Срби за Србе-СМС на 7763
Вести
ДУХОВНИ НЕИМАР КОСОВСКОГ ПОМОРАВЉА - четвртак, 22 август 2019 21:53
Дичићи из Страже ће добити нову кућу! - недеља, 16 децембар 2018 23:04
четвртак, 11 јануар 2018 20:00
mts
Седам месеци након формирања нове телекомуникационе компаније МТС Д.О.О. на Косову и Метохији, још увек није познато како ће функционисати овај мобилни оператер, који би требало да превасходно служи Србима, али и осталим становницима покрајине. Једино што је познато је то да ће и овај мобилни оператер на Косову радити као и већ постојећа три, по систему косовске регулаторне агенције за телекомуникације.
Од недавно су корисницима фиксне телефоније на кућну адресу почели да пристижу телефонски рачуни, иако у многим срединама телефони не раде десет и више година.
Кредит за припејд кориснике тренутно је могуће уплатити само у еврима, а такође су и  рачуни постпеид корисницима  без њиховог знања преиначени у еврима, иако су уговори потписани много раније, а уговорена валута за плаћање је динар. 
МТС корисници који желе да постојеће бројеве користе у новој мрежи на Косову и Метохији били су у обавази да те бројеве региструју у просторијама новоформиране компаније која ради у српским срединама на Косову и Метохији. За регистрацију бројева корисници уз сим картицу прилажу косовску и српску личну карту, а на крају потписују сагласност.
Рок за регистрацију бројева истекао је средином прошле године, а многи људи нису били информисани да то ураде. Они који су своје бројеве пререгистровали добили су нове сим картице са истим бројем, а у уговору пише да се на тој истој картици налази још један број (047) који ће бити у употреби онога дана када МТС-Србија престане са емитовањем сигнала.
Нетранспарентност постигнутих договора у Бриселу, ствара пометњу међу косовско-метохијским Србима. Мобилна телефонија Србије на Косову и Метохији за косовску власт "нелегално" емитује сигнал у српским срединама на Косову и Метохији. 
Бриселским споразумом договорено је формирање нове телекомуникационе компаније која је регистрована по косовским законима и почела је са радом маја месеца 2017. године. Нова телекомуникациона компанија на Косову је добила име МТС Д.О.О.
У споразуму је јасно прецизирано да се обе стране обавезују да неће бити ометања сигнала, тј. да се сигнал МТС-Србија неће емитовати преко административне линије са Косовом и Метохијом.
Из косовске Владе недавно је изашла информација да ће у августу ове године престати са употребом позивни број +381 и да ће према споразуму из Брисела Косово почети са коришћењем свог позивног броја +383. 
понедељак, 01 јануар 2018 20:28

kps1

Велике гужве на административним прелазима са Косовом и Метохијом резултат су повећаног прилива аутомобила са страним регистарским ознакама.
На административним прелазима са Косовом и Метохијом чека се до сат времена, а у наредним данима због завршетка одмора, очекују се велике гужве на изласку са Косова и Метохије.
Од употребе ватреног оружја и пиротехничких средстава у новогодишњој ноћи на Косову и Метохији, рањена су три лица.
У селу Пожарање код Косовске Витине један човек је изгубио живот у саобраћајној несрећи, коју је према полицијским извештајима сам изазвао.
Више од двадесеторо  повређених од употребе пиротехничких средстава затражило је лекарску помоћ у новогодишњој ноћи.
Позив косовског премијера Рамуша Харадинаја да новогодишња ноћ протекне без употребе ватреног оружја, није уродио плодом.
Употреба ватреног оружја и пиротехничких средстава на Косову и Метохији је сваке године све већа. Рафали светлећих метака готово "традиционално" се могу видети ка српским селима која се налазе у близини косовских градова.
Косовска полиција је преко албанских медија објавила податак да је у новогодишњој ноћи у саобраћајним незгодама повређено тринаесторо људи, а забележено је преко 450 саобраћајних прекршаја.
У српским срединама на Косову и Метохији Нова година је дочекана скромно уз по неки ватромет.

уторак, 28 новембар 2017 11:22

putokaz kraljevo

Борба за опстанак Срба на Косову и Метохији никада није била тежа, али такође никада није примећена већа похлепност и небрига Срба за опстанак народа.
У мултиетничким општинама у којима власт има "Српска листа", а које још називају "српским општинама", коло воде углавном Срби чија деца не живе на Косову и Метохији, а све зарад бриге о партијским интересима и очувања својих позиција на власти.

На високим општинским функцијама у новоформираним косовским општинама, као и у српским институцијима на Косову и Метохији, налазе се Срби са сумњивим моралом, образовањем и интелектуалним способностима, а њихова деца не живе на Косову и Метохији. Зато је у школама све мање деце.
Поред локалних функционера, многи просветни радници своју децу школују у Србији, а сами су део образовног система на Косову и Метохији у чији квалитет немају поверења. За живот својих породица зарађују на рачун преосталих Срба, под изговором "док траје нека траје".
Вођени овом чињеницом, мало јe рећи небригом власти и безобразлуком појединаца, Срби због немаштине одлучују да у бесцење распродају своја имања и трајно напусте Косово и Метохију. Евидентно је да се Срби све чешће одлучују да распродају сву своју имовину која може да се уновчи.
За освајање територије у општини Грачаница Албанци су издвојили много новца, а продајом имовине Срби су довели у питање свој опстанак, а с обзиром да је све учесталија продаја кућа и насељавање нових становника, у скоријој будућности локална власт може да постане албанска.
Мит о српским општинама живи само у нацоналним медијима Србије, док је на терену на делу тотална албанизација ових општина, које би по причама политичара, требало да буду стожери опстанка Срба.
У прилог томе је и чињеница да у општини Клокот право гласа има само 3700 људи, од тога је једна трећина Албанаца. Од две трећине Срба који су уписани у бирачки списак, већи део не живи на Косову и Метохији. Борбу Срба за власт у овој општини са подсмехом су коментарисали албански медији на Косову и Метохији. Након локалних избора у овој општини Београд је посвађао Србе.
Структура становништва у тзв. српским општинама, значајно се мења, чак на месечном нивоу, јер Албанци куповином српских имања, повећавају присутност у њима, што се да приметити по бирачким списковима, а није тешко наслутити шта је заправо циљ.
Обруч око српских села на Брезовици, у општини Партеш, Гњилану, као и у Новом Брду, све више се стеже. Новоформиране општине са српском влашћу изгледа да немају снаге да се боре са нелегалном градњом, која све више узима маха.
Локалне власти у тзв. српским општинама на Косову и Метохији које су изабране искључиво подршком Београда, никада нису кренуле у "борбу" са проблемом који прети да овај простор, тихо, етнички очисти од Срба.
Док се политички врх Србије бави високом политиком, а локални српски политичари на Косову и Метохији сплеткарењем и бригом за осптанком на власти, Срби на Косову и Метохији сунце под небом траже на неком другом месту.
Ниједна власт, државна, или локална није желела да утврди колико младих Срба годишње напусти Косово и Метохију, а евидентно је да су села све празнија.

И док траје борба политиканата за институционалну власт на терену, национални дијалог у држави и одлучивање у Бриселу, нико и не примећује да пролеће на Косову и Метохији највероватније неће дочекати многи млади брачни парови, јер не могу да прехране своје породице.

уторак, 21 новембар 2017 22:24

zakljucanavrata

По свему судећи званичној политици Србије  потребно је  да у српским општинама на Косову и Метохији има власт под својом контролом, како би неометано могли да спроводе договоре из Брисела који су обавезујући за обе стране.
Срби на Косову и Метохији уморни су од предизборних борби у којима нико није поменуо све мању институционалну подршку Србије, већ им је стављено до знања  да је гласање за сваку другу опцију издаја.
Потпуно укидање и делимична  интеграција српских институција у косовски систем до сада је прошло неопажено, а након парламентарних и локалних избора, који су одржани ове године, кренуће сe у укидање и преосталих институција, које Србима пружају какву-такву институционалну подршку. Укидање институција Србије на Косову већ се негативно одразило на исељавање Срба са Косова и Метохије.  Тачан број Срба који су напустили Косово и Метохију у протекле три године није познат.
Многи споразуми су потписани неколико година уназад, а њихово спровођење чека прави тренутак.
Српском политичком врху је јасно стављено до знања да је главни услов за формирање  Заједнице срских општина, коначно укидање преосталих паралелних институција на Косову и Метохији.
Заједница српских општина биће формирана након испуњавања обавеза Србије.
Интеграција у косовски институционални систем спроводи се само на северу, док ће институције на већем делу Косова и Метохије, где живи највећи број Срба бити потпуно угашене.
Србима на Косову и Метохији су већ почели да пристижу телефонски рачуни обрачунати у еврима, које Срби морају да плаћају у косовским банкама. Исто је и са постпејд уговорима, иако потписани у Србији са лицима која имају пребивалиште на Косову и Метохији, рачуни за уплату су однедавно у еврима.

Косовска страна је у преговорима ставила акценат  само на север Косова и Метохије, јер  жели да инсталира свој иснтитуционални систем на делу територије који није био под контролом Приштине, али је све већа незаинетерсованост Београда за Србе који живе јужније од Ибра први показатељ Србима да на Косову и Метохији за њих нема будућности.
Сви припадници МУП-а су пензионисани, а само они који живе на северу су интегрисани у КПС. Списак за интеграцију запослених у цивилној заштити на севереу Косова и Метохије дошао је баш из канцеларије за Косово и Метохију, а ови људи су интегрисани у Пореској управи Косова, библиотекама, општинам, итд.  На северу Косова и Метохије почео је да ради Суд који ће Србима да суди по законима Косова.
Следећа институција која ће бити угашена је Пореска управа Србије и на крају ће бити угашене Привремени општински органи и пратеће општинске институције.

Још није познато како ће функционисати школство и здравство, а с обзиром да неће имати институционалну општинску подршку српских општина, неизвесна је будућност и ових институција.

Баш због тога ће исељавање Срба бити све интензивније, а на тај начин ће на крају бити јасно заокружена косовска независност.

субота, 28 октобар 2017 20:26

arnautski zulum

Судбина Срба на Косову и Метохији понавља се често. Након Другог светског рата 1941. године,  италијански дипломата описао је страдање колонизованих Срба у Метохији, тако што је написао да ниједна српска кућа нема крова.
Данас у Метохији српске куће су опет спаљене, порушене и без кровова.
У периоду од 1918, године па све до почетха Другог светског рата на Косову и Метохији је досељено више од 12000 српских породица из Црне Горе, Босне, Херцеговине, Далмације, Лике и из Србије.
Број новопридошлих породица износио је десет процената од укупног броја становника на Косову и Метохији.
Пре Другог светског рата на Косову и Метохији је живело нешто више од 650000 становника. Намера тадашњих власти су биле да се на Косову и Метохији знатно увећа  број српског живља, с обзиром да је број албанског становништа био у наглом порасту.
Сиромашне српске породице које су се досељавале на Косово и Метохију, насељавале су све делове данашњег Косова и Метохије.
Након капитулације Југославије 1941. године, простор Косова и Метохије је подељен између три окупационе управе. Под немачку управу, која је обухватала ужу Србију, потпали су Косовско-митровачки, Вучитрнски и Лапски срез, као и делови Грачаничког среза. Остали делови Косова и Метохије подељени су између бугарских и италијанских окупационих снага. Бугарској је допао део Гњиланског среза северно од Пасјана, као и Витина, Качаник и Сиринићка Жупа, док је глав нину косовско-метохијске области заузела Италија, настојећи тиме да добије што више за своју марионетску државу Велику Албанију.

Већ у првим данима рата долази до насиља на Косову и Метохији.
Наоружане албанске групе нападале су из заседа припаднике Војске Краљевине Југославије, док је истовремено отпочео и терор над српским цивилним становништвом.
Посебно изложени притисцима били су колонисти, на које се међу Албанцима неретко гледало као на уљезе које су од 1918. до 1941. године југословенске власти насељавале на њихову земљу, самим тим и на њихову штету, а зарад остварења уско политичких државних интереса. Прогон колониста, који је био нарочито суров, имао је за циљ да додатно застра-
ши и у избеглиштво са Косова и Метохије натера остале Србе. То је веома брзо резултирало њиховим масовним, како неорганизованим, тако и организованим пресељавањем на територију уже, тзв. Недићеве Србије. Укупан
број исељеника са Косова и Метохије у току све четири ратне године није прецизан. Процене се крећу од око 40.000 до укупно 100.000 избеглица, укључујући и оне са подручја око Новог Пазара, Косовске Митровице и По-
дујева.
Према неким подацима, пак, само је из Метохије, у којој је до 1941. године живело око 100.000 људи, у окупирану Србију и Црну Гору протерано око 80.000 душа, док је остатак склоњен у шумама око Белог Поља, Гораждевца, Пећи, Ђураковца и Ђаковице.

Највећа страдања Срба, како староседелаца, тако и колониста, одиграла су се у првим недељама окупације. Том приликом најтеже је страдало становништво Метохије. У Пећком срезу, на пример, уништено је 65% насе- љеничких кућа, а у другим метохијским селима чак 95%. Колонисти су протеривани из својих станишта, имовина им је пљачкана и рушена, услед чега су бројна села потпуно опустошена.
Страдање колониста није при том било ограничено само на протеривање са добијене земље и уништавање имовине. Многи од њих су рањавани, па и убијани. У једном од саопштења из тих дана наводи се да „нема ни једне српске породице која је била насељена у Метохији да није страдала и имала жртава у крви и материјалу“.
О крвопролићу над колонистима сведочили су и представници окупатора, па је, тако, италијански дипломата Карло Умилта, који је посетио Косово и Метохију, пролазивши путем Ђаковица–Пећ забележио да није видео кућу са кровом, да су сва села била спаљена и да су лешеви људи лежали на ледини док су живи покушавали да се спасу. Таквим призором, односно изливом мржње Албанаца према српским колонистима, наведени дипломата био је потпуно шокиран.

Терор којем су били изложени по избијању рата најбоље описују сами колонисти. Трипко Драгићевић, на пример, колонизован у селу Забрђе, Подримски срез, у изјави коју 18. јула 1941. као избеглица даје у Општини Рашка, каже: „Ја сам са својом породицом побегао из Забрђа због тога: што су Арнаути по извршеној окупацији од стране немачких власти почели српске куће палити и убијати Србе издајући им наређења да се са имања одмах уклањају. Мене је позвао сеоски старешина Вејсил Ђема са једном масом наоружаних људи у мојој кући и саопштио ми да се у року од 6 сати одмах изгубим са породицом иначе после тога рока да ће нас поубијати. Од имовине дозволио ми је да могу узети само што могу понети на себе, а ресто ствари, жита и стоку то су они опљачкали и однели“.
Слично говори и Томо Зечевић, колонизован у селу Коло, у Срезу вучитрнском: „ једне ноћи Арнаути су ми излупали прозоре на кући из које су побегла моја деца куд које након чега је моја кућа потпуно опљачкана и све из куће однето што сам имао као и жито и остале намирнице, а пре свега овога запалили су ми сламу поред куће која је била саденута. Овакав поступак од стране Арнаута према мени довео ме је до сумње да ћу једног дана и живот изгубити те зато сам морао напустити тим пре што ми је то и наређено усмено од стране председника општине, који је по народности Арнаутин. Пред мој полазак из места погинули су моји ближњи комшије и то: Распоповић Богић са сином, Бешић Божо са братом који су побивени у једној кући од стране Арнаута.
Имена извршиоца овог дела не знам, а знам да за то нико није одговарао“.

Светлој сутрашњици на Косову и Метохији многи прогнани колонисти нису се могли надати ни после завршетка Другог светског рата.
Став нових власти, по којем су аграрна реформа и колонизација пре 6. априла 1941. спроведене неправедно и на штету староседелачког, углавном албанског становништва, довео је до тога да Национални комитет ослобођења Југослави- је (НКОЈ) донесе 6. марта 1945. Одлуку о привременој забрани враћања колониста у њихова предратна места живљења.
Та забрана, међутим, није била дефинитивна и имала је за циљ спречавање повратка колониста пре најављене ревизије аграрне реформе и колонизације којом је требало преиспиати да ли су сви случајеви добијања земље између 1918. и 1941. били у складу са законом.
Министарство за колонизацију Демократске Федеративне Југославије, сходно томе, већ 2. маја 1945. доноси Уредбу о повратку насељеника на Косово и Метохију, 18 а три месеца касније и Закон о ревизији додељивања земље насељеницима, по којем су право на добијену земљу губили колонисти којима је она додељена на штету староседелаца, приватних сопственика, као и колонисти који нису били земљорадници, већ чиновници, жандарми, рентијери, итд.
По овом Закону, ревизијом је било обухваћено 11.168 колонистичких домаћинстава. Од тог броја, за 4.829 домаћинстава признато је право на целокупну добијену земљу; на делимичан повраћај земљишта право је добило 5.744 домаћинстава, док је сву додељену земљу изгубило 595 домаћинстава.

Знатан део колониста којима је Законом о ревизији признато право на земљу добијену аграрном реформом на Косово и Метохију ипак се није вратио. Страдање и претрпљени страх услед прогона од стране Албанаца многе су поколебали у намери да живот наставе тамо одакле су 1941. године били прогнани.

Александар Павловић УДК94:325.3(497.115)"1941/1945"

недеља, 01 октобар 2017 22:26
izborirazglednica
Колико о Србима на Косову и Метохији брину политичари најбољи говори слика, али...
И оној преосталој српској сиротињи на Косову и Метохији, ових дана, као и пре четири године, почели су на врата да пристижу на изглед угланцани политичари са тамним наочарима, јер не могу људе да гледају у очи, а од српске нејачи траже само једно, глас
Некада у Милошевићево време, када се на друмовима појаве машине за асфалтирање, знало се да је дошло време за изборе. Данас је машина све мање, а путеви никада гори . То је знак да су цене гласова, драстично  пале.
Колико потцењују Србе који данас живе на Косову и Метохији, говори и то да људе вежбају како да гласају, на претходно ископираном гласачком листићу. Најважније је то да се не гласа за људе, већ за бројеве... 
На протеклим изборима су на листама били "патриоте и издајници" раздвојени, а данас су уједињени у "патриотски блок". Ако смо нешто постигли у протеклих четири година, то је да смо неутралисали издајнике.
Данас је "Српска" само рекламни спот, јер од српства није остало ништа до голе речи, која се провлачи кроз четворогодишње мандате за које се сви скупа боре.
Интернет сајтови који се баве предизборним лагаријама свакодневно објављују фотографије, на којима српска сиротиња раширених руку у својим авлијама дочекује политичаре, који нуде боље сутра.
Боље сутра... у све празнијим школама, у амбулантама без лекара и лекова, у српским селима где дворишта зарастају у трње или у онима у којима су Албанци све бројнији.
Неуки политичари, које је изнедрило невреме косовског неба, српске сиротиње се сете само за време предизборних лагарија, пред локалне изборе.
Паметнији су се одавно склонили и немо посматрају шта се догађа.
 
Колико данас у очима политичара, у време избора вреди једна петочлана српска породица на Косову и Метохији? Овакве породице су реткост, а тамо где их има  оне су права мета за политичаре на изборним листама на Косову и Метохији, за изборе које расписује иста она власт која је 2008. године прогласила независнот Косова.
- Неколико десетина евра, или нека пољопривредна машина, сасвим је довољно да петочлана породица гласа за једну од политичких опција.
Данас су на овим листама они Срби који су до само пре две године били најгласнији противници ове "државе".
 
Није их срамота да и после четири година уђу у ону исту кућу сиротих Срба, док се са тавана види отворено небо, а у једној соби спавају четворо малолетне деце, заједно са родитељима. Обећавају им десетак евра за гласове, и не само то, него и да ће мислити на њих... 
Стратегија је развијена много раније, спискови су готови, а неки су због тога заглавили у полицији. То је у медијима представљено као политичко хапшење Срба на Косову и Метохији. Не, није политичко хапшење, али има везе са политиком. Сви смо ми на тим списковима обележени као потенцијални гласачи неких политичких опција.
Толико нас је мало остало да "они" знају ко ће за кога да гласа. 
Многочлане породице су углавном већ купљене, новцем или неким другим материјалним средствима.
Народу је изгледа добро.
За дивно чудо сада су се сетили и расељених Срба, за које ће бити организован превоз и сендвичи за дан када се гласа.
Ипак, о томе колико је Срба отишло са Косова и Метохије у протеклих четири година, није популарно говорити у предизборној кампањи, али како ствари стоје за четири године Срба на Косову и Метохији ће бити у пола мање него сада.
уторак, 19 септембар 2017 22:05

okirilo4

Отац Кирило, осамдесетдвогодишњи монах који већ пет година није у Драганцу, манастиру кога је након 25 година пустоши претворио у једини живи манастир на југоистоку Косова и Метохије. Рођен је у Гојбуљи код Вучитрна.
Данас време проводи на Шар Планини у катакомби манастира св. Архангела на Брезовици.
Овај истрајни монах, на почетку своје верске мисије која му је поверена од стране владике Артемија,  дошао је у опустели манастир Св. Архангела Гаврила у Драганцу, из манастира Високи Дечани, где се замонашио 1994. године.
Било је то 1999. године када је уследио најтежи период за Србе на Косову и Метохији.

Пре него што је почео да обнавља манастир зарастао у трње и високу храстову шуму, игуман Лазаревог манастира у Драганцу о.Кирило морао је крстом, молитвама па и својим телом да моли Србе да остану на својим огњиштима. 

Свакодневно је обилазио села у Косовској Витини, Косовској Каменици, Гњилану и Новом Брду. Клечао је и лежао на путу када су Срби из Клокота колективно кренули да иду пут Србије. Легао је на асфалт и на тај начин их је зауставио, па зато и данас у Клокоту има Срба, зато га највернији Срби и данас радо дочекују у овим селима.
Тога дана када је легао на асфалт рекао је својој браћи који су у натовареним тракторима стали у избегличким колонама " просто вам било ако ме згазите". - Стали су и полако су се вратили својим кућама. Захваљујући тим делима о.Кирила у поморављу и данас одзвањају црквена звона.

Отац Кирило у Клокоту када је молио Србе да не иду

Месеци су пролазили, отац Кирило је свакодневно био са својим народом, онда када је народ био остављен од државе, војске и полиције.
Одржавао је контакте са официрима Кфор-а које је донекле успео да умоли да у изузетним случајевима заштите Србе. Многи су га оптуживали да сарађује са Кфор-ом, углавном они који данас седе раме уз раме у косовским институцијама власти у Приштини.

Када је испунио своју најважнију мисију и одвратио Србе од коначног одласка из овог краја Косова и Метохије, отац Кирило је уз помоћ народа кренуо у изградњу светиње, како би тај народ приволио цркви и Богу.
Посао нимало није био лак, али му је мотив који је имао давао снагу да уз Божију помоћ сагради три хиљаде квадратних метара грађевине.
Свакодневно се на свој начин борио са шумокрадицама, Албанцима, који су пуцали у близини манастира. И са њима је успео да изађе на крај, јер да њега није било данас би у Драганцу био пустош, а манстир би био још једна Лазарева светиња на списку порушених косовских светиња.

Прво је започео изградњу звоника, јер је звоно када је он дошао у манастир било окачено на дудовом дрвету, а и само је годинама ћутало.
У манастиру су након извесног времена дошли први искушеници који су оцу Кирилу пружали велику помоћ око градње манастира.
Од тада је звоно постало звучније, цео крај је добио другачији сјај.
Људи су у манастир одлазили због оца Кирила, литургије су биле све посећеније.
На извору хладне манастирске воде саградио је чесму, а након тога је почео са изградњом прилаза манастиру. Од камена кога је сам тесао саградио је манастриску капију, коју је својеручно озидао.

Манастир Драганац, некада и сада

Једнога дана док је зидао у посету манастиру је дошао један од команданата Кфор-а. Видевши велике камене блокове које је отац Кирило сам исклесао, рекао је "баш су вам лепи ови блокови", мислећи притом да су купљени новцем и допрељени баш ту.
За пар година цео манастир је био опасан грађевинама.
Народа у манастиру је све више и више, на дан манастирске славе река људи иде ка Драганцу.
Братство манастира је почело да се увећава.

Новац за материјал је долазио од људи добре воље, а радници су долазили свакога дана из свих крајева.
А онда, одједном као гром из ведра неба, након смене владике Артемија, новопостављени владика Теодосије готово истога дана узима чин игумана манастира оцу Кирилу. Тога дана из косовских манастира већина монаха иде заједно са владиком Артемијем.
Отац Кирило није могао да остави свој народ кога је заветовао да остане на Светој косовској земљи. Није то могао да учини Србима у Станишору, Гњилану, Шилову, Коретишту, Горњем Кусцу, Пасјану, ...

Нови Игуман манастира такође је дошао из Високих Дечана. О. Иларион, некада Растко Лупуловић из Београда, бивши глумац и рок музичар, сада је постао игуман манастира у Драганцу.

Пре о. Кирила манастир је напустио, о.Игњатије, који је ушао у директан сукоб са владиком Теодосијем.
Ипак, о.Кирило није очкивао  поштовање од новопридошлих монаха, не чак и због његових година и дела, јер је смењен без икаквог разлога и обавештења.
Сваки следећи дан у манастиру био је све тежи и тежи.
Када би излазио из манастира уходили би га људи који су до јуче тражили од њега благослов.
Покушавао је да у цркви одржи онакав ред какав је он завео, међутим неки нови људи који су стали на страну новог игумана све више су реметили оно што је отац Кирило годинама уназад стварао.

Иако се одрекао претходног живота, оца Кирила у Драганцу затиче и прерана смрт његовог сина.
Старац у поодмаклим годинама, коме је потребан мир, свакога дана доживљава непријатности због чега је одлучио да напусти манастир. О непријатностима које је доживљавао о. Кирило ипак не говори.
Док је неколико дана био одсутан његова келија је отворена и заплењене су му све ствари које је имао (погледајте слику  како је изгледала келија о.Кирила у Драганцу). Отац Кирило је  из Драганца  понео само сећање на манастир кога је подигао из пепела јер то нису могли да му одузму, остало су узели: иконе, предмете, књиге, фотографије, обућу и одећу. Ни данас му ништа од тога није враћено, а и сам Бог зна да ли је нешто од тога читаво.

Искрени верници понудили су о.Кирилу земљу на којој би се настанио и уз њихову помоћ саградио цркву.
Општинска власт је спречила сваки покушај да се то и оствари.
Отац Кирило је ипак схватио да ће му најбоље бити међу својима, а то су исти они монаси који су кренули за владиком Артемијем у борбу за веру и Православље.

На жалост, народ онај исти кога је отац Кирило вратио својим кућама, није легао на пут да у манастир врати о. Кирила. Пустили смо га да оде.
Осамдестдвогодишњи старац Кирило данас је физички далеко од Драганца, али је вероватно у мислима свакодневно са својим манастиром.

Отац Кирило на Брезовици


Све што је отац Кирило сазидао данас је прекречено, а неки делови су и порушени.
Након Кириловог одласка испред манастирске чесме на монашком гробљу је саграђена гостионица и продавница сувенира донацијом  страних организација од више стотина хиљада евра. Пут ка манастиру је асфалтиран.
Отац Кирило, када је чуо колико је новца утрошено и сам је рекао " да сам ја имао толико новца када сам градио..."
У Драганцу данас нема онолико верника колико је било са са оцем Кирилом. Манастир у Драганцу посећују политичари и углавном људи који од тога имају материјану корист.
Данас црквени великодостојници ЕРП позивају народ да сада рашчињеног монаха Кирила "јуре моткама и мотикама" где год га виде, а свештеници деловање рашчињених монаха називају "сектом" иако су многи од њих у чин свештеника рукоположени од стране истог владике коме се сада ругају.
Данас о. Кирило пише књиге и поклања их својим верницима. Недавно је изашла нова књига о. Кирила "Живот са вером у Бога Христа Спаситеља".
Отац Кирило у причи са онима који му никада нису окретали леђа говори " идите у манастир, манастир није Кирилов нити било чији, ја сам то радио за Вас".

субота, 02 септембар 2017 22:10

musutisteCrkva

Мушутиште, изворно Муштиште, потиче од старосрпске речи „муштина“, што значи мужевност, човечност, чојство или надчовечност. Место са људима таквих особина је названо Муштиште, које су доцније досељеници модификовали у Мушутиште, што је данас административни назив за ово место. Људи овог насеља и осталих места у Подгору, у предхришћанском периоду, као стари Срби, имали су закон крвне освете „око за око, зуб за зуб“. Са пријемом хришћанства полако се напушта ово обичајно право и све више се код људи устаљује „муштина“ као узвишена особина праштања.
Село Мушутиште је удаљено једанајест километара југоисточно од Суве Реке. Налази се у Призренском Подгору и познато је из средњовековних повеља српских владара као Машутиште што потиче од старосрпске речи „маж“, односно муж. Село је познато по старим црквама – Свете Богородице Одигитрије из 1315.године, и црква Светог Симеона која је исчезла и о којој се не зна када је подигнута. Обе цркве помињу се у повељама Стефана дечанског, из 1326.године, и цара Душана, из 1347 /48.године, у Призренској повељи из 1326.године, којом Стефан Урош III Дечанског даје села и повластице епископији призренској – храму Богородице Љевишке пише:
“И још приложи Краљевство ми цркву Светого Симеона у Машутиштима са људима и виноградима и са млиновима и са земљом тих људи, с баштинама и с купљеницима”. У Арханђелској повељи, из 1347/48. године се наводи:
“…село Машутишта и с црквама Светом Богородицом и Светим Симеоном, са земљом и с виноградима и с воћем и с дудињацима и с млиновима и са Чревоглаждем и с Топличанима и с планином; а међа му је од Неродимља и од Сиринића и од Селца: Планина Грмовата и Болован с Висетицама, у Островицу, и од Островице у Љешеву Рудину до међе Бусињске”. У наведеним повељама помињу се виногради, млинови, воћњаци и дудињаци, које су ове цркве поседовале. Поседи са дудињацима указују и на производњу свиле од свилених буба.
На брду изнад села Мушутишта, у подножју планине Русeнице, налази се манастир Свете Тројице – Русeница, познат по свом Катастиху – поменику који се почео водити од 1465. године. У планини Русeници налази се испосница – природна испосница Русeница. У изворишном делу Матоског потока налазе се неколико испосница.
Једна од најстаријих цркава у Мушутишту је мала једнокубна црква Успеније Свете Богородице Одигитрије. Задужбина је врховног дворског управника државних добара (дагнаца) Драгослава, казнаца, његове жене Јелене, сина Станише, кћери Ане и година 7823 (=1315), индикта 5. Овај лепо клесани натпис претставља најлепши и најстарији српски епиграфски споменик. Црква је грађена наизменичним редовима опеке и камена. У основи има облик правоугаоника 10м X8,35м. Кубе и сводови били су још много раније срушени, па су претрпели неке преправке. Фреске су из периода непосредно после градње цркве из 1315. године. И оне су биле очуване у деловима све до 1999.године, када су албански екстремисти потпуно уништили ову цркву. Међу ликовима ратника, архијереја и светитеља је портрет просветитеља светог Климента Охридског Овај портрет је био један од три најстарија. Сматра се да су остаци фресака у цркви Успеније Богородице Одигитрије у Мушутишту била међу најлепша дела уметности у доба краља Милутина. У цркви су се чувале две престоне иконе Христа и Богородице рађене 1603.године. Према наводима Петра Костића, црква је са једне стране била затрпана земљом све до 1856.године, због чега није служена божја служба. Тадашњи митрополит Мелетије заузео се и уз помоћ игумана манастира Свете Тројице Серафима Милошевића, житеља Мушутишта и околних села земља је уклоњена. Хаџи Тома Грудић, трговац из Призрена, приложио је три хиљаде гроша да се црква доведе у ред. У њој се почело служити, а за старешину је дошао јеромаонах Јеротије Чекрџић из Призрена. После њега монах Гедеон Чукуљевић, који је био пореклом из жупе Гора. Купљена је земља у селу за цркву, а прилозима и трудом Гедеона подигнута је код цркве двоспратна зграда. У њу се сместила школа. У цркви на дан Велике Госпојине (Гољем Госпођиндан) скупљао се народ на сабор 15/28. августа.

Манастир Свете Тројице је у подножју планина Русeнице на два километра јужно од села Мушутишта. Петар Костић наводи да је на висоравном подножју планине Дoње Ликопољане. Манастир се могао видети са пута Урошевац-Призрен из села Дуља. Види се и из села Будакова и Mачитева. Не зна се тачно када је манастир подигнут и ко га је основао. Сигорно је да је манастир постојао и пре 1465.године. Постоји познати поменик овог манастира. У њему је убележено на хиљаде дародаваца из скоро свих села призренске околине и других крајева. Овај поменик је био на чувању у манастиру Светог Марка Коришког. Када је манастир Свете Тројице обновљен 1836.године, поменик је враћен и преведен. Задржане су старе корице обложене кожом. Има 80 листова старих и пет уметнутих, али нису означени бројевима. У поменику су уписана лична имена приложника и места. Из њега сазнајемо када су калуђери ишли и писали пописе. Посебно се из писаних имена и места сазнаје о првој генерацији која је примила ислам и дали прилоге манастиру у спомен родитеља, браће и сестара хришћана (пример села Гунцата). Нека имена наведених села данас не постоје: Војинец (између Љешана и Сопине), Воисоловица (пропали манастир између манастира Грачанице и Јањева), Вучитрн (између села Целине и беле Цркве), Градец (пропало село у призренском округу), Доленце (Подримски срез-између села Сеника, Ладровца и Беланице) и друга села као Петрова црква (између Малишева, Човића, Драгобиља), Полатица близу цркве Светог Петра Коришког), Ладвец (близу Ораховца), Стратиновце (од села Грековца) и др. Када је о овоме писао Петар Костић, од 50 села која су уписана, а која спадају у призренски округ, само су шест чисто православна, 13 мешовита, седам у која су потурице, а још говоре српски, а у 24 су Арнаути, односно поарнаућени Срби, али сви мухамеданске вере.
Поменик манастира Свете Тројице је из касе цркве Светог Ђорђа у Призрену узео и однео, као и друге вредности за време бугарске окупације 1915-1918.године, бивши митрополитски намесник Стефан Карајанев из Велеса.Манастир је имао збирку рукописних књига писаних од 14 до 17 века. У њему се налазио један рукописни Апостол из 14-15 века. У њему је сликана икона 1603.године. У манастиру се чува шестокраки фењер, дар призренских занатлија који су помогли, у 19 веку, обнову манастира и изградњу манастирских конака. Исајије Туцак, призренски митрополит, који је посвећен 1731.године, обишао је Призрен и околна села те године. Стигао је у село Мушутиште, али не у манастир Свете Тројице. Манастир је опустошен 1681. и 1731. године, а свакако и 1690.године, када се свештенство разбегло. То је време када су Турци прогнали аустријску војску из Призрена.
Обнову манастира помогао је Аксентије II, игуман манастира Светог Марка Коришког прилогом од 200 дуката. Димитрије Гудић из Призрена, у калуђерству назван Дионисије, почео је са обновом према запису на књизи Филага. Поставио је темељ цркви и наставио зидање на Светог Мирона, 17. августа 1836.године. Архијереј Ананије, митрополит призренски, освештао је цркву у мају 1837.године.
Свакако да пре тога, у време владавине моћника паше Ротулових, Дионисије није могао много урадити. После одласка Мехмед -паше 1836.године, услови су били повољнији. Јеромонах Дионисије подигао је у цркви малу собицу 2,5X2, која је 1903.године порушена.
У току пустошења манастир је изгубио своје забране (шуме) и земље. Шуму су одузели мухамеданци Мркоњићи из Мушутишта. Браћа Десићи, добротвори из Мушутишта, поклонили су манастиру једну повећу њиву звану Јаловац. Настојањем Дионисија, Мушутиште своје забране око манастира поклонило је манастиру. Шуме и манастир Свете Тројице су од тада чували по наследству Арнаути из села Грековца. Они су добијали напојницу од 500 до 1000 гроша годишње. Чувари су били Неза Ибраим (Neza Ibraim) и његови братанци Асан, Рамо, Абдија и Усеин. Дионисије је за игумана произведен 1825.године, после смрти његовог старешине. Умро је 1846.године.
Митрополит Игњатије поставио је за старешину Хаџи Макарија и то добро уновчио. Од манастира је узео 2000 гроша и одредио да манастир годишње шаље Патријаршији, тј. у његов џеп по 1000 гроша. Игњатије се сматрао као један највећи глобаџија своје пастве, цркве и манастира. На захтев Призренске црквене општине Хаџи Макарије је уклоњен. На његово место је дошао Серафим Милошевић. Он је много учинио за подизсње манастира. Тада је манастир продужен. Купљена је једна кућа за манастирски метох. Серафим је био родом из села Цапарца, а као дете је дошао у манастир Свете Тројице где је одрастао и замонашио се. Године 1854. дошла су из Призрена сабраћа Јеротије и Самуило. После њих дошла су још три: Никодин, Петроније и Теофило Аспрић. Никодин је био из села Брод (Гора) из породице Шутановић. Његови рођаци у Призрену називају се Дебаловићи и Једибелић. Петроније је Пећић Радивојевић из Призрена.
Тодор Мутовски из Пеште приложио је звоно 20. јуна 1858.године цркви Призренској – храму Свете Богородице, то је написао на звону. После смрти игумана Серафима, митрополит је за тутора овог манастира одредио Младена Чемерикића, из Призрена. Он је управљао манастиром три године. Митрополит Мелетије није хтео да постави за управника младог Теофила све до 1861.године. Теофил је био старешина манастира све до 1872.године, када је отишао због сукоба изнеђу призренске црквене општине и Цинцара око цркве Светог Спаса. После јеромонаха Теофила Аспрића, за старешину манастира Свете тројице дошао је поп Јован Поповић-Дворанац. Он је дошао у манастир после смрти сина јединца . Био је удовац. На дужности је остао до смрти 1876.године. После тога других калуђера у манастиру није било. Управу и старање над манастиром преузео је Петроније, игуман манастира Светог Марка Коришког. Касније, за време Петронија и управе, кроз манастир су прошли: Коста Хојевић из Скадра, Коста (Коча) Вукић из Призрена, а после замонашења добио име Кирил (волео је да пије), јеромонах Никодин из манастира Светог Марка (бавио се воћарством), архимандрит Хаџи Јанићије Митровић, старешина манастира Српског Подворја у Москви. Петроније је отворио 1882.године школу у манастиру, а за учитеља је наименовао тадашњег искушеника Косту Хојевића из Скадра, али је и он мало радио, јер сељаци нису хтели да шаљу децу у школу.
Јанићије Митровић је провео пет до шест година у манастиру, а умро је у Призрену 1905.године. Служио је у капели Призренске богословије. Године 1909. долази Хаџи Севастијан Лукић-Сарић, родом из Призрена. Севастијан је ступио у монашки чин у Хиландару.
Манастир Свете Тројице имао је 10 хектара обрадиве земље и око 300 хектара под шумом. У обнови манастира учествовали су еснафи призренских занатлија и појединци трговци и занатлије града. Посебно је велики допринос призренских занатлија у изградњи манастирских конака. Стефан Церић, механџија из Призрена, четрдесетих година прошлог века подигао је чесму у најстаријој манастирској згради која је изграђена западно од цркве. На тој згради подигнут је 1885.године још један спрат. Тада је манастирски тутор био Анђелко Секулић из Призрена. На том спрату саградили су собу звана шарена соба мутавџије из Призрена. Собе су изградили и Младен Чичкаревић, Арса Савић-Аљуш, Марко и Саво Синадиновић, Манојло Лазаревић и Анта Дејановић, сви из Призрена. Подигнуте су и зграде: двоспратница источно од цркве, дужине 20, а ширине 8 метара и двоспратна зграда јужно од цркве. Њу је подигао игуман Теофило. Зграда у дужини има 40, а у ширини око 9 метара. У овој згради саградио је собу Васиљ Ђорђевић Чифуче из Призрена. Призренци су 1911.године основали друштво за унапређење манастира Свете Тројице и Светог Марка. Друштво је сакупљало новац и на згради коју је подигао игуман Теофило саградило 12 соба и неколико малих кухиња за потребе манастирских гостију. Тада је изграђено два километра колског пута од Мушутишта до манастира. Мутавџија еснаф из Призрена подигао је , јула 1864.године, чесму у дворушту манастира. Својим прилозима учествовали су и чланови Друштва за обнову. Као утемељивачи дали су прилоге Стева М. Димитријевић 15 турских лира, призренска банка 10 турских лира, Српска комисионерска радња Призренаца у Солуну пет наполеона. Срби Призренци из Америке послали су 16 наполеона. Својим тестаментима завештали су манастиру Свете тројице по 100 наполеона Хаџи Димка В. Патрногић и Гига Хаџи Јакић из Призрена. Крста Лазић, трговац, и Ђорђе Станојевић, Ћурћија, дали су по два наполеона манастиру. Поред чесама у самом манастиру, у шуми постоји чесма звана Шугава чесма. Вода са ове чесме сматра се лековитом за лечење од шуге.
Призренци су радо и често долазили у посету овом манастиру. Посебно су долазили лети ради опоравка. Многе породице из Призрена и околине долазиле су и ту проводиле по неколико дана на Духове. Тада је био црквени сабор, који је трајао три дана. Коришћени су изграђени манастирски конаци. Многи су проводили време на манастирским ливадама, или колибама које су спремане за дане саборског славља. Манастирски гости доносили су храну и пиће али је и спремали у манастиру. Део намирница слат је из града. У најтеже време туторску дужност је обављао Тодор Арсић-Ункић (Симеунка), трговац из Призрена. Он је био око 20 година тутор у манастиру Свете Тројице.
У литици стене која је висока преко 60 метара на изворишном делу Матосног потока, постоје у шест редова једна изнад друге , неколико испосница. Све испоснице повезане су међусобно стазама и исклесаним степеницама. У неке испоснице је прилаз могућ, а у друге отежан. Испосница на шестој зони је неприступачна. На врху стене је Градац са остацима Старог Градишта, које се пружало у правцу север-југ површине 120X30 корака. Сада је на овом узвишењу (1 226 м) јужно од Мушутишта подигнут ловачки дом.
У планини Русиници, у стрмој стени висини од 15 м, налази се природна пећина. Јужна отворена страна пећине зазидана је високим зидом. Пећина је имала приземни део и спрат са по две одаје. Иза једне одаје на спрату у стени је исклесана ћелија. Пећини се прилазило са бочне стране. На падини су остаци клесаних степенка. У овом крају Мушутишког Подгора, као и у селу Кориша, пећине-испоснице грађене су у 14 веку. У то доба било је много испосника.
За време Топличког устанка, августа 1917.године, пребегао је свештеник Димитрије Димитријевић из крушевачког округа са седам другова комита. Најпре су дошли у село Велика Хоча и сместили се у кућу Ноје Бркића, затим су тајно дошли у манастир Свете Тројице код Мушутишта. У манастиру су провели два дана. Отишли су у Сиринићку жупу да би се прикључили фронту. Група је откривена од стране бугарских власти и похватана. Код њих је пронађена забелешка о кретању. На основу бележака ухапшени су из Велике Хоче мајка Ноје бркића Иконија (75 година), Нојина жена Савета и сестра Султана. Ухапшени су и из манастира Свете Тројице Хаџи Севастијан Лукић Сарић, из Призрена, и манастирске слуге Лаза и Кузмин. Сви су одведени у Ниш. У Нишу су осуђени на смрт: Савета, жена Ноје Бркића, Хаџи Севастијан Лукић-Сарић, Лаза и Кузман.
У Мушутишту је од 1912. године, после турског ропства, поново устаљен обичај ”Ранило”. Он се обављао јануара месеца. Тог су дана, сеоске девојке устајале рано пре зоре, окупљале испред цркве, палиле ватру и певале разне песме.
Ту се играло и певало до пре свитања када се одлазило кући. Обичај “Ранило” је посвећен здрављу села и породицама а посебно стоци да се умножи и обогати домаћинства.
Новембра месеца 1915. године,Мушутиште је пало под Бугарским ропством. Учињени су велики и тешки злочини.Народ је умирао од глади, а поред интернације и присилног рада, денационализација Срба је била присутна на сваком месту.
Тако је било све до децембра 1918.године, када је формирана држава СХС, односно од јануара
1929.године Краљевина Југославија.
У новоформираној држави Мушутиште је било прикључено Подгорском срезу са седиштем у Сувој Реци. Село је у овом периоду било вишенационално. У њему су живели Срби и Арнаути (исламизирани и албанизирани Срби) у проценту 50:50%.
Народ је обострано обављао и неговао традиционалне обичаје: “Лазарице”, “Бадње вече”, “Ранило” и др.
Неки обичаји су постали саставни део живота и осталих Мушутиштана; тако је “Бадње вече” постало саставни део славља и у Арнаутским породицама.
Када је 06.априла 1941.године окупирана, иначе до тада солидни односи мештана, изменили су се и поједини арнаутски силници уз помоћ албанских окупатора настојали да српски живаљ протерају или албанизују.
По ослобођењу Мушутишта 22.октобра 1944.године, пришло се одмах изградњи. Тако временом село израста у развијено урбано насеље, са око 8.700 становника мешовите националне структуре. Седамдесетих година 19 века око Мушутиште има 195 домаћинства са 1130 Срба и чине изузетне напоре да у прокламованом братству и јединству издигну себе изнад свих оних који желе сукобе. То је, са једне стране, омогућило да Мушутиште добије електричну енергију, успостави ПТТ мрежу са 200 телефонских бројева, здравствену станицу, Дом културе са библиотеком, земљорадничку задругу, више продавница мешовите робе, водоводну и канализациону мрежу. Изграђена је и фабрика спортске конфекције звана “Нерезина”. Са друге стране, безусловно и прегорно подаништво братству и јединству и опортуно понашање у односу на албански национализам, омогоћило је распласавање албанског сепаратизма.
Сепаратизам који излази из илегале 70-их и 80-их година 19 века захватио је и село Мушутиште. Први су на удару били школа и њени наставници. Због тих поремећених националних односа и деловања арнаутских сепаратиста, који су били на страни албанског иредентистичког покрета, један велики број учитеља и наставника Срба из Мушутишта, се иселио и тиме нанео велики ударац Србима из Мушутишта. Нагли и масовни одлазак учитеља и наставника је, са једне стране подстакао остале мештане на исељавање, а са друге стране потпуно блокирао рад школе у настави на српскохрватском језику. То су били: Цветко Савић, Ана Савић, Михајловић Станимир, Михајловић Слободанка, Илић Златан, Стојковић Јован, Петровић Огњана, Стојковић Слободанка,Михајловић Ранђел и Михајловић Драгица.
Међутим, без обзира на непатриотски чин њихових учитеља и наставника, део Срба Мушутиштана, никаква окупација, ни прогони са њихових праисконских огњишта нису могли да их покрену, јер су решили да своју дедовину, прадедовину и чукундедовину чувају као један. Живели су и борили су се за очување својих огњишта, обичаја и вере на челу са поповима: Кампарелић Цветком, Нашпалић Александром и другим. Ова мукотрпна борба и отпор до последњег егзодуса.
Многобројне цркве и манастири у којима су обитавали учени монаси и посебно образовани попови имали су статусе образовних институција за становништво села Мушутишта. Цркве, а посебно манастири, и за време турске окупације били су главни културни и просветни центри, носиоци писмености и образовања. Преко цркава, манастира и њихових школа, народне традицијеи усмене народне књижевности, одржавала се непрестана веза са богатом прошлошћу. Оне су подизале народну свест, чувале језик, обичаје, јачале дух отпора и бодриле на истрајност. У тим веома тешким условима основана је 1846. године, прва школа у Мушутишту после пада српске царевине, при манастиру Свете Тројице.Ову школу отворио је “много заслужни архимандрит Дионизије Петровић, игуман манастира Свете Тројице, а за учитеља поставио Јеромонаха Константина родом из Галичника, среза дебарског. За посао који је обављао био је исплаћиван 400 гроша годишње, храну из реченог манастира и из села”.
После извесног прекида, школу је обновио игуман овог истог манастира Петроније Радивојевић 1882. године и била је за децу из оближњих села. За учитеља је поставио Косту Хојевића, старошколца, родом из Скадра, иначе искушеника тога манастира. Али је и ова школа после годину дана престала да ради, јер сељаци нису показивали интересовање за школовање своје деце.
Септембра месеца 1896. године у Мушутишту је поново отворена школа као црквено-општинска у конаку цркве Свете Богородице Одигитрије и од тада рад ове школе не престаје, све до 1928.године, када је изграђена школска зграда у којој се одвијала даља настава.За старешину је постављен Јеромонах Јеротије Чекрџић из Призрена а после њега Монах Гедеон Чучуљевић, пореклом из Горе (Општина Драгаш). Гедеон Чучуљевић је чак за цркву купио и нешто имања. Тада је од прилога Хаџи Томе Гудића и залагањем свих подигнута црквена зграда, у којој су почела да се образују деца овог села.

Текст преузет са портала ХОДОЧАСНИК.

У Мушутишту је  до 1999. године у 500 српских породица живело скоро 2000 Срба. Презимена фамилија које су живеле у овом селу су Борисављевићи, Станисављевићи, Михајловићи, Лазићи, итд.

1999. године сви су протерани, а имовина им је потпуно уништена. Пореушена је и црква из 14. века.

Повратак Срба у овом селу ометају локални Албанци, који организују протесте и прете Србима.
И поред претњи, Срби сваке године организовано долазе у своје село и на темељима порушене цркве служи се Света литургија.


Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

Газиместан 2012. године

 

patrijarh

Мудрости патријарха Павла

Верујући у Господа остварујемо смисао живота...

Понављам и себи и вама, и нас је Господ послао у наше време и поставио задатке које сваки од нас треба да изврши, и у својој породици, и у друштву, и у Цркви, и у целом човечанству...

Злочини над Србима на Косову и Метохији

Крвава жетва 1999. у Старом Грацку

 

23. јула 1999. године у Старом Грацку код Липљана на њиви зверски је убијено четрнаест

Више

Крематоријум за Србе - Клечка

 

Село Клечка , 27. август 1998.

Српска полиција открила је кремациону пећ у фабрици

Више

Убиство шесторо српских младића у кафићу ''Панда'' у Пећи

Светислав, Зоран, Драган, Вукота и два Ивана недужно гледају са читуља, Пећ се претворила у град
Више

Страдање фамилије Костић из Ретимља

Породицу Костић из Ретимља код Ораховца називају најтрагичнијом породицом на Косову. Најпре је
Више

Отац Харитон Лукић

Медју бројним зртвама Косовско-метохијске трагедије су монаси Манастира Светих Архангела, Отац
Више

Злочини гњиланске групе

Против 17  чланова озлоглашене банде, Тужилаштво за ратне злочине Србије крајем  јуна је
Више

Злочин у Гораждевцу

13. августа 2003. године у Гораждевцу убијена су српска деца. Многи међународни званичници

Више

17. март 2004. - ПОГРОМ

СРБИ УБИЈЕНИ У МАРТОВСКОМ ПОГРОМУ 2004. ГОДИНЕ

  • СПАСОЈЕВИЋ БОРИВОЈЕ (1941) из Косовске Митровице,
Више

Напад на аутобусе код Подујева

16. фебруара 2001. године извршен је терористички напад  на аутобусима Ниш Експреса у Ливадицама

Више

Убиства у Церници

01.09.2003. године

Миломир Савић, рањен у нападу у Церници, подлегао повредама

Новица

Више

Списак убијених Срба

  • СПИСАК УБИЈЕНИХ СРБА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ ОД ДОЛАСКА КФОРА 1999. ГОДИНЕ

Овај списак

Више

Списак киднапованих Срба

Овај списак није комплетан (ако знате имена убијених Срба који се не налазе на овом списку

Више

Распеће Ђорђа Мартиновића

 

“Шиптарски терористи набили га на колац пpвoг маја1985г. 
Истина скривана пeтнaecт година.

Више

ПРАВОСЛАВНИ ХРАМОВИ УНИШТЕНИ ОД ДОЛАСКА КФОРА И УНМИКA

На списку се налази 140 уништених православних објеката на Косову и Метохији од 1999.
Више

Обећања политичара

Део Вулинових (не)испуњених

јануар 2013. - Немојмо да уносимо немир међу Србе на

Више...

Остају српске институције на

Србија не сме да дозволи да Срби на Косову и Метохији
Више...

Нећу се смирити док Косово и

БЕОГРАД, 21. фебруара 2008. 
Николић је, говорећи
Више...

Како је нестао акциони план?

Од 17. фебруара ове године, када су косовскe институције

Више...

Никада нећемо признати

Министар спољних послова Србије Вук Јеремић поновио је

Више...

Никада нећемо признати Косово

07. јануар 2012 - Председник Србије Борис Тадић

Више...

gorazdevac zlocin

sporazum o reg preds

1244

djordje martinovic

 

 

Будите у конткту са нама

www.kosmet.net YOUTUBE канал

Style Setting

Fonts

Layouts

Direction

Template Widths

px  %

px  %