају српске институције на

Србија не сме да дозволи да Срби на Косову и Метохији
Више...

Нећу се смирити док Косово и

БЕОГРАД, 21. фебруара 2008. 
Николић је, говорећи
Више...

Како је нестао акциони план?

Од 17. фебруара ове године, када су косовскe институције

Више...

Никада нећемо признати

Министар спољних послова Србије Вук Јеремић поновио је

Више...

Никада нећемо признати Косово

07. јануар 2012 - Председник Србије Борис Тадић

Више...

gorazdevac zlocin

sporazum o reg preds

1244

djordje martinovic

 

 

Будите у конткту са нама

www.kosmet.net YOUTUBE канал

Style Setting

Fonts

Layouts

Direction

Template Widths

px  %

px  %