Срби за Србе-СМС на 7763
Вести
Ко не дође у Бој на Косово - отказ? - уторак, 04 септембар 2018 21:33

Југословенско-албански односи

Југословенско - албански односи - 1


Уз то, Председништво је и овом приликом истакло да заједничка борба и
сарадња током Другог светског рата представљају неизбрисиву спону међу нашим
народима, а да постојање "албанске народности" у Југославији, те
"југословенских мањина" у Албанији, треба да представља повољну околност и
потребу за развојем сарадње.

Наравно, Председништво је такође констатовало да албанска страна ни овим
факторима не прилази на исти, позитиван, начин као наша земља. Но, указано
је да ми, упркос томе, треба и даље да будемо иницијативни на унапређењу
односа и међусобне сарадње у свим доменима, те да при реализацији такве
политике будемо стрпљиви и одговорни, упркос чињеници да албанска страна на
многе наше иницијативе или не одговара, или их одбија. Битно је, наиме, да
се у областима и у простору у којима је албанска страна спремна за сарадњу
најкоректније понашамо, да извршавамо своје обавезе и не пропуштамо ништа
што би могло доприносити унапређењу сарадње прихватљиве за обе земље.

Оцењен је, исто тако, као политички целисходан наш досадашњи став да са
Албанцима не улазимо у полемике, с тим што, када албанска страна у том
погледу пређе одређене границе, а посебно када се меша у наше унутрашње
послове, мора да уследи и наш одговор - одмерен и конструктиван.

***

И на састанку у Скопљу је реафирмисан наш интерес за унапређењем односа
између две земље, те потреба да се с тим циљем на албанској страни подстиче
сваки корак који би јачао међусобну сарадњу, као и њен курс независности,
при чему Албанију не би смели, са наше стране, третирати као "малог
партнера", већ као "значајан приоритет наше свеукупне политике". Том
приликом је констатовано присуство повећаног албанског интересовања за
развој билатералне сарадње са Југославијом, али, истовремено, и да се у овој
земљи и даље наставља да негативно пише и говори о СФРЈ. При том, као
посебно забрињавајући чинилац истакнута је ескалација албанског
"иредентизма" на Косову, који са албанске стране подстичу и најодговорније
инстанце суседне земље, пре свега путем истицања пароле "о уједињењу свих
Албанаца" и слично. На тој линији се и развој сарадње са нашом земљом
усмерава, изузев у случају трговине, готово искључиво на подручја где у
Југославији живи албанска народност. У вези са тим, ипак, прихваћено је као
"сасвим природно" да Косово и граничне југословенске републике имају
развијенију сарадњу са Албанијом, с тим да код албанских органа треба стално
инсистирати да се међусобна сарадња у свим доменима проширује и на остале
републике и САП Војводину.


Моји припремни разговори у социјалистичким републикама и покрајинама


Пошто је половином септембра 1979. године објављен указ председника Тита о
моме именовању за амбасадора СФРЈ у НСР Албанији, пре одласка на дужност
имао сам исцрпне разговоре с најодговорнијим руководиоцима Албаније и
суседних социјалистичких република - Македоније, Србије, Црне Горе, као и са
руководиоцима САП Косово, те са њиховим стручним службама, који су у свему,
и на најпунији начин, изражавали сагласност са већ утврђеном југословенском
политиком што је могуће шире сарадње са Албанијом.

Члан председништва СФРЈ Фадиљ Хоџа, задужен у председништву СФРЈ за
југословенско-албанске односе, нагласио ми је да пријатељску сарадњу између
наше две земље налажу како безбедносни разлози, тако и чињеница да у
Југославији живи велики број Албанаца. С обзиром да они као, уосталом, и
друге мањине код нас - имају самосталност и право на добре културне и друге
односе са својом албанском "матицом", упозорио је да би то могло постати и
опасно ако та сарадња не би била под контролом Партије, те ако би се
препустила националистима. При том, успешна борба против "реалног
иредентизма" треба да се наслања на равноправност Албанаца и "њихово осећање
да су у Југославији у својој кући..." Као опасну диверзију, којој се морамо
енергично супротстављати оценио је став "иреденте" да сви Албанци у
Југославији треба да буду заједно у једној друштвено-политичкој заједници,
што је усмерено, најпре - на стварање тзв. "великог Косова", затим -
"Републике Косово", а на крају - на његово отцепљење и присаједињење
Албанији. Скренуо је пажњу да НСР Албанија "неискрено" наступа према нама,
али, при том, насупрот нама, и врло организовано. Па ипак, рекао је, ми
такође треба да имамо у виду да у Албанији постоји и бојазан од Југославије
као, за њу, велике силе, која је у прошлости имала и претензија на њихове
територије.

Милош Минић, тада члан председништва ЦК СКЈ, ставио је акценат на то да
Албанија има посебан значај за безбедност Југославије, а Добривоје Видић,
председник председништва СР Србије, указао је да ће се зближавању Албанаца
са обе стране границе - што је њихова природна тежња - најбоље доприносити
развојем најшире сарадње између две земље, практично до отварања међусобних
граница, слично као што и "уједињавање Срба унутар Југославије видимо кроз
међусобну сарадњу, отвореност и поштовање уставних начела југословенске
Федерације..." Но, Видић је, истовремено, упозорио да се Албанцима не смеју
остављати никакве илузије у погледу нашег става према албанском
"иредентизму" и територијалним претензијама, које треба енергично сузбијати,
али не појединачно, већ, пре свега, кроз подизање свести албанског народа у
нас на линији његовог поимања опасности "иредентизма" за њих саме...

С циљем унапређивања југословенско-албанских односа македонски и црногорски
руководиоци указали су ми, уз остало, да као представник далеко веће земље
будем и што флексибилнији, а председник председништва Црне Горе, Вељко
Милатовић, ме је, чак, упозорио да, с обзиром на албанска заоштравања и
честе антијугословенске кампање, морам стално у раду чувати "хладну главу" и
"не губити нерве"...

У вези с властитим односима са Албанијом - Македонци су посебно спомињали да
са овом земљом немају принципијелних спорова што се тиче македонске нације,
но да тамо и даље треба учвршћивати схватање о македонској нацији "као
слободној", те о македонској мањини, коју Албанија признаје на крајње
суженом простору (у неколико села поред Преспанског језера). У том склопу, и
Милатовић је рекао да Црна Гора размишља да покрене питање признавања
црногорске мањине у Албанији...

Обе републике и САП Косово показивале су широк интерес за разне облике
сарадње са НСР Албанијом. Тако, Косовари су - уз указивање и на негативне
стране у њој - посебно истицали потребу културне, међу-универзитетске и
међу-академијске сарадње. Као и остали, исказивали су интерес за трговинском
сарадњом, па и ширим облицима економске сарадње - (савезни секретар за
спољну трговину) Ротар је тражио да се и лично ту што више ангажујем, али и
за неке посебне видове као што су: изградња пута преко Призрена за Албанију,
те за далеководно електро-повезивање са овом земљом на истом правцу, с тим
што би сав увоз енергије у Југославију ишао преко Југел-а. И Македонци су
имали своје посебне интересе: за заштиту вода и рибљег блага заједничких
језера (Охрида и Преспе), за железничко повезнвање Струга-Подградец, те за
коришћење луке Драч, али и за одређену сарадњу у увозу електроенергије из
Албаније на основу неких уступака (плављење дела територије) код изградње
албанске хидроцентрале "Скавица". За Црну Гору, опет, од интереса су били
посебно - водопривредна сарадња на регулацији вода Дрима, Бојане и
Скадарског језера с циљем бонификације значајних прворазредних
пољопривредних површина нарочито на црногорској страни[3], железничко
повезивање Титоград-Скадар[4], коришћење од албанске стране и луке Бар, с
којим циљем би била успостављена и бродска линија у троуглу лука
Драч-Бар-Бари, те увоз електроенергије и др. Југославија је политички била
такође заинтересована за побољшање услова за одржавање, макар једанпут
недељно, иначе крајње нерентабилне ЈАТ авиолиније Београд-Тирана.

У вези са културно-просветном сарадњом, која је била оживела више стихијно у
оквиру наше позитивне реакције на албански интерес у овом домену са наше
стране се инсистирало на закључивању одговарајуће конвенције[5] и, на основу
ње, на усвајање једног двогодишњег програма сарадње, како би се подигао
квалитет и обезбедила шира географска разуђеност у реализацији културне
сарадње.


Из разговора са С. Пљакуом, амбасадором НСР Албаније у Југославији


Пред одлазак на дужност - а како се то обичава - куртоазно сам посетио
албанског амбасадора у Београду, С. Пљакуа, који је код нас сматран "исувише
агресивним", нарочито у вези са питањима положаја југословенских Албанаца,
али и као директан и отворен у разговорима...

У том куртоазном сусрету Пљаку је подстакао дуг и суштински разговор, који
сам и ја прихватио, тако да смо се у њему кретали по ивици веома осетљивих
питања, завршивши разговор, ипак, сасвим конструктивно.

Из овога доста опширног разговора бележим, најпре, да је Пљаку, уз куртоазне
комплименте, навео и два разлога зашто сматра да је са мном учињен добар
избор за амбасадора у Тирани:

1. јер - сматрао је он - као Црногорац (а Црногорци имају много заједничког
с Албанцима), бићу у стању да боље разумем карактер и традиције Албанаца,
које су, такође, уграђене и у садашњу албанску политику; и

2. што верује, уз то, да ћу као дипломата од каријере, с искуством итд.,
бити у стању да схватим албанску политику, односно да у њој разлучујем оно
што је постулат њиховог унутрашњег живота и потреба (борба против
ревизионизма и сл.), од онога што су стварни ставови Албаније у односима са
Југославијом, што је - читајући забелешку - не мало зачудило и наше у
ССИП-у, поготову када је предњу мисао још више прецизирао констатацијом:
"Идеолошка неслагања међу нама су дубока, али она се могу и остављати по
страни, не треба их драматизовати". Нагласио је у вези с тим и "да односе
између две државе треба одвајати од идеолошких неслагања".

Улазећи даље у отворенији разговор, Пљака је у вези са тек минулом посетом
председника Тита САП Косову, половином октобра 1979. године, рекао и
следеће: 1. да му се понекад чини да има, нарочито у Србији, руководилаца
који нису за ширу сарадњу између Косова и Албаније, и 2. да није задовољан
излагањем косовских руководилаца, због оптуживања Албаније за подстицање
национализма и иредентизма на Косову (уз напомену: "Можда су хтели да
оправдају себе за ствари које не успевају да добро решавају").

Насупрот томе, на говор председника Тита приликом посете Косову, не само да
није учинио никакву примедбу, већ није скривао да је њиме задовољан.[6]

Оспорио сам његове примедбе које су се односиле на ставове "неких
југословенских руководилаца", а посебно оних из Србије, ослањајући се, при
том, не само на принципе наше политике, већ и на "сазнања која сам стекао
приликом припремних разговора и са највишим функционерима СР Србије, СР
Македоније, СР Црне Горе и САП Косова, који су ми неподељено изражавали жељу
и потребу најшире сарадње са Албанијом у свим доменима, те да у тој сарадњи
албанска народност која живи у Југославији треба и даље да има истурено
место". Подвукао сам, при том, основне принципе наше политике према положају
етничких група у Југославији, те елементе ове политике, да бих затим додао и
то да је за Југославију борба против шовинистичког национализма једна од
битних претпоставки не само стабилности југословенске Федерације, већ и
очувања њеног друштвено-економског поретка, јер добро знамо да национализми
имају контрареволуционарне буржоаске инспирације и циљеве. Уосталом, рекао
сам, ви знате како смо се одлучно почетком '70-их година обрачунавали са
таквим појавама у нашој земљи.


Поглед на Албанију и југословенско-албанске односе (тезе за "завршни
састанак" у ССИП-у)


1. Ретке су земље са таквом међузависношћу и објективним заједништвом
интереса као што су Југославија и Албанија. Геостратешки положај двеју
земаља, дуга заједничка граница и међусобна етничка испреплетаност
условљавају да од њихове међународне политичке оријентације, њихових
међусобних односа и стања у свакој од њих битно зависи безбедност и
Албаније, и Југославије. Јер - а то је и даља и ближа историја показала -
присуство у Албанији према Југославији антагонизираних држава, односно
блокова, било би веома неповољно за безбедност наше земље, а могло би да
угрожава и њену унутрашњу стабилност. У обратном случају, албанска
безбедност и стабилност биле би само још оштрије погођене. Исто тако, ова
међузависност је не мање наглашена и у осталим доменима живота двеју земаља:
нормални односи и међусобна активна сарадња витални су нарочито за привредни
развој Албаније, а ти односи су значајни и за развој култура двеју земаља.

На жалост, реалности у тим односима, осим у релативно кратком периоду током
и непосредно после Другог светског рата, стално су се кретале, а и данас се
великим делом крећу, супротно оваквом заједништву интереса. У историјским
околностима какве су владале на простору Балкана, а које су опредељивали пре
свега интереси великих империјалистичких држава (Турске, Аустро-Угарске,
Русије, Немачке, Енглеске, Француске, Италије), борба наших и албанског
народа за ослобођење и конституисање властитих држава протицала је мање-више
у сталним међусобним антагонизмима, које су инспирисали, дозирали и са њима
манипулисали страни завојевачи. Све то није могло а да не остави тешко
наслеђе сумњи и неповерења у међусобним односима, које је, истина, у
другачијим историјским околностима и видовима, присутно и данас.

2. Тако, у односима са Албанијом и напорима на њиховој нормализацији и
унапређењу наша земља треба да има у виду, пре свега, следеће елементе
албанског друштвено-економског бића и међународне политике:

а) Данашња Албанија једина је земља у свету која се са отвореном
наглашеношћу руководи "стаљинизмом" као идеологијом и политичким прилазом и
која ту идеологију спроводи у животу земље чак у њеним екстремним видовима.
Погледи на свет албанског руководства иду и даље од Стаљинових; за њега у
свету постоји, малтене, само албански социјализам, а све остало су
империјализам, социјал-империјализам, ревизионизам, односно разне варијанте
капитализма. А друштвено-економско устројство земље базира на тоталној
централизацији и ванекономским, дистрибутивним методима привређивања,
типичним за општу оскудицу.

Иако се ту не поседује пунија слика, у оваквим околностима Албанија није
могла остварити адекватан развој и диверзификацију властите привреде; њен
друштвени напредак је у целини мали и када се имају у виду значајна
остварења у образовању, култури и уклањању неких остатака дубоке вековне
заосталости. При том, и тај напредак остварен је искључиво административним
методама: религија је једноставно забрањена а верска припадност укинута;
готово никакав елемент личне економске стимулације не постоји; привреди се
онемогућава дубља сарадња са иностраним партнерима, а уставом се забрањује
узимање иностраних кредита; сви запослени у друштвеној надградњи морају
сваке године да пролазе кроз "преваспитавање" у производном раду.

У таквим околностима стабилност режима настоји се обезбедити
"идеологизацијом" кадрова и затварањем земље да би се спречили спољни
утицаји на албански народ. Отуда и сталне антијугословенске клеветничке
кампање, јер се руководство плаши, пре свега, утицаја из наше земље, у чијим
граничним деловима, поред осталог, живи бројна албанска народност са битно
другачијим, просперитетнијим и слободним животом.

б) Међутим, албанско руководство је свесно да идеолошке премисе и друштвена
пракса стаљинизма нису у стању да обезбеде стабилност поретка. Оно, зато,
стално и веома наглашено инспирише и потхрањује свим средствима албански
национализам, што се наравно, не изражава само у јачању патриотске свести
код народа и ослањању на властите снаге, већ пре свега у подстицању
традиционалистичког шовинизма, а посебно опасног иредентизма.

в) После раскида са ранијим савезницима - најпре, почетком шездесетих година
са СССР-ом и Варшавским уговором, а недавно и са НР Кином Албанија се нашла
у међународном положају који носи обележја невезивања за велике силе и
блокове. По свему, за албански режим и политику руководства показали су се
неиздрживим и неприхватљивим како Хрушчовљева "дестаљинизација" тако и
кинеско "отварање", па, рекло би се, руководство сада тражи нове међународне
оквире за само одржавање властитог поретка. Оно, очигледно, има у виду
геостратешки значај албанског простора, па као да своју политику
"невезивања" настоји да угради у одређену нужну равнотежу међу блоковских
снага и на овом простору. Таквом простору Енвер Хоџа даје и идејно-политичке
оквире када у дефинисању праваца албанске спољне политике каже: "Ми немамо и
нећемо имати дипломатске односе са америчким империјализмом, совјетским
социјал-империјализмом и са фашистичким државама, али са другим државама, са
друштвеним системима различитим од нашега, имаћемо односе на основу
једнакости и поштовања суверенитета, немешања у унутрашње ствари и узајамне
користи". На тој линији, коју је у недавном говору код Скадра он опет
потврдио, приметни су данас знаци опрезног и већ и самим системом
ограниченог албанског отварања према свету, које се изражава у већем степену
спремности и иницијативности Албанаца за развој пре свега робне размене како
са западним, тако и са источноевропским земљама, а нарочито према суседима,
код чега се значајно место даје и Југославији. Нагли прекид кинеске
економске помоћи настоји се надоместити другачијим путевима сарадње са
земљама као што су Италија, Француска, Грчка, Аустрија, Швајцарска,
Скандинавске земље, те ЧССР, НДР, Румунија, Пољска, Бугарска, при чему
долази до интензификације трговинске сарадње и са нашом земљом, која данас
заузима, после ЧССР, друго место у укупној албанској размени са светом.

г) У насталим околностима, истовремено, оба војнополитичка блока, односно
обе суперсиле у оквиру властитих стратегија на Балкану још активније се
односе према овој земљи, настојећи да ојачају своје присуство и утицај.
Земље Варшавског уговора интензивирају своје активности према Албанији са
очигледном тежњом да јој се приближе и евентуално, да је врате у лагер. С
обзиром на идеолошке премисе на којима се заснива систем и политика НСР
Албаније, које су у основи истоветне са онима у СССР-у и осталим ИЕЗ,
могућност чак и наглих заокрета албанске политике на линији приближавања
лагеру не треба, зато, никако губити из вида. Исто тако, треба стално имати
у виду да и земље НАТО, којима за сада одговара оваква албанска политика
"невезивања", раде на стварању претпоставки и за дубље промене у Албанији,
уколико и када би се за то указале повољне прилике.

3. У таквим оквирима и околностима отворио се последњих година процес
побољшавања сарадње и са Југославијом, процес који, бар за сада, тече
узлазном линијом упркос многим тешкоћама и осцилацијама, и за који је
карактеристично:

а) Албанско руководство готово несмањено настоји на идејно-политичкој
конфронтацији према Југославији, очигледно, да би истицањем "југословенског
ревизионизма" као најопаснијег непријатеља, сузбило објективно присутне
утицаје у Албанији југословенског самоуправног бића и политике несврставања.

Истовремено, оваква "идејна" конфронтација наглашено се наслања на
потхрањивање албанског национализма са иредентистичким претензијама према
Југославији и на тим основама чак се настоји међу албанском народношћу у
нашој земљи вршити утицај и ангажовати присталице за властите стаљинистичке
концепте. Код тога, албанска влада се поставља патерналистички према
албанској народности у нашој земљи и њено постојање користи и као предтекст
за испољавање велико албанских националистичких ставова и за иредентистичке
претензије према југословенској територији настањеној овом народношћу. Тако,
са албанске стране покреће се питање "уједињавања" свих Албанаца у
Југославији у једну друштвено политичку заједницу, у засебну "албанску
социјалистичку републику", што представља израз познатих старих снова о
"великом Косову" и његовом присаједињавању Албанији. То је нарочито дошло до
изражаја у вези с прошлогодишњом прославом стогодишњице Призренске лиге.

На овој линији делује и албанска емиграција, и у том погледу нема разлике
између оне старе - Зогуове и оне послератне, а обе су коришћене како од
органа НСР Албаније, тако и од страних обавештајних служби.

Истовремено, иако начелно признаје њено постојање, албанска страна у пракси
онемогућава сваку везу између македонске мањине у Албанији и њене матице у
СР Македонији, док постојање црногорске народности у Албанији уопште не
признаје.

Са оваквих позиција и даље се наставља идејно-политичка офанзивност
албанског руководства и то како кроз штампу и говоре тако и субверзивним
обавештајним методама.

При том, албанска страна настоји да управо у овакве оквире лоцира свој
немали интерес за сарадњу са Југославијом нарочито у конкретним областима
културе и образовања, водопривреде, саобраћаја, трговине и сл. Међутим,
овакви њени пропагандни прилази не могу а да не остављају негативан печат на
односе и да успоравајуће делују на међусобну сарадњу.

б) Доста богата културна, образовна и научна сарадња између две земље, у
којој албанска народност у Југославији природно има истурено место,
доживљава задњих година снажан развој, али носи печат и негативних албанских
прилаза. Наиме, позитивна је чињеница да је међу научним и образовним
установама двеју земаља (универзитети, академије наука) институционализована
доста широка сарадња, што све чешће долази до узајамног гостовања културних
екипа, размене изложби, филмова, ТВ програма и сл., а међусобно се користе и
неки уџбеници. Природно је, такође, и да се ова размена остварује претежно
са југословенским регионима где живи албанска народност, која је повезана са
матичним народом заједничким језиком, обичајима, традицијама итд.

Међутим, даља настојања албанске стране да ову сарадњу ограничава искључиво
на САП Косово и крајеве СР Македоније и СР Црне Горе где живи албанска
народност, те да је користи за подстицање националистичких страсти и
иредентистичких претензија, не би могла а да код југословенске стране не
изазивају подозрења и да не сужавају оквире за ову сарадњу.

в) Комплекс граничне сарадње (водопривреда, транспорт, гранична питања)
представља подручје на којем наглашено долазе до изражаја међузависност и
обострани интереси двеју земаља за сарадњом. У договарању за реализацију
пројеката о коришћењу вода Црног и Белог Дрима, о регулисању вода Скадарског
језера, Дрима и Бојане, о повезивању железничких пруга, о повезивању
далеководне електричне мреже, о ваздушном и поморском саобраћају итд., који
имају велики економски значај за обе земље, остварен је већ значајан
напредак, а до сада обострано исказивана добра воља чини реалним очекивања
да ће се они успешно и остваривати.

У овом домену створен је проблем одлуком НСР Албаније да прошири албанске
територијалне воде са 12 на 15 миља, чиме је и за наше бродове и авионе
веома сужен пролаз кроз Отрантска врата, а нова линија албанског
територијалног мора засеца чак и у наше територијалне воде.

г) Упркос ограничавајућим факторима и у овом домену (албанска уставна
забрана коришћења иностраних кредита и истовремено инсистирање на строго
уравнотеженој размени, веома мали потенцијал и уска структура албанског
извоза, честа неконкурентност наших извозника на албанском тржишту,
непостојање у албанским односима са иностранством ширих савремених облика
привредне сарадње и сл.), у последњим годинама остварен је значајан напредак
у југословенско-албанској трговинској размени. Тако, укупан обим међусобне
размене расте са 27, 9 милиона у 1978. години на око 60 милиона у 1979, а за
1980. годину предвиђен је у тек потписаном протоколу ниво размене од око 80
милиона долара.

Овакав развој, као и неке друге пратеће чињенице, указују да је у овом
домену и албански интерес за развојем сарадње веома наглашен. Прихватили су
иницијативу о посети савезног секретара за спољну трговину Албанији (прва
посета једног југословенског министра после тридесет година), придајући јој,
при том, и формално и садржински пуну пажњу. У разговорима су показали
интерес за даље значајно повећање размене у 1980. години, сами су иницирали
да се до лета идуће године закључи и дугорочни споразум о трговинској
размени за период 1981-1985. са визијом даљег значајног раста размене.
Истовремено, а то је веома важно, истакли су и интерес за југословенске
понуде за испоруку опреме и комплетних постројења, наравно под условима
међународне конкуренције. Такође, албански министар спољне трговине
прихватио је да идуће године посети Југославију и потпише дугорочни
трговински споразум. Албанска страна је и протоколарно изразила интерес за
посету Ротара, савезног секретара за спољну трговину; примио га је
потпредседник владе, а срео се и са министром саобраћаја и помоћником
министра иностраних послова. У целини, рекло би се да је овом приликом дошла
до изражаја и албанска заинтересованост за одређену нормализацију
међудржавних односа.

д) Гранични односи такође се могу оценити повољно. Истина, и даље се
догађају "пребези" њихових људи у Југославију, за које они траже повраћај,
док им се са наше стране, уколико нису починили кривична дела, и с позивом
на Конвенцију о избеглицама, омогућава одлазак на Запад.

4. Према томе, и у оваквим околностима постоје одређени простори за развој
југословенско-албанске сарадње коју треба стално даље унапређивати имајући
при томе у виду посебно следеће:

а) Независна и за суперсиле и блокове невезана Албанија представља трајан
интерес за СФРЈ не само са становишта принципа наше спољне политике, већ
изнад свега са становишта очувања наше безбедности и независности. Јер,
инфилтрација суперсила и блокова у Албанију, односно посезање за њеном
независношћу, била би директна претња и за Југославију као што би и сличан
развој у вези са нашом земљом још опасније угрожавао Албанију.

С обзиром да добросуседска сарадња и добри односи између две земље могу само
учвршћивати независну оријентацију Албаније од великог је интереса за нашу
земљу да се сталном иницијативношћу подстиче та сарадња и да се не пропушта
ништа што би доприносило побољшању и проширењу међусобних односа на основама
прихватљивим за обе стране.

Истовремено, при таквом позитивном и активном прилазу
југословенско-албанској сарадњи треба, међутим, стално имати у виду да се
Албанија - нити према свету, нити према нама - неће нагло и брзо отварати,
односно да се у развоју односа и даље мора ићи путем "малих" корака. Наиме,
режим какав је албански, имаће и даље потребу да се држи затвореним, те да
ту затвореност, као и до сада, обезбеђује и одређеним дозирањем међународне
сарадње и идејним конфронтацијама, што ће и даље бити наглашено присутно и
према Југославији.

При том, југословенско-албанске односе морамо стално сагледавати у
историјском контексту, водећи рачуна и о нагомиланим сумњама и неповерењу,
али и о борбеној сарадњи наших двеју револуција. Уз то, треба такође имати у
виду и да је Југославија за Албанију "џин", и то не само због величине већ и
због великог броја Албанаца који у Југославији представљају субјект
равноправан са осталим народима и народностима и живе слободније и богатије,
и који самим тим врше одређене утицаје и у Албанији.

Због свега тога је потребно да при сталном иницирању и подстицању сарадње
будемо, истовремено, довољно реалистични и флексибилни, али и коректни у
извршавању преузетих обавеза. При том, са Албанцима и даље не треба водити
идеолошко-политичке полемике, у којима су нам позиције дијаметрално
различите, што опет не значи да у случајевима вређања земље и шефа државе
или мешања у њене унутрашње послове треба да остајемо индиферентни...

Зато - као што је истакао председник Тито у свом недавном говору у Приштини
- принципи поштовања једнакости, независности, територијалног интегритета,
немешања, узајамног уважавања и равноправне сарадње стално треба да буду
наглашавани као незаменљива основа југословенско-албанских односа, даљег
проширења сарадње и нормализовања односа између две државе.

б) Положај албанске народности у нашој земљи, као и македонске и наших
других мањина у Албанији, има трајно посебно место и значај у
југословенско-албанским односима. Као равноправни субјекат у нашој
самоуправној заједници албанска народност има сва уставна права и могућности
да развија своју националну индивидуалност, укључујући и да одржава
интензивне контакте и сарађује са својом матицом у НСР Албанији. Такав
случај, међутим, није са југословенским народностима: постојање македонске
мањине у Албанији се званично признаје, али се онемогућавају њени контакти
са матицом у СР Македонији, док се постојање црногорске и српске народности
уопште не признаје.

Наша настојања треба и даље да буду усмерена на развој што шире
југословенско-албанске сарадње и као пута за што веће зближавање реципрочних
народности са својим матицама, при чему треба обезбеђивати више
равноправности за наше народности.

Иако ће албанска народност у Југославији и даље играти најистуренију улогу у
развијању југословенско-албанске сарадње, та сарадња се не би смела, као што
се то сада догађа, ограничавати мање-више само на подручја где живе Албанци.

Истовремено, с обзиром на наглашено присуство национализма и иредентизма у
политици албанске владе према албанској народности у Југославији, у нашем
отварању према Албанији, ипак се ничим не би смело допуштати стварање
илузија код албанске стране о могућности територијалних промена. Напротив, у
случајевима када на то подстичу, Албанцима треба јасно стављати до знања да
би такви покушаји неминовно водили катастрофи са несагледивим последицама.

в) Одговарајућем усмеравању културне, научне и образовне сарадње требало би
у наредном периоду посвећивати повећану пажњу, при чему албанска народност у
Југославији, а нарочито у САП Косову, треба да има истурену улогу.

С тим циљем треба и даље настојати на закључењу културне конвенције између
две земље, за шта Албанци још нису изразили спремност, очигледно да би што
дуже и више задржали могућност да у Југославији бирају партнере за ову
сарадњу, односно даје и даље концентришу углавном само на подручја где живи
албанска народност.

У овом домену, међутим, наш прилаз и даље треба да одлучно подржава најширу
сарадњу, јер и при понекада штетним утицајима са албанске стране, можемо
рачунати са ефектима друштвеног живота и међународног положаја Југославије
на албанске средине које кроз ову сарадњу долазе у додир са нашом земљом.

Тако је и наш интерес да се сарадња у оквиру мреже споразума закључених
између универзитета и академија наука Косова, Македоније и Црне Горе са
оваквим институцијама у Тирани што пуније спроводи у живот, да се још
интензивније настави са разменом културних група, уметничких остварења, те
да и одговарајућа средства јавног информисања двеју земаља остварују што
пунију сарадњу.

Наравно, и ова сарадња треба да се одвија на принципима равноправности и
узајамног поштовања и као део свеукупне сарадње између СФРЈ и НСР Албаније.
Због тога су у овом домену потребна стална настојања - али и иницијативност
и других република и покрајина - да се културна сарадња учини што више опште
југословенском, иако је, наравно, природно да подручја где живи албанска
народност имају далеко најистуреније место у сарадњи са Албанијом.

Такође, још мање је прихватљиво да се културна сарадња користи од стране
органа НСР Албаније за растурање према Југославији непријатељске пропаганде
(у склопу размене уџбеника и публикација, слање таквих памфлета на адресе
појединаца итд.), јер то не би могло а да се негативно не одрази на ову
сарадњу.

г) Са наше стране треба и даље исказивати добру вољу и чинити све за успешно
договарање и имплементацију пројеката из комплекса граничне сарадње, која
најтрајније учвршћује међузависност двеју земаља.

Зато наредним заседањима Мешовите комисије за водопривреду и њених органа
треба посветити пуну пажњу како би се, при очигледно мање више уравнотеженим
интересима, остварио даљи напредак у сарадњи на заштити Охридског језера, на
регулисању питања насталих изградњом у Албанији хидро енергетске
акумулације"Фиерза", тена коришћењу са наше стране вода Белог Дрима за
наводњавање, на регулацији вода Скадарског језера, Дрима и Бојане и сл.

С обзиром на интерес Албаније да извози електроенергију и дугорочне потребе
Југославије за њеним увозом (СР Црна Гора, СР Македонија), размену енергије
требало би договорити на дугорочној основи, а интензификацији сарадње у овом
домену допринело би и повезивање далеководне мреже и између Албаније и САП
Косова и СР Македоније.

У вези са споразумом о железничком повезивању Скадар-Титоград, Југославија
би морала имати разрађене техничке и финансијске претпоставке за то
повезивање у предвиђеној динамици и у складу са албанским напредовањем у том
погледу.

Наш је, такође, интерес да се оствари и железничко повезивање Струга
-Елбасан, да се устали и модернизује авио-линија Београд-Тирана, те
успостави редовна поморска линија Драч-Бар-Бари.

д) Иако је у привредној сарадњи остварен значајан успон, са достигнутим
нивоом не би требало да будемо задовољни. Посета савезног секретара за
спољну трговину Ротара, такође, показала је да и Албанци сматрају да у овом
домену постоји још простора за унапређење сарадње. У нашим напорима за
проширење те сарадње, који треба наглашено да дођу до изражаја у
петогодишњем споразуму 1981-1985. године, посебно би требало имати у виду:

(1) У условима када се он не може проширивати кредитним односима, простор за
проширење сарадње опредељиваће, пре свега, наша инвентивност и спремност да
повећамо увоз из Албаније, на шта, у ствари треба ставити тежиште.
Истовремено, с обзиром на димензије албанског тржишта, не би се смело
догађати да Југославија није у стању да удовољи тражњи Албаније за одређеним
нашим производима.

(2) Ми посебно треба - стварајући пре свега за то одговарајући простор - да
настојимо на извозу опреме и комплетних постројења, за шта је албанска
страна, под условом да смо конкурентни, већ изразила интерес.

(3) Систем дугорочних аранжмана између привредних организација двеју страна,
који би могао бити прихватљив и за Албанце, доприносио би на прагматичан
начин надомештавању немогућности кредитирања и на тај начин стварању
простора за повећање међусобне сарадње. Ови аранжмани би се темељили на
узајамним испорукама одређених роба и постројења, с тим што би испоруке
албанске стране биле ешалониране на дужи рок (у овом случају наш испоручилац
би био кредитиран од наших банака).

Кроз остваривање оваквих аранжмана могли би се зачињати и неки облици
дугорочне производне кооперације, коју Албанци за сада не прихватају.

(4) Конкурентност у ценама и квалитету, као и коректно извршавање преузетих
обавеза, укључиво и робних листа по међудржавном споразуму, предуслов је за
успешан развој привредне сарадње са овом земљом. Зато постоје сви разлози, а
посебно они политички, да наши привредници наступају што активније и
организованије на овом тржишту, те да зато бивају и адекватно подстицани.

(5) Очигледно због бојазни од циркулације и контаката људи, албанска страна
не прихвата не само малогранични промет лица, већ ни онај роба. Имајући то у
виду, убудуће би требало, зато, тежиште са наше стране стављати на
малограничне споразуме о робном промету као систему подстицања робне размене
између граничних региона, а не као размене међу појединим лицима.

ђ) Размена узајамних посета веома је подстицајан фактор за развој сарадње
нарочито у случају Албаније и њу треба подстицати, али, наравно, у мери
албанске спремности за то. Протекла званична посета савезног секретара за
спољну трговину Ротара, као прва министарска посета после више од 30 година,
има велики значај и као израз одређеног стања у односима између две земље, а
не мањи ће у том погледу имати значај и предстојећа посета албанског
министра спољне трговине Недин Хоџе Југославији на пролеће/лето идуће
године.

Предстоји ускоро и посета привредника Косова Албанији, а албански министар
културе позвао је секретара за културу САП Косова Имер Јаку да посети
Албанију. Више пута поновљени предлог Привредне коморе СР Македоније за
посету Албанији македонских привредника, међутим, чека још одговор албанске
стране.

При досадашњем недостатку званичних контаката на владином нивоу од значаја
су биле, уз обезбеђење за њих одговарајућих контаката, и "приватне посете"
појединих савезних и републичких функционера, па такве видове у
одговарајућој мери, треба и даље практиковати.

Међутим, у склопу проширивања сарадње између две земље са наше стране сада,
ипак, тежиште треба стављати на размену званичних посета и не подстицати
замену таквих посета онима приватног карактера.

е) Управо у овој фази када се, како изгледа, све одређеније кристализује
албанска међународна политика као политика невезивања за поједине суперсиле
и блокове, али када, ипак, могуће опције албанског руководства, а уз то и
могуће акције супарничких блокова и суперсила, још нису јасне, увећава се
потреба што одређенијег праћења албанске међународне политике и односа, и то
и у оним њеним конкретним изражавањима.

Исто тако, с обзиром на њихов утицај и на њено међународно понашање,
потребно је интензивно пратити и унутрашња кретања у Албанији како би се
имала што пунија слика о политичком, привредном, културном и војном бићу ове
земље.


Завршни састанак у ССИП-у и завршни разговори


Завршни састанак у ССИП-у, који је одржан почетком новембра 1979. године, и
којем су присуствовали руководећи представници свих сектора инволвираних у
већој или мањој мери у раду према Албанији, одобрио је моје Тезе како у
погледу синтетичке оцене друштвено-политичких прилика у Албанији, тако и
стања и наше политике у југословенско-албанским односима. Забележио сам, при
том, да су у опсежној дискусији која је том приликом вођена посебни нагласци
стављени на следеће:

Прво, да желимо пуни и свестрани развој односа са Албанијом и с тим циљем
треба да у овој земљи будемо што присутнији и са међуљудским контактима, и
са робама, и са културом, и са идејама... Јер, заинтересовани смо за
независност Албаније, са којом имамо значајну узајамност интереса, чије
постојање треба да видимо у уравнотеженом односу; у противном, њихово
другачије сагледавање било би и за нас контрапродуктивно.

Друго, да се, при том, не сме губити из вида албанска противуречна политика
према Југославији, а нарочито у погледу односа према територијалном
интегритету наше земље. Истина, Албанци формално не отварају питање границе
са Југославијом, али начин како третирају елементе тог питања у
историографији и текућој пропаганди означава да га фактички држе отвореним.
Посебно је, при том, наглашено да би за нормалан, позитиван развој
југословенско-албанских односа тешко савладиву кочницу представљала оцена
албанског руководства да би њихове територијалне претензије губиле шансе
уколико би се односи између две земље радикално побољшавали...

Треће, с обзиром на оцену да недовољно познајемо кретања у албанској
унутрашњој и спољној политици, амбасадије посебно наложено да кроз
извештавање што фундираније пружа слику друштвеног и економског бића садашње
Албаније, њене индустрије и пољопривреде, те способности да дуже издржава
без иностране помоћи, али све то - не на основу "логике", већ са што више
показатеља и аналитично. Што ближу слику треба пружити и о албанској спољној
политици, њеним економским односима и културној сарадњи са појединим земљама
и регионима.

***

Непосредно пред одлазак примио ме је потпредседник Председништва СФРЈ Лазар
Колишевски (председник Тито већ неколико година није примао амбасадоре пред
њихов одлазак на дужност), а одмах, затим, и савезни секретар за иностране
послове Врховец.

У разговору у вези са мојом мисијом у Албанији Колишевски је био врло
кратак: оцене и политику изнете у Тезама за завршни састанак, које је, на
властити захтев и он био добио, оценио је као веома добре, да би ми на
крају, после дужег подсећања на ратне и поратне догодовштине са Албанцима,
наложио да "Енверу Хоџи и албанском руководству" пренесем поздраве од
"Председника Тита и југословенског руководства..."

Ово последње ме не мало изненади; сматрао сам да би било превише да Тито
поздравља Е. Хоџу, који није пропуштао готово нити једну прилику да га на
најгнуснији начин не напада и клевеће. Осетих тада и колико је у
југословенско-албанским односима све деликатно, па и уобичајене куртоазије,
и одлучих да неке ствари које ћу изрећи приликом предаје акредитива ставим
на папир и рашчистим код савезног секретара за иностране послове, који се,
поред осталог, сложи са мојим предлогом да поздраве треба да пренесем само -
"од руководства Југославије руководству Албаније..."

А што се мога посла тиче, савезни секретар Врховец нагласи да треба да веома
настојимо на што пунијем развоју југословенско-албанских односа, да у вези
са тим имамо иницијативу, али да, при том, не форсирамо оно за шта Албанци
немају интереса... Напомену ми и то да, с обзиром на атмосферу у односима
између две земље, морам имати "добре нерве", али да у случају грубог
директног напада на шефа државе и нашу земљу треба да маркирам своје
негодовање и протест. Посебно нагласи да, уз поздраве, министру иностраних
послова Нести Насе кажем и "да ме је савезни секретар задужио да у пуном
смислу речи будем представник југословенског интереса за добрим односима са
Албанијом..."

На крају ме је овластио и да, с обзиром на услове рада и живота у Албанији,
могу сам одлучивати - за себе и своје сараднике - о приватним одласцима у
Југославију, док је за службено ангажовање амбасадора у Југославији,
наравно, потребна сагласност ССИП-а.


Напомене


1. Конференција је, према томе, одржана на албанској територији, коју су
држали албански партизани, а у њеном раду је учествовао знатан број
држављана Албаније, који су заједно с Албанцима с Космета чинили доминантну
већину делегата. Уз то, мали број Срба и Црногораца мало је или уопште није
знао албански језик да би ваљаније могао пратити рад конференције.

2. Енвер Хоџа, Разговори са Стаљином.

3. Споразум СФРЈ-НР Албанија о сарадњи у области водо привреде из 1956.
обухватао је, уз заштиту рибљег блага у заједничким језерима, и сарадњу код
коришћења заједничких река, а посебно сарадњу на регулацији вода Скадарског
језера. Дрима и Бојане. чиме би се на црногорској страни ослободило око 12,5
хиљада хектара при језерске земље. Остварење овог пројекта требало је да
резултира у смањењу вода језера са 9.5 метара изнад мора на 6,5 метара, а у
том погледу постојале су две варијанте: а) превођење Дрима старим коритом од
пре више од сто година у море код града Љеша, и б) његово превођење код
Бушата у доњи ток Бојане, те изградњу за Албанију мање хидроцентрале на тој
девијацији.

4. За железничко повезивање са наше стране постојале су две варијанте места
спајања: а) Божај-Ханихотит и б) Вуксан Лекић-Розафина, која варијанта је, с
обзиром ла би пруга прелазила преко Скадарског језера, била повезана и са
његовом регулацијом и спуштањем вода.

5. Конвенцију о културној сарадњи из 1947. године ниједна страна формално
није била отказала али се она у веома заоштреним односима после 1948. године
фактички била угасила. Преговори из 1971, а затим из 1972. и 1973. године, о
закључењу Протокола о културној сарадњи нису дали резултате: то је,
очигледно. избегавала албанска страна. Она није прихватала нити закључивање
двогодишњег програма сарадње између СФРЈ и НРА, осим са САП Косово, јер јој
је одговарало да се културна сарадња одвија што стихијније са наше стране и
готово искључиво са крајевима где у нашој земљи живе Албанци.

6. Тито је тада, према "Политици" од 17. октобра 1979. између осталог.
рекао: "Наши односи са суседном Албанијом, нарочито на трговинском,
просветном и културном плану, доста се успешно развијају, уз обостране
напоре и у складу са обостраним интересима. То је важан допринос укупним
односима и стабилности на овом подручју..."

Нагласивши да у односима према Албанији полазимо од међународно усвојених
принципа, такође је подвукао да "то подразумева и неотуђиво право сваког
народа на самосталан пут свог унутрашњег развоја и живота..." те да
"разлике, понекада и дубоке, које постоје међу нашим земљама, не треба да
буду сметња сарадњи па свим подручјима где за то постоје узајамни интереси и
могућности... При том. значајан активан фактор у тој сарадњи представља
бројна албанска народност у Југославији. а она је то могла постати зато што
јој уставни положај омогућава да буде господар своје судбине и будућности".

"Ми сматрамо - закључио је председник Тито у вези са односима са овом земљом
- да треба јачати економске и друге везе са Албанијом... разуме се ми ни у
будуће нећемо одговарати на разне клевете већ настојати да развијамо
конкретну сарадњу... Ја сам уверен да политика грађења добросуседских односа
представља дугорочни интерес народа наше две земље".

Газиместан 2012. године

 

patrijarh

Мудрости патријарха Павла

Верујући у Господа остварујемо смисао живота...

Понављам и себи и вама, и нас је Господ послао у наше време и поставио задатке које сваки од нас треба да изврши, и у својој породици, и у друштву, и у Цркви, и у целом човечанству...

Злочини над Србима на Косову и Метохији

Крвава жетва 1999. у Старом Грацку

 

23. јула 1999. године у Старом Грацку код Липљана на њиви зверски је убијено четрнаест

Више

Крематоријум за Србе - Клечка

 

Село Клечка , 27. август 1998.

Српска полиција открила је кремациону пећ у фабрици

Више

Убиство шесторо српских младића у кафићу ''Панда'' у Пећи

Светислав, Зоран, Драган, Вукота и два Ивана недужно гледају са читуља, Пећ се претворила у град
Више

Страдање фамилије Костић из Ретимља

Породицу Костић из Ретимља код Ораховца називају најтрагичнијом породицом на Косову. Најпре је
Више

Отац Харитон Лукић

Медју бројним зртвама Косовско-метохијске трагедије су монаси Манастира Светих Архангела, Отац
Више

Злочини гњиланске групе

Против 17  чланова озлоглашене банде, Тужилаштво за ратне злочине Србије крајем  јуна је
Више

Злочин у Гораждевцу

13. августа 2003. године у Гораждевцу убијена су српска деца. Многи међународни званичници

Више

17. март 2004. - ПОГРОМ

СРБИ УБИЈЕНИ У МАРТОВСКОМ ПОГРОМУ 2004. ГОДИНЕ

  • СПАСОЈЕВИЋ БОРИВОЈЕ (1941) из Косовске Митровице,
Више

Напад на аутобусе код Подујева

16. фебруара 2001. године извршен је терористички напад  на аутобусима Ниш Експреса у Ливадицама

Више

Убиства у Церници

01.09.2003. године

Миломир Савић, рањен у нападу у Церници, подлегао повредама

Новица

Више

Списак убијених Срба

  • СПИСАК УБИЈЕНИХ СРБА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ ОД ДОЛАСКА КФОРА 1999. ГОДИНЕ

Овај списак

Више

Списак киднапованих Срба

Овај списак није комплетан (ако знате имена убијених Срба који се не налазе на овом списку

Више

Распеће Ђорђа Мартиновића

 

“Шиптарски терористи набили га на колац пpвoг маја1985г. 
Истина скривана пeтнaecт година.

Више

ПРАВОСЛАВНИ ХРАМОВИ УНИШТЕНИ ОД ДОЛАСКА КФОРА И УНМИКA

На списку се налази 140 уништених православних објеката на Косову и Метохији од 1999.
Више

Обећања политичара

Део Вулинових (не)испуњених

јануар 2013. - Немојмо да уносимо немир међу Србе на

Више...

Остају српске институције на

Србија не сме да дозволи да Срби на Косову и Метохији
Више...

Нећу се смирити док Косово и

БЕОГРАД, 21. фебруара 2008. 
Николић је, говорећи
Више...

Како је нестао акциони план?

Од 17. фебруара ове године, када су косовскe институције

Више...

Никада нећемо признати

Министар спољних послова Србије Вук Јеремић поновио је

Више...

Никада нећемо признати Косово

07. јануар 2012 - Председник Србије Борис Тадић

Више...

gorazdevac zlocin

sporazum o reg preds

1244

djordje martinovic

 

 

Будите у конткту са нама

www.kosmet.net YOUTUBE канал

Style Setting

Fonts

Layouts

Direction

Template Widths

px  %

px  %