Срби за Србе-СМС на 7763
Вести
ДУХОВНИ НЕИМАР КОСОВСКОГ ПОМОРАВЉА - четвртак, 22 август 2019 21:53
Дичићи из Страже ће добити нову кућу! - недеља, 16 децембар 2018 23:04
уторак, 05 фебруар 2019 11:01
markodjuric
Колико држава и њене институције задужене за бригу о Србима на Косову и Метохији воде рачуна о њима, можда најбоље говори пример десеторо преварених Срба који су 2008. године били натерани да потпишу отказна решења, уз политичку садржину изјаве, а онда их је држава претворила у социјалне случајеве и данас слушају разна обећања службеника Канцеларије за Косово и Метохију, једанпут месечно.
Да је проблем десеторо преварених Срба са  Косова и Метохије, обавеза неких претходних Влада, наслушали су се ови људи од политичара.
"У време када смо се надали да ће политичка опција која је на власти повољно решити наш проблем, догодило се оно што нисмо могли да претпоставимо, држава нас је оставила на улици".
Ако се на овај начин решавају нагомилани проблеми Срба са Косова и метохије, сасвим је јасно што одатле свакога месеца оде по десетак српских породица.
Иста судбина чека и ове људе.
 
Зашто Марко Ђурић не жели да саслуша ове људе?
Молбу за пријем код директора Канцеларије за Косово и Метохију слали су на десетине пута, али одговор нису добили никада, већ само наизглед уверљива обећања да ће проблем бити решен, а све у циљу како они кажу опстанка Срба на Косову и Метохији. У тродневнпој посети Косову и Метохији, господин Ђурић није имао времена да саслуша десеторо насамарених Срба.
 
Ето тако држава брине о свом народу на Косову и Метохији, а прича о опстанку је само једна од популистичких парола које се свакодневно просипају у јавности.
 
На местима где су по Уговору радили ови Срби до 2014. године, држава је почела да запошљава, али рођаке неких челника Српске листе, који се у најмању руку хвале да је то завршено само једним позивом у Канцеларији за Косово и Метохију. Један од њих је брат председника општине Клокот, Здравко Дејановић, који је по Уговору запослен у Пореској управи, у Експозитури Шилово у Горњем Кусцу код Гњилана.
 
Како је могуће да у овом случају Канцеларија за Косово реши проблем само једним телефонским позивом, а неко на милост чека више од десет година.
Након последњег обраћања јавности и намере да 21. јануара оду у Београд, и пред овом институцијом сачекају господина Ђурића, експресно су добили позив из Канцеларије за Косово и Метохију. Господин који се представио као Немања Кијачић из Канцеларије за Косово и Метохију, буквално их је одвратио од те намере, обећавајући да ће по Ђурићевом налогу проблем бити решен на релацији Канцеларија за Косово и Метохију - Пореска управа - Министарство финансија - Влада Србије, али да писмених доказа о томе нема, те да буду стрпљиви јер они мисле на њих.
 
"Од тада до данас, иако смо тражили одговор, овај господин не одговара на електронску пошту, путем које смо поред телефенског добили и писмена обећања.
Дописивање и телефонско контактирање траје од Новембра прошле године. Углавном се све своди на обећања, рекли би празна, кажу преварени бивши радници Пореске управе".
 
Све већи медијски мрак
Неки интернет портали којима смо слали сличне дописе одбили су да објаве наш текст, под изговором да су добили упозорења да такве ствари убудуће не објављују.
Нашем стрпљењу је време одавно истекло, а сада смо и насамарени па и осрамоћени јер смо погазили своју намеру коју смо најавили у писаним медијима.
Ипак, и поред свега, десеторо бивших радника Пореске управе неће одустати од своје намере да се састану очи у очи са главним представником институције, која је задужена за решавање проблема Срба на Косову и Метохији, па макар то било и на неком шеталишту.
 
За који дан навршиће се једанаест година од преваре која ове људе сигурно удаљава од својих родних места
Њихова борба за опстанак на Косову и Метохији тек предстоји и никада неће одустати од тога, јер ако је Апелациони Суд преиначио одлуку Основног Суда и пресудио у корист државе и Владе Републике Србије, која је писменим актом објављеним у Службеном Гласнику Републике Србије, наредила и позвала Србе да напусте косовске институције, шта преостаје једном обичном човеку него да стане пред врата релевенатне институције и правду и милост тражи од оних који ту државу воде. 
 
Са друге стране и ова Влада је недавно позвала запослене у Косовском заштитном корпусу да напусте исти и дала им је плате. Да ли ће у некој наредној Влади и ови људи постати обавеза претходне Владе, питање је за људе који воде ову земљу? 
 
Министарство финансија Републике Србије поступило је различито у два иста случаја. Управа царина Републике Србије прихватила је спорни Закључак Владе Републике Србије из 2008. године и раднике Унмик Управе царине примила у службу, док је за Пореску управу Србије тај Закључак неважећи. Министарство правде Републике Србије, прихватило је као валидан Закључак Владе и раднике у Унмик правосуђу прихватило и дало им решења на неодређено време.
 
Слободан Самарџић, није се појавио као сведок на суђењу у Београду
Проблем десеторо преварених Срба је настао за време Владе др Војислава Коштунице. Следеће Владе овај проблем одржавале су као нерешен, па је Уговор о Привременим и повременим пословима са радницима бивше Унмик Пореске управе продужаван чак тринаест пута све до 2014. године. На ове људе није се односио правилник о платама државних службеника на Косову и Метохији. 
На суђењу у Првом Основном суду у Београду иако му је неколико пута уручен позив да буде сведок, није се појавио некадашњи минисатр за Косово и Метохију, господин проф др Слободан Самарџић. Овај податак додатно говори о односу политике и политичара према косовско-метохијским Србима.
Тренутна владајућа коалиција 2014. године без икаквог образложења отписала је људе који су натерани да напусте своја радна места на Косову и Метохији. 
 
Због свега горе наведеног молимо Вас да нас подржите у борби да дођемо до било каквог одговора из устију директора Канцеларије за Косово и Метохију господина Марка Ђурића, сматрајући да је институција коју он представља једина релевантна институција за решавање ове врсте пробелема, тј. да проблем десеторо бивших радника Унмик Пореске администрације "баци" на сто Владе Републике Србије, односно тамо где је проблем и настао.
 
С' обзиром да директор Канцеларије за Косово и Метохију нема намеру да нас удостоји и закаже састанак у термину који њему одговара, ми  овим путем обавештавамо Канцеларију за Косово и Метохију да ћемо почетком наредне недеље без одлагања доћи пред врата ове институције у Београду, са захтевом за разговор са директором Марком Ђурићем, како бисмо му представили наш једнодеценисјки проблем, који је настао због неодговорности државе у којој живимо, а која нас тера да се одлучимо за најтежи животни корак, после двадесет тешких година живота.

Долазак десеторо Срба са Косова и Метохије није једноставан, али због будућности наше деце, ми смо спремни да издржимо све.

субота, 02 септембар 2017 21:19

miomirsavic

Након доласка Кфора и међународнме мисије Унмик-а у селу Церница код Гњилана, 1. септебмбра 2003. године убијен је седми по реду Србин, Миомир Савић (35), а неколико Срба теже је рањено. 
Због неадекватне и неблаговремене медицинске помоћи, Миомир је издахнуо у америчкој војној бази Бондстил код Урошевца.
На месту где је убијен, данас стоји плоча са натписом: "ХЕЈ ЧОВЕЧЕ, ПОГЛЕДАЈ МЕ, СТАНИ, ШТО МЕНЕ УБИ, А ДРУГЕ РАНИ, МОЈА ДУША МЛАДА РАЊЕНА, У НЕДОГЛЕД ОСТАЛА УСАМЉЕНА. МИЛЕ"
Миомир Савић, у време када је убијен, био је учитељ у школи у Церници, а пре 1999. године радио је као саобраћајни полицајац у Гњилану.

Косовске власти  ни након десет година нису успеле да пронађу убицу Миомира Савића.

Меморијални турнир у фудбалу Миомир Савић - Гуџа организује се сваке године у селу Партеш.

До дана када је настрадао водио је дневник догађаја у селу Церница.

 

 

Део трагичних сведочења Миомира Савића

Миомир није доживео да вам исприча своју причу, али живеће и даље кроз речи свог дневника, те тако никад неће бити заборављени трагични догађаји који су задесили Србе у Церници.

Миомир је водио дневник и оставио сведочанство о данима терора над сељацима, о небројеним прогонима, бомбашким нападима и гранатирањима, пуцањем из кола у пролазу, пљачкама, паљевинама, убиствима и киднаповањима. Све то имало је само један циљ - да Срби побегну из села. Остало је сведочанство о уништавању имовине, био је сведок и првог напада на цркву Св. Илије 7. јула 1999, а доживео је и њено коначно разарање 4. јануара 2000. године, када је минирана и разнета у ваздух. Миомир није доживео да вам исприча своју причу, али живеће и даље кроз речи свог дневника, те тако никад неће бити заборављени трагични догађаји који су задесили Србе у Церници. Сваки живот има свој смисао, а ја осећам част и обавезу да теби, читаоче, пренесем ове трагичне догађаје његовог кратког живота (1968-2003).

 

Напади почињу у сумрак

Оно што ћете прочитати је у малом испричана прича о читавом Косову. Миомир Савић је децу у Церници учио до доба кад су били спремни за средњу школу. Поштован у својој заједници, приметно посвећен свом позиву, образовању и учењу, потпуно је природно то што је одлучио да води дневник о догађајима који су се одвијали у селу. Први запис је из 14. јуна 1999. године када су Албанци извршили први напад на српске куће у селу, тог истог дана, недуго након уласка НАТО/Кфор трупа на Косово. Напад је извршен из Смакића Махале, дела села насељеног Албанцима. Мета су биле српске куће, те су многе од њих оштећене ватреним оружјем. Нападачи су, без разлике, пуцали на сваку српску кућу, али, срећом, није било жртава. Кфор није интервенисао. То је била тек претходница онога што је требало да се деси, а према дневничким записима од 14. до 28. јуна 1999. године ови напади ниског интензитета настављали су се сваког дана, обично почињући у сумрак. Током дана крали су, уз уперено оружје, личну имовину, аутомобиле и стоку.
А онда 28. јуна 1999, на сам Видовдан, напади су постали интензивнији. Мноштво Албанаца, наоружано разноврсним оружјем, напало је Србе. Постарији човек, Живко Савић, умро је од срчаног удара, који је засигурно био последица шока због напада који је трајао три сата. Одсуство Кфора било је очигледно, а није неразумно у овом случају закључити да су се нападачи осећали још и охрабрени одсуством одговора од стране Кфора, јер су и напади од тада постали учесталији и смртоноснији.

Први од многих киднапованих Срба из Цернице био је Добривоје Костић, отет 2. јула 1999. године. Одвели су га у Гњилане, у бившу зграду ЈНА. Пре него што су га пустили, испитивали су га и тукли ланцима. Он је један од ретких који је успео да измакне канџама УЧК. 7. јула 1999. године Албанци су полили бензин око улаза у цркву Св. Илије, натопивши бензином неке крпе на вратима. Онда су бацили две бомбе у покушају да бензин запале. Срећом, нанели су нека мања оштећења споља. Албанци су 8. јула 1999. започели нову тактику, пуцајући ка селу светлећим мецима из оближње шуме. Од погодака светлећим мецима запалило се неколико кућа и амбара, па је тако изгорела храна за стоку. То је приморало многе Србе да стоку продају, јер више нису имали чиме да је хране, а напади на сељаке који су радили у пољу постали су све чешћи.

 

Ни дан без терора

А напади се више нису бројали данима, већ недељама, и само су се настављали:

8. јул: Српске куће горе. Запаљени амбари Живојина Костића и Звонимира Јанковића. Оштећени кућа и амбари Уроша Стојановића.
10. јул: запаљен део куће Миланке Стојковић
11. јул: Запаљен и остатак Миланкине куће
11. јул: нападнути сеоски чобани, међу којима је било и деце, док су чували стоку.
12. јул:Прославља се Петровдан. Оружани напад на групу Срба пред продавницом Марка Петровића. Рањени су Драго Живковић, из оближњег села Партеш, Саво Петровић и деца власника продавнице.
15. јул: ош један напад на чобане док су чували стоку.
17. јул: Бачена бомба на кућу Небојше Стојановића
18. јул: Кфор је вршио преметачину у кући Небојше Стојановића, која је претходног дана била мета бомбашког напада. Небојшу су припадници Кфора ухапсили и одвели. Држали су га у притвору пет дана.

„Уместо да траже терористе који су вршили нападе на Србе, њихове домове и имања, припадници Кфора би претресали нападнуте српске куће, узнемиравали и хапсили Србе“. Један од припадника америчког Кфора рекао је Миомиру да „Срби бомбе бацају сами на себе“.

Кфор хапси и притвара Србе
20. јула, два дана након што је притворен Небојша Стојановић, његов педесетпетогодишњи отац Божидар, инвалид, убијен је крај своје куће. Жртва је убијена хицем у главу из велике близине. Кфор није могао, или можда није хтео, не само да тражи убицу који је злочин починио у сред дана, него ни да га идентификује.
Напади на куће се настављају. У међувремену, Кфор непрестано хапси и притвара Србе из села након претреса кућа. Један припадник америчког Кфора признао је једном од Срба из села да тако поступају јер Албанци из села нешто дојаве у вези са својим комшијама Србима.

 

Звуци граната - свакодневна „песма“

22. јула 1999. године бачене су две бомбе у двориште куће Милорада Симића. Једна је експлодирала, а другу су касније уклонили припадници Кфора. Убрзо након тога, Кфор је извршио претрес у кућама Светислава и Миливоја Спасића. Причинили су штету у кући и присилили укућане, укључујући и петоро деце, која су имала од три месеца до четири године, да од два до четири изјутра чекају ван својих кућа, док је Кфор, наводно, по кућама тражио оружје. Као што и сам читалац може да замисли, Срби, становници Цернице, како се то јасно види из Момировог дневника, осећали су не само да се Кфор прави да не види етничко чишћење које се дешава у селу, већ и да саучествује са злочинцима, јер, са једне стране, оптужују жртве, а са друге и не покушавају да злочинце пронађу и да примене закон.


Беспомоћни и неми Срби су посматрали зло

Како је време текло, из јула у август, напади су се настављали: пушчана паљба, бомбе, крађе, уништавање имовине. При свему томе, Кфор је хапсио Србе, а с времена на време претресао српске куће у пратњи Албанаца из села. Звук граната којима су гађане српске куће постао је песма која се у Церници понављала сваке ноћи, читавог лета и у рану јесен 1999. године.
29. септембра 1999. нападнута је, и то не први пут, кућа Владимира Савића, Миомировог оца. И док су се Миомир, његова супруга и двогодишњи син спремали на спавање, тек што су ушли у спаваћу собу, бачена је бомба на прозор. Срећом, одбила се о прозорско стакло и експлодирала напољу. Нападачи су виђени како беже и чак су идентификовани, али, као и увек, Кфор против њих није предузео ништа. Уместо тога, нашли су за сходно да ухапсе Миомира и да претраже неколико оближњих српских кућа.
28. новембра 1999. године национални празник Албаније локални Албанци прослављали су дивљајући кроз село, пред очима припадника Кфора, који су у селу стационирани. Колима су непрекидно кружили улицама села, машући заставом Албаније, каменовали куће и претили да ће да побију све Србе у Церници. Оштетили су многе куће и баште, и као што Миомир бележи у свом дневнику: „Срби су немо посматрали из својих домова, уплашени за своје животе“.

 

Ево шта каже запис 3. децембра 1999. године:

„Један од најтрагичнијих догађаја десио се у Церници трећег децембра. Уз куће Слободана Васића и Драгана Петровића, смештених на граници српског и албанског дела села, у махали Смекићи, постављена је велика количина експлозива. Експлозив је даљинским управљањем детониран у 18 часова.“

 

Ово је само део о страдању Срба у овом косовско-метохијском селу.

Газиместан 2012. године

 

patrijarh

Мудрости патријарха Павла

Верујући у Господа остварујемо смисао живота...

Понављам и себи и вама, и нас је Господ послао у наше време и поставио задатке које сваки од нас треба да изврши, и у својој породици, и у друштву, и у Цркви, и у целом човечанству...

Злочини над Србима на Косову и Метохији

Крвава жетва 1999. у Старом Грацку

 

23. јула 1999. године у Старом Грацку код Липљана на њиви зверски је убијено четрнаест

Више

Крематоријум за Србе - Клечка

 

Село Клечка , 27. август 1998.

Српска полиција открила је кремациону пећ у фабрици

Више

Убиство шесторо српских младића у кафићу ''Панда'' у Пећи

Светислав, Зоран, Драган, Вукота и два Ивана недужно гледају са читуља, Пећ се претворила у град
Више

Страдање фамилије Костић из Ретимља

Породицу Костић из Ретимља код Ораховца називају најтрагичнијом породицом на Косову. Најпре је
Више

Отац Харитон Лукић

Медју бројним зртвама Косовско-метохијске трагедије су монаси Манастира Светих Архангела, Отац
Више

Злочини гњиланске групе

Против 17  чланова озлоглашене банде, Тужилаштво за ратне злочине Србије крајем  јуна је
Више

Злочин у Гораждевцу

13. августа 2003. године у Гораждевцу убијена су српска деца. Многи међународни званичници

Више

17. март 2004. - ПОГРОМ

СРБИ УБИЈЕНИ У МАРТОВСКОМ ПОГРОМУ 2004. ГОДИНЕ

  • СПАСОЈЕВИЋ БОРИВОЈЕ (1941) из Косовске Митровице,
Више

Напад на аутобусе код Подујева

16. фебруара 2001. године извршен је терористички напад  на аутобусима Ниш Експреса у Ливадицама

Више

Убиства у Церници

01.09.2003. године

Миломир Савић, рањен у нападу у Церници, подлегао повредама

Новица

Више

Списак убијених Срба

  • СПИСАК УБИЈЕНИХ СРБА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ ОД ДОЛАСКА КФОРА 1999. ГОДИНЕ

Овај списак

Више

Списак киднапованих Срба

Овај списак није комплетан (ако знате имена убијених Срба који се не налазе на овом списку

Више

Распеће Ђорђа Мартиновића

 

“Шиптарски терористи набили га на колац пpвoг маја1985г. 
Истина скривана пeтнaecт година.

Више

ПРАВОСЛАВНИ ХРАМОВИ УНИШТЕНИ ОД ДОЛАСКА КФОРА И УНМИКA

На списку се налази 140 уништених православних објеката на Косову и Метохији од 1999.
Више

Обећања политичара

Део Вулинових (не)испуњених

јануар 2013. - Немојмо да уносимо немир међу Србе на

Више...

Остају српске институције на

Србија не сме да дозволи да Срби на Косову и Метохији
Више...

Нећу се смирити док Косово и

БЕОГРАД, 21. фебруара 2008. 
Николић је, говорећи
Више...

Како је нестао акциони план?

Од 17. фебруара ове године, када су косовскe институције

Више...

Никада нећемо признати

Министар спољних послова Србије Вук Јеремић поновио је

Више...

Никада нећемо признати Косово

07. јануар 2012 - Председник Србије Борис Тадић

Више...

gorazdevac zlocin

sporazum o reg preds

1244

djordje martinovic

 

 

Будите у конткту са нама

www.kosmet.net YOUTUBE канал

Style Setting

Fonts

Layouts

Direction

Template Widths

px  %

px  %